Čitajući svojevrsnu prepisku o. Olivera Subotića i o. Dražena Tupanjanina, na i-magazinu Teologija.net, koja se ticala statusa akademskog bogoslovlja i potrebe za isihastičkom renesansom u našoj pomesnoj crkvi, primetio sam najpre, pristojan i, sa ciljem uzajamnog uvažavanja, odmeren stil oba autora – šta me je veoma obradovalo. Primetio sam, pored toga, i nekoliko tema koje su autori ove prepiske pokrenuli, a koje imaju – po mome shvatanju – najveći značaj za misiju crkve. Otuda i potreba da iznesem nekoliko ličnih stavova o pokrenutim temama.
Osnovna tema pomenute prepiske, razvijala se na širem području nego što je to značaj i mogućnost osnivanja jednog rasadnika opitnog bogoslovlja u našoj pomesnoj crkvi. Naime, oba autora su pisala – implicitno ili eksplicitno – o životu i misiji naše pomesne crkve; ali i o krizi koju na tom polju, mnogi u crkvi i izvan nje osećaju, ali o kojoj se, uglavnom, ćuti. (Stoga je od posebnog značaja činjenica da su u prepisci na ovu važnu temu, učestvovala dva sveštenika. To govori o njihovim namerama; ali i o ljubavi i brizi za život naše crkve i njenu misiju.) Kada je re o ovom širokom području, smatram da je potrebno da razlikujemo život crkve u svetu, od misije crkve u svetu. Dok je u prvom slučaju crkva smeštena, u drugom stranstvuje.
Stranstvovanje može biti stvar kulturno-političkih, ili nekih drugih, okolnosti; može biti i stvar stava; a može biti i jedno i drugo. Kada je reč o misiji crkve, o njenom poslanju, treba na pameti držati da je reč o poslanju u svet. Ova odrednica ne svedoči o prostornoj, nego o vrednosnoj distanci crkve u odnosu na svet. Međutim, ne i jedino o vrednosnoj distanci. Naime, mnoge filosofske škole, religije, pa i subkulturni pokreti stranstvuju u svetu. U čemu je, onda, posebnost stranstvovanja crkve Hristove u svetu, ukoliko ta posebnost uopšte postoji? Da li je ona u nekim odlikama upravo hrišćanskog sistema vredosti? Ne! Ta se teza ne može odbraniti; ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog nemogućnosti zaštite intelektualne svojine.
U pogledu odbrane posebnosti hrišćanskog sistema vrednosti, preostaje nam jedino da pažnju usmerimo na specifičnosti njegove geneze. Ta vrsta posebnosti je neosporiva. Međutim, kakav je njen značaj? Ako se hrišćanstvo našeg bogoslovlja ogleda u ovladavanju tokovima istorijskog razvoja hrišćanskog svetonazora i njemu odgovorajućeg sistema vrednosti, onda se prethodno pitanje može preformulisati: „Kakav je značaj takvog bogoslovlja?“
Meni se čini da su oba teksta o. Olivera išla u tom pravcu, i da su pogađala upravo tu, neuralgičnu tačku misije naše svete crkve.
Sa druge strane, mora se primetiti da značaj pomenutog bogoslovlja – u prepisci nazvanog „akademsko“ – nije mali. Očigledno je da se ono nalazi u dubokoj koliziji sa stanjem našeg crkvenog života. Ono se ne suprotstavlja samo ritualizmu i pukom folkloru, nego i određenim nehrišćanskim shvatanjima i učenjima, koja su uzela maha u našoj crkvi – kako je to o. Dražen lepo primetio. Mora se, dakle, odati priznanje akademskom bogoslovlju, jer je neke boljke jedino ono u stanju, a već se i određeni učinci mogu zapaziti, da isceli. Stoga je od velikog značaja za misiju crkve da se akademsko bogoslovlje podrži.
