Аутографи

Зашто је текстологија важна? (Текстолошки одговор на теолошки проблем Дан 7,13)

Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас.

Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа.

Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде.

На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна.

Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја.

У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе.

Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно.