Autografi

Zašto je tekstologija važna? (Tekstološki odgovor na teološki problem Dan 7,13)

Problem zastupljenosti tekstologije pri teološkim istraživanjima dosta je aktuelan. S jedne strane, pitanje neophodnosti tekstološkog opusa u teologiji postavljaju kako pojedini teolozi, tako i svi oni koji su zainteresovani za Pismo, nezavisno od razmera njihovog teološkog predznanja. Kompleksnost odnosa teologije i tekstologije i uticaj koji tekstološke postavke mogu imati na recepciju, mogu se ilustrovati posredstvom primera čitanja Knjige proroka Danila 7,13. Koliko je ova knjiga bila zastupljena i koliki je veliki uticaj imala, kako u Hristovo vreme i doba ranih crkvenih otaca, tako i danas, svedoče brojne polemike vođenje tokom istorije, od najranijih vremena do danas.

Većini je poznata scena Hristovog suđenja pred sinedrionom i Hristovog pozivanja na Danila 7,13 gde govor o dolasku Sina Čovečijeg na oblacima nebeskim sa Silom i Slavom Velikom, biva povod za izricanje smrtne presude. Postavlja se pitanje: zašto je govor o dolasku Sina Čovečijeg na oblacima nabeskim, u očima prvosveštenika indentifikacija sa Sinom Božjim, odnosno, hula na Boga koja zaslužuje smrt? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, potrebno je najpre razjasniti nekoliko tekstoloških nejasnoća.

Danilova knjiga, jedna je od retkih, ako ne i jedina, sačuvana u dve verzije grčkih prevoda, od čega, prva, starija ističe mesijansko dostojanstvo Danilovog „nekoga nalik Sinu Čovečijem“, dok druga, zahvaljujući neznatnim razlikama, to isto umanjuje. Prva govori da „neko nali Sinu Čovečijem“ dolazi „kao“ Starina Dana, druga, da dolazi „do“ Starine Dana. Prva govori da dolazi „na“ oblacima nebeskim, druga „sa“ oblacima nebeskim. Prva varijanta sadrži grčki veznik ὡς, druga grčki predlog ἕως. Ova, jedna sitna, gotovo nevidljiva razlika, koja se sastoji od samo jednog vokala, toliko je uticala na recepciju Danila, da je izazvala brojne polemike koje su kulminirale u trećem veku, kada je prva, starija grčka verzija odbačena i zamenjena mlađom verzijom, odnosno, Teodotionovim prevodom. Koji su razlozi koji su doveli do odbacivanja, do danas nije razjašnjeno. Brojni istraživači, dokazivali su, da je stara grčka verzija iskvarena i da je dolazak Sina Čovečijeg „kao“ Starina Dana, pisarka greška, jer pisar „guta“ vokal e. Za recepciju Danila to je imalo veoma složene posledice koje su dovodile u pitanje eshatološki karaker mesije, koji nije ravan Bogu, koji služi Bogu i koji je ograničen isljučivo na spasenje u istorijskoj ravni, što znači da je zadiralo na dogmatsku, antropološku, sotiriološku i trijadološku ravan hrišćanstva, jer je Danilovo viđenje „nekoga nalik Sinu Čovečijem“ kojem se dodeljuje slava, vlast i carstvo jedno od vodećih mesta kanonskih spia koji ukazuju na nebeski karaker mesije. Ovakav koncept mesijanstva očigledno je bio poznat u vremenu stupanja hrišćanstva na istorijsku scenu što upravo ilustruje pomenuta epizoda Hristovog suočavanja sa prvosveštenikom. Hristov govor o dolasku „na“ oblacima nebeskim, potvrđuje čitanje starije grčke varijante, dok reakcija prvosveštenika pokazuje da je isti koncept bio poznat kako onome kome se sudi, tako i onima koji sude.

Na sreću, kako to obično biva, novu perspektivu otvorilo je sasvim slučajno otkriće papirusa 967, koje je potvrdilo čitanje starije verzije Danila 7,13. Budući da se radi o najstarijem tekstualnom svedočanstvu, poreklom iz trećeg veka Hristove ere, jedinom koje ne sadrži heksaplarne izmene, bez obzira na reakcije brojnih vodećih istraživača koji su čitanje Dan 7,13 potvrđeno papirusom objašnjavali posledicom prepisa koji sadrži pisrasku grešku (jer pisar slučajno na mestu ἕως upisuje ὡς), u kritičkom izdanju koje je priredio Muniš 1999. godine, usvojeno je čitanje starije varijante. Na ovaj način tekstološka rešenja doprinela su pronalaženju teoloških rešenja i pokazala da je bez tekstološkog utemeljenja gotovo nemoguće doći do teološkog opredeljenja. Problem ovde, međutim, nije rešen u potpunosti. Na isti način na koji je teologija neodrživa bez tekstološkog temelja, tekstologija bez teološke pozadine ne može biti sama po sebi dovoljna.

Primer može biti pokušaj tumačenja sintagme „Sin Čovečiji“. Bez obzira na veliko interesovanje koje je ova sintagma izazvala kod velikog broja istraživača, do konsenzusa po ovom pitanju do danas nije došlo. Jedan od uzroka možda leži u tome što se tekstu pristupa selektivno, prilikom čega dolazi do razdvajanja smislenih sekvenci, izvlačenja termina iz konteksta, posmatranja delova rečenica izolovano bez uzimanja u obzir kontekst ostatka teksta, zajedničkog koncepta srodnih spisa ili ideja.

U slučaju sporne sintagme, jedna od osnovnih metodičkih grešaka sastoji se u nerazlikovanju tekstološke forme koja sadrži ili ne sadrži više puta spomenuti veznik ὡς, odnosno, u slučajevima u kojima verovatno dolazi do gubljenja veznika – nekonsultovanja spisa srodne koncepcije. Koliko god da na trusnom terenu teologije, tekstologija pruža osećaj sigurnosti i opipljivosti, bez teološke pozadine koja bi omogućila razumevanje ideje, promišljanja, poznavanja semitkog jezika i kulture, religioznih predstava i doživljaja Boga, političkih strujanja, verskih pokreta, pozicionih i opozicionih stavova u vremenu oblikovanja spisa, sa ove vremenske distance teško je rekonstruisati tekst do njegove izvorne ideje, razumeti intenciju redaktora ili uočiti teškoće prevodioca koji pokušava da integriše teško uhvatljivi jevrejski poetski izraz u gramatičke okvire grčke sintakse.

Sve navedeno zapravo, ukazuje na kompleksnost odnosa tekstologije i teologije i potencijalnih posledica do kojih može dovesti zanemarivanje tekstologije pri teološkom opusu i obratno.