Međutim, akademsko bogoslovlje svoja duhovna kretanja ostvaruje u prostoru teorije. Taj uvid je, ovim povodom, potrebno istaći. Naime, sva teorijska kretanja čovekovog duha, u bilo kojoj disciplini, imaju određena pravila koja su im svima zajednička. Reč je o logici, i to formalnoj; to jeste: lišenoj bilo kakvog – semantičkog – sadržaja. Sa druge strane, teorije se međusobno razlikuju, tako što pripadaju određenoj disciplini; a to znači: na osnovu semantičkog elementa. Ovaj se ustanovljuje na osnovu: 1) opita i 2) postulata. Postulati ne moraju biti eksplicirani, ali su nužno prisutni. Oni mogu biti postavljeni a priori – tada predstavljaju svojevrsnu prokrustovsku postelju za činjenice – a mogu i biti postepeno izgrađivani, i to sa obzirom na iskustvo. Bilo kako, postulati definišu granice semantičkog polja. Bez njih – granica – nije moguće ustanoviti značenje niti jednog znaka. Odavde sledi: u prirodi teorija je totalno zahvatanje stvar(nost)i. Svaka teorija ima maksimalnu pretenziju. Međutim, svaka teorija ima stanovište! Ono čini da njen govor ima apsolutno važenje jedino unutar granica njenog stanovišta. Biti svestan granica neke teorije, znači biti izbavljen od njene totalnosti. Sinonimija svedoči o bogatstvu svetova!
Doduše, zaključak koji smo upravo izveli je lakše prizvati, kada se već krećemo u teološkom diskursu, podsećanjem na apofatičku tradiciju pravoslavnog Istoka. Ali, naše izvođenje nije suvišno. Naime, hrišćansko bogoslovlje, pa i ono akademsko, nije nastalo kao puka teorija. Ne, ono je, da se zajedno podsetimo, nastalo kao pokušaj da se opiše – i to u okvirima nastajućeg svetonazora – neposredno iskustvo živoga Boga. Da se opiše opit blagodati, kojom se Bog nastanjuje u čoveku, a kroz njega: u prostoru i u vremenu. I još jednom: bogoslovlje ima zadatak da opiše iskustvo blagodati. Primarno je, i za crkvu konstitutivno, upravo iskustvo blagodati kojom smo usinovljeni Ocu. Trivijalno zvuči konstatacija da je čak i Sveto pismo Novog zaveta izraz opitovane Božje milosti; te da je crkva postojala i onda kada nisu postojali ni trijadološke, ni hristološke, niti mnoge druge formulacije, niti svo bogatstvo njenih praktičnih (prevashodno liturgijskih) izraza, pa ni akademska teologija koja bi ih izučavala.
I sada dolazimo do važnog pitanja: „Da li je smisao akademske teologije jedino u tome da ispituje izraze crkvenog iskustva: liturgijske i teorijske?“ Da li se ono zaustavlja na izrazima? Pre nego što odgovorimo, treba napomenuti da se izrazi, ili fenomeni, mogu ispitivati sa najrazličitijim interesovanjima: analitičkim, strukturalnim, poetičkim, političkim, sociološkim, antropološkim, i mnogim drugim. Sva ta istraživanja mogu biti korisna, ali – i to je ključno! – sva ona pripadaju jednom područuju tzv. ontičkih nauka: lingvistici, književnosti, istoriji umetnosti, arheologiji, politikologiji, sociologiji, antropologiji, i mnogim drugim. Ontičke nauke imaju svoja područja i svoju metodologiju istraživanja, i ako se bogoslovskim naukama zadržimo samo na planu crkvenih izraza, onda se ispostavlja da akademska teologija nema pravo na vlastito postojanje. Osim toga, zaustavljanje akademske hrišćanske teologije na područje hrišćanskih fenomena, predstavlja njeno samoizuzimanje iz misije crkve. Ili se, pak, misija crkve može prepustiti ustanovama kulture!?
Ovaj reductio ad absurdum nas vraća na pitanje s’ početka: „Šta je hrišćansko u kanonizovanim izrazima crkvenog iskustva?“. Budimo direktni: „Svetost! I jedino svetost!“
Međutim, ovde nastaje novi problem: „Možemo li uopšte govoriti o svetosti?“ Naime, sama formulacija pitanja svedoči o distanci u odnosu na svetost. Voleo bih da skrenem pažnju na ovaj uvid. Za Svetog Simeona Novog Bogoslova teolog može biti samo osoba koja govori iz svetosti. Ako akademsko bogoslovlje, po prirodi svoga govora, po prirodi svoje namere, mora stajati na distanci u odnosu na svetost i na njene izraze; može li se uopšte opravdati njegovo postojanje? Može, ali pod određenim uslovom. Naime, distanca o kojoj je ovde reč može biti ili metodska, ili suštinska. Ova potonja, kao što smo pokazali, akademsko bogoslovlje lišava prava na postojanje. Sledi da ono može imati jedino metodskudistancu svojih mnogovrsnih govora o svetosti. U ovome ležiosnovna ambivalencija bogoslovskog obrazovanja: uspostavljanje distance predstavlja uslov mogućnosti govora o svetosti, ali njeno ukidanje predstavlja uslov mogućnosti opita svetosti. Opit, dakle, pretpostavlja tihovanje.
Ako u obzir uzmemo sve šta smo do sada rekli, onda je inicijativa o. Olivera uslov mogućnosti postojanja bogoslovskih obrazovnih ustanova, ali i ukupne crkvene misije. Naše razilaženje u mišljenjima će se, najverovatnije, dogoditi ako ne čitamo pažljivo o čemu je o. Oliver pisao, pa zamenimo teze ili u pitanje o neophodnosti hrišćanskog duhovnog opita, učitamo pitanje o dubini duhovnog opita. Ako nakon tog učitavanja još stvar prenesemo u polje sotiriologije, onda će sigurno nastati neslaganja u mišljenjima. Jer, u tom slučaju vreba jedna opasnost – mora se priznati – ali to ne od isihije, nego od „isihazma“. Svaki „-izam“ preti da postane ideologija.
Od isihije se, to je značajno napomenuti, ne može – a da se ona ne izneveri – stvoriti sistem misionarenja. Naime, isihastički opit, u užem smislu, omogućen je najpre specifičnim životnim uslovima, a potom i izuzetnom budnošću čovekovog duha i obraćanju pažnje na sva, pa i najtananija, kretanja duše. U tišini i miru koji zavladaju unutrašnjim prostorima čovekovog duha, pažnja – koja se do maločas obraćala na spoljašnji način – počinje sama da izvire iz srca, prožme svu misao i pokreti duše više nisu samo čovekovi. Ova ponesenost Duhom Svetim, čoveka postepeno – ali u doslovnom smislu – izvodi iz sveta, iz svih životnih briga, to jeste: isceljuje ga od strasti. I upravo je to razlog zašto se od isihastičkog opita ne može napravi sistem; jer osim briga, čovek gubi i svaki interes za svetovni život. Zašto je ovo problem?
„Pisah vam u poslanici da se ne miješate sa bludnicima; ali ne uopšte sa bludnicima ovoga svijeta, ili sa koristoljupcima, ili sa otimačima, ili sa idolopoklonocima; jer biste morali izići iz ovoga sveta.“ (1. Kor. 5: 9-10)
Dakle, još jedna ambivalencija je po sredi. Crkva je poslata u svet, a to, osim distance, podrazumeva i određenu bliskost sa svetom, koja nije samo prostorna. „Kolika treba da bude mera te bliskosti?“ – to je teško pitanje. Ono se može i postaviti ovako: „Koliko treba da bude naše poniranje u Očevo krilo?“. Evo i treće ambivalencije! Čovek duhovnog opita, ukoliko ostaje u svetu, samim ostajanjem žrtvuje svoj mir, ne bi li u njega prizvao druge! Tajna ovaploćenja je ovde na delu, ali da ne bismo zaćutali, od tog sozercanja ćemo se udaljiti.
Kada je reč misiji crkve važno je da se sačuvamo od obe krajnosti: i od potpunog smeštanja i od potpunog stranstvovanja. Uz trezveno izbegavanje krajnosti, inicijativa o. Olivera Subotića je za svaku pohvalu!