Аутографи

Прилог карактерологији српске теологије (Oсврт на текст Међуправославни сукоби из наше перспективе)

Рене Магрит, Ово није лула, 1928–1929.

Апсурд је у много већој мери ствар контекста, неголи текста. Апсурдни контекст има снагу да обесмисли и најсловеснији текст. И не само да га обесмисли, већ и да га контекстуализује тако да његову словесност понуди као сопствено оправдање. Такође, у апсурдном контексту много тога савршено апсурдног се може учинити посве смисленим. Историја политичке праксе даје обиље примера; узвишеност пароле и циља, идеје или заставе под којом се борба води и позиција у апсурдном контексту задобија и чува, веома често је обрнуто пропорционална нискости стварних мотива и коначних резултата. Са друге стране, бесмислене фразе, симболи и ирационалне конструкције и циљеви веома лако постају основ на коме се гради идентитет и пракса народа, држава, класа… И верских заједница.

У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ.

Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет.

Политикантски?

Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички.

Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа.

Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле.

Зашто о свему овоме говорим?

Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе.

Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница.

Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска.

Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни.

Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а  који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце?

У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост.

Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу.

Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства.

Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности.

Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност).

Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање.

Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике.

Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији).

Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије.

Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности.

Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле.

Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт.

Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха.

А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу.

Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини.

У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене.

Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања.

Очувања чега?

Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете.

А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка).

У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије.

Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни.

Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт.

error: Content is protected !!