„A šta je sa mrtvima sada, kada je Isus ustao iz mrtvih?“
Isus je ustao i proslavio se… On kaže „onaj koji veruje u mene, ne može umreti“. Ap. Pavle kaže: „imam želju umrijeti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi.“ Hristos je vaskrsao i proslavljen i nalazi se sa desne strane Oca. Ta najčešće ponovljena rečenica Starog i Novog Zaveta nalazi se u psalmu 109. Psalam kaže: „Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni s desne strane dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim“. Poslednji neprijatelj koji treba biti položen je smrt. Kada se smrt uništi, sve će biti podređeno Hristu, a on će sve pokoriti Bogu Ocu da Bog bude sve i u svemu. To će onda biti mesijansko doba, kada mrtvi biti podignuti, a Bog će slavom ispuniti svu tvorevinu. Tada će nastupiti život za sve one koji se pokaju i koji žele biti pravedni s Gospodom, odnosno nastupiće mučenje za nepokajane i koji ne žele pravednost Božiju.
Šta sa onima koji su mrtvi, gde su sada i šta rade?
Mi ne znamo šta mrtvi sada rade i mislim da niko to ne zna precizno i jasno. Ipak, postoje određene stvari koje se mogu reći i mislim da treba reći da je za nas koji verujemo smrt već uništena u Hristu. Poslednji neprijatelj je već uništen. Hristos je vaskrsao i život živi, kako se kaže u poslednjoj rečenici Omilije Svetog Jovana Zlatousta koja se čita u pashalnu noć. „Vaskrse Hristos, i padoše demoni. Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli! Vaskrse Hristos, i život živuje! Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu“. Život ne može biti uništen, to je naša vera. Mi smo živi u Hristu i naše krštenje jeste smrt u Hristu.
Već sam rekao da svi mi, svidelo se to nama ili ne, biološki mrtvi ljudi. Takođe je tačno da oni koji veruju i oni koji su kršteni i prihvatili krštenje, ali i oni za koje Sveti Grigorije Bogoslov kaže da su „želeli krštenje, ali možda nisu čuli za njega“, su već mrtvi u Hristu. Mi smo svi umrli sa Hristom i više ne živimo u ovom svetu. Mi smo su-žitelji sa svetima, jedući i pijući sa trpeze Carstva. Već smo prošli kroz veo. Već smo podignuti (vaskrsnuti) i proslavljeni. Još uvek smo u ovom svetu, nosimo telo, ali Duh Sveti nas je sve zapečatio… Oni koji su se krstili, umrli su, vaskrsli i zapečaćeni životodavnim Duhom. Oni su doslovno vaskrsnuti iz mrtvih i ne mogu umreti, tako da smrt postaje preobražaj ili prolaz u večni život u Hristu, zato što je Hristos vaskrsao. Ovo je važno, ne zato što imamo besmrtnu dušu; po Bibliji, naša duša je mrtva kao što je i naše telo. U našoj Crkvi mi ne poučavamo besmrtnost duše, mi ne sledimo ni Sokrata ni Platona, već sledimo Bibliju. Smrt je neprijatelj duše i tela, a Hristos nas podiže i u telu i u duši. Mi imamo nadu naspram smrti, ne zbog nekakvog prirodnog učenja, nego zato što je Hristos vaskrsao.
Imam osećaj da su većina hrišćana, generalno, uglavnom pagani dok su živi, a platonisti kad umiru. Kao pagani funkcionišemo kako dok u životu ide dobro, tako i kad stvari krenu loše (jer, zovemo sveštenika da (očitavanjem molitava) popravi stvari). A, kada stvari postanu skroz loše i kada umremo, tada se pretvaramo u platoniste govoreći: „ovako je bolje, jer duša ide u raj da konačno bude sa Bogom“. Dobro, hajde da usaglasimo svoj um: ako je duši bolje da ide Bogu, zašto onda ni bismo odmah odustali i svi se lepo ubili? Zašto stalno zovemo sveštenika da se moli za nečije ozdravljenje ili blagostanje, a kada taj neko umre onda kažemo „svejedno, to je Božija volja“? Da, to jeste Božija volja, ali želim da kažem da je ceo taj pristup, prema Pismu i Svetima, potpuno pogrešan.
Mi ne živimo ovaj život samo da bi nas Bog učinio zdravim, bogatim i srećnim, a kada umremo da kažemo: „ma, tako je i bolje“. Mi ne živimo ovaj život radi odeće, zdravlja i bogatstva. Mi živimo ovaj život radi uzimanja na sebe krsta Hristovog, voleći Boga ljubavlju kojom su Isus Hristos i Bog zavoleli nas (a to je zapovest nova), kako bi smo srušili smrt verom i blagodaću kroz Isusa Hrista i silom Duha Svetoga koja nam je darovana. Dakle, mi već sada moramo živeti kao mrtvi ljudi i ako ne činimo tako, mi nismo hrišćani. Nismo hrišćani, ako ne živimo kao oni koji su već umrli ovom svetu.
Ima jedna divna priča od pustinjskih otaca. Jedan čovek je pitao jednog starca: „Šta je to hrišćansko savršenstvo kojem težimo?“. Starac odgovori: „Dođi, pokazaću ti“ i odvede ga do svežeg groba na groblju govoreći mrtvom čoveku: „Brate, ti si najgora svinja koja je ikada živela. Niko nije toliko pokvaren kao što si ti“. Starac onda upita mladića: „Šta je učinio ovaj?“. Mladić odgovori: „Ništa, on je mrtav“. Starac onda opet pogleda u isti grob i reče: „Ti si najveća osoba koja je ikada postojala. Niko nije poput tebe. Ti si najlepša i savršena osoba.“ Onda, opet, pogleda u mladića i upita ga: „Šta je ovaj učinio?“. Mladić odgovori: „Ništa, mrtav je.“. Starac reče: „Savršeno“. On živi samo pred licem Božijim. On ne živi za to šta će ljudi reći, da li će mu laskati ili ga proklinjati, on živi pred licem Božijim. Zbog toga, on je slobodan i već vlada. I, ako je sada sa ljubavlju kojom nas vole Bog i Hristos, nemoguće je biti pred licem Božijim, a ne voleti ga.
