Црвена армија је, као што је познато, ослободила Аушвиц 27. јануара 1945, па је тај датум установљен као Међународни дан сећања на холокауст. Међутим, ове 2019. године на 74. годишњицу ослобођења логора смрти, паралелно са званичном прославом простор Аушвица испуњавали су модерни нацисти – пољска екстремна десница, носећи пољске заставе са натписом „Пољски холокауст”, узвикујући да сећање на холокауст „пољске патриоте не смеју допустити”, уз антисемитско образложење да „јеврејски народ све чини да измени историју пољског народа”, како је то објаснио Пиотр Рибак из Покрета Пољске независности. Управа музеја логора је чак морала да улази у „дијалог” с неонацистима демантујући њихове тврдње како се комеморација обавља само за јеврејске жртве…
Бизарност чињенице да неонацисти у самом простору логора који је постао универзални симбол холокауста, током прославе његовог ослобођења, практично протествују против његовог ослобођења – и то слободно, злокобно указује да је болест нашег света „репресивне толеранције” у већ поодмаклој фази слободне фашизације. Стварност је постала кошмар. Као да ходамо у сну, не налазећи излаз из сомнабуларног бунила… Аушвиц, Пољска, убилачка идеологија, ревизионизам, фашизам, болести и старе ране читавог нашег света и свих нас, све ме то враћа на један незаборавни пољски филм из 2013. године.
Ужас трауме не може се представити непосредно а да све не испадне тугаљиво банално, зато је оскаром окићени, црно бели, филм прелепих кадрова „Ида”, пољско учешће у геноциду над Јеврејима тематизовао као мрачну причу која се одвија у битним угловима филмске радње, али не и као једину нарацију овог филма:
Ида је прича која верским (католицизам, јудаизам) и националним (пољском, јеврејском) ускогрудостима, па чак и интернационализму (реални комунизам) супротставља истински универзализам какав надилази универзум, дакле, не само планету земљу (Геју) – постмодерну еколошку преокупацију нових генерација, него и космос некадашњу фасцинацију старог премодерног и модерног човечанства…
Радња је следећа: Ана је сироче одрасло у католичком манастиру предодређено за живот монахиње. Пре него што ће дати монашке завете, она на захтев игуманије одлази да се сусретне са својом једином живом рођаком, тетком Вандом. Ванда је одлучна али „несрећна душа”, бивша државна тужитељка: ноторна „Црвена Ванда” која је, у своје време знала како да непријатеље народа пошаље у смрт, а сада више не зна да живи и полако се убија алкохолом и ризичним сексом.
Тетка Ванда Ани открива да је она, уствари, не Ана него Ида, јеврејска девочица која је преживела убиство читаве своје породице од стране пољских антисемита и њих две се упућују да пронађу гроб своје побијене фамилије – што је могуће једино уколико их на то упуте извршиоци злочина.
Успут ова рашчупана промискуитетна жена својој девственој рођаци под марамом, саветује да се не монаши тек тако не знајући шта чини, већ да најпре окуша сласти живота, па да онда одлучи. У наставку откривају злочинца и тако проналазе гроб. Аутодестрктивна Ванда се убија. А „јеврејска монахиња” Ида се након кушања телесне љубави са младим џез саксофонистом, враћа у манастир на своје монашење.
Последњи кадрови приказују Иду која одлучно корача ка манстирској капији иза које је некада живела животом који су јој наменили други а сада ову јеврејску девојчицу будућу католичку монахињу – која ове лажне идентитске контрадикције, чак ни не примећује – очекује живот њеног сопственог избора.
Тај и такав избор тиче се оне истинске контрадикције између живота и смрти и њеног дијалектичког надилажења. Три избора: смрт, затим њена негација тј.живот,и негација живота као супротности смрти, оличена су у нихилистичком ставу тетке Ванде, виталистичкој позицији младог саксофонисте, и егзитенцијалној дијалектици главне јунакиње Ане.
У последњем и најважнијем дијалогу у филму који се одвија између Иде и њеног тренутног, првог и јединог љубавника, питањем које Ида поставља, сви су актери филма, ретроспективно увучени у проблем егзистенцијалног избора бића погођених условима немогућности егзистенције тј. смрћу.
Након попушених цигарета већ покојне тетке, плеса у њеним шик ципелама уз много џеза, након свог првог секса, Ида лежи у кревету са својим драгим и двоје љубавника воде следећи дијалог:
„Идемо у Гдањск да свирамо пар концерата, хајде са нама… Јеси ли икад била на мору? Никад нисам била нигде… Хајде онда с нама… слушаћеш нас како свирамо… шетаћемо по плажи… А онда? Онда ћемо купити пса, венчаћемо се, имаћемо децу… А онда? Купићемо кућу… А онда? А онда уобичајено: живот.”
Ида затим оставља свог уснулог драгог, облачи се и одлази у манастир.
Узнемирујуће питање – а онда? – упорно се враћа, прогони смртнике и не да им мира, захтевајући да се неизоставно одреде према сопственом немогућем животу.
Оно је постављено из јудео-хришћанског или револуционарног немира, дакле из мучних константи егзистенције а то су време и смрт, а не из митолошке перспективе, трансисторијске, безвремене вечности. Упитни облик значи да сви морају дати одговор
Вандин нихилистички одговор је самоубиство. Она, се не каје за своју прошлост комунистичког тужиоца, напротив она се „каје” за своју садашњост.
На Идино питање „ко си ти?”, Ванда одговара „Ових дана нико… али била сам тужилац… велики јавни процеси… чак сам послала пар људи у смрт”… На Идино питање „кога?”, Ванда поносно и малтене носталгично наставља: „непријатеље народа… црвена Ванда то сам ја” (Непријатељи народа овде су вероватно колаборационистички злочинци – антисемити на шта уиказује један flash back из суднице с почетка филма).
За Ванду, питање „А онда?” значи и оно „шта после холокауста?”, Како преживели да живи? Спремајући се са Идом на пут истраге убиства њихове породице, Ванда јој каже „Шта ако тамо одеш и и откријеш да нема Бога” што је, наравно, ехо чувене дилеме послератне европске мисли о Богу након Аушвица.
Раскалашна Црвена Ванда није јефтина тамна супротност некој светлој идилчној Иди, напротив можда је баш она и ближа јеванђељу како то и сама примећује у једној сцени: „Ја сам курва а ти мала светица…твој Исус је лудо волео људе као ја”. Ванда је половична комунисткиња превише детерминисана драмом свог трауматичног јеврејског идентитета, али њен нихилистичи избор јесте легитиман. На егзистенцијално питање „А онда?” својим самоубилачким скоком с терасе уз Моцартову музику Ванда као да каже: „а онда смрт”.
Негација живота јесте почетак егзистенцијалне дијалектике.
На исто питање „А онда?”, њему директно упућено, младић саксофониста одговара непрестаним метонимијским бежањем по тренуцима контигентног живота избегавјући свако „после,” сваки смисао изван датог тренутка. Ово је виталистичка позиција афирмације датог живота као таквог.
Идин избор јесте негација такве датости живота а тиме и датости смрти, чиме се отвара излаз из зачараног круга живота и смрти, који се међусобно негирају и подржавају формирајући лошу бесконачност. Излаз у живот који је сад и овде после живота. Такав живот, будући након живота, асоцира на смрт, али то је живот који је, такође, и након смрти јер и смрт има своје „а онда.”
Дајући одговор кроз само своје питање, Ида је ухватила то „а онда” и сместила се тамо у тренутку своје одлуке. Она сад хода у њему. У последњој сцени камера прати њен сигуран корак, док, блиставо одлучног лица, корача сеоским путем ка манастиру. Али филм се ту и завршава, јер одредиште није пресудно. Манастир или нешто друго, као и пут ка њему, то су симболи који посредују присну Апсолутност у којој „живимо, крећемо се и јесмо”.
А онда? „Онда крај (ειτα το τελος) кад… укине(мо) свако поглаварство и сваку власт и силу” (1Кор 15,24). Смрт фашизму слобода народу!