Dakle, svi mi smo već mrtvi. Verujemo da mi, hrišćani koji umiremo, umiremo u nadi da ćemo ući u slavu koju Isus već ima u na desnoj strani Oca i da ćemo s njim biti živi u vekove vekova. Takođe, verujemo da, pošto je Hristos, Sin Božiji, živeo ljudski život i umro, svi oni koji umiru, biće takođe vaskrsnuti da u Hristu budu sa desne strane Oca. Problem je taj što se to ne sviđa baš svima, odnosno nije baš da svi to veruju ili to žele. Čak i ljudi koji su ubeđeni da je to istina, oni to ne žele. Zato, možemo reći da su u Isusu svi vaskrsnuti iz mrtvih, da su gresi svih oprošteni i da su svi spaseni, želeli to ili ne, sviđalo im se to ili ne, znali to ili ne. Ako to želiš, ako ti se to sviđa i ako to znaš, onda je to raj i blagovanje u samom životu. U suprotnom, to je pakao. Pakao i raj počinju kad umremo.
Paradoksalno, kada neka osoba umre, mi kažemo da ona dolazi u blizinu Božiju bivajući duhovno podignuta u Hristu. Ako Ga vole, oni već doživljavaju kraj vekova, rajsku radost u prisustvu Božijem. Ukoliko se opiru i to ne žele, to isto iskustvo za njih je mučenje. Oni su mučeni zlom kojim su težili, mučeni su đavolima kojima su služili umesto živom Bogu i mučeni su svim zlim duhovima koji su ispunjavali njihov život umesto Duha Svetoga. Dalje, oni su mučeni i samim prisustvom Hrista koji voli, oprašta i poziva ih u Raj. Ali, oni ne žele da dođu tamo iako misle da tamo pripadaju. Zato oni i nisu tamo sa dobrima i pravednima. To je neka slika koju nam daje Sveto Pismo.
U tom smislu, veoma je važno da, kad sada umremo, već tada dobijamo podobije onoga što će biti na kraju vremena. Tako da mi verujemo da oni koji su nam se otkrili kao zaista sveti, kao oni koji zaista vole Boga i Hrista i zaista su puni blagodati, su već proslavljeni sa Hristom i da upravo iz tog razloga mi i možemo da im se molimo. Zato smo u mogućnosti da kažemo, molimo i da nam oni posreduju, jer je i sam Hristos živ i u naše ime posreduje za nas kod Boga Oca do svršetka veka.. Dakle, u Njemu mrtvi u Hristu posreduju za nas pre kraja vremena. Sve to vidimo u kontekstu kraja, završetka, a ne nekakve besmrtne duše, koja lebdi tamo negde, neznano gde.
Ne, nego sve njih, vidimo u okolnostima konačne Hristove pobede koja je nama, ovde na zemlji, već anticipirana kroz naše Krštenje i Evharistiju. Dalje, kad umremo napuštamo vremenske i prostorne uslove na planeti Zemlji i ulazimo u samo prisustvo Bože, anticipirajući vreme koje će nastupiti. Upravo iz tog razloga, u našoj Evharistiji, kada Bogu predlažemo ono što je Njegovo, kažemo „Tvoje od Tvojih…“ I tada sveštenik nastavlja da pobraja sve što se dogodilo za nas, Krst, Grob, tridnevno Vaskrsenje, ulazak na Nebesa, sedenje s desne strane i Drugog i Slavnog Dolaska, sećajući ih se u sadašnjem vremenu. I u prema Bogorodici (Djevi Mariji) i svim svetima odnosimo se kao da su na kraju vremena kada su u slavi i molimo ih da nas zastupaju, dok predlažemo Evharistiju smrti Hristove i za njih. Pošto kažemo „još ti prinosimo ovu slovesnu službu… a osobito za presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu vladarku našu Bogorodicu i uvek Djevu Mariju…“, jer je Hristova smrti bila i za njeno spasenje.
Rekavši ovo, postavlja se pitanje: da li je prekasno za pokajanje kada umremo i uđemo u ovu stvarnost? Da li je sve gotovo? Da li su u potpunosti izgubljeni oni koji su uporni u svom nepokajanju i nepravednosti? Moramo li biti potpuno savršeni da bi ušli u raj? Kako sve to funkcioniše? To je pitanje o kome se danas veoma mnogo raspravlja. To je pitanje šta se događa sa osobom kada umre. Nekada se o tome raspravlja u pojmovima duše. Ali, to može biti pogrešno, jer se pod „dušom“ u Bibliji podrazumeva „njihov život“ ili „osoba“. [Duša] označava ono što [ljudi] jesu. O njoj ne treba misliti kao o nekom bestelesnom duhu, jer mi nismo kombinacija duha i tela, već smo celina kao ljudi.
Ima li pokajanja nakon smrti? Ima li očišćenja nakon što umremo? Možemo li se predomisliti nakon što nam se okonča zemaljski život? Kako se odnosimo prema svemu ovome? Mislim da bi najjednostavniji odgovor na to bio da je smrt konačni test. To je suštinska odrednica hrišćanina, ceo njegov život je potvrđen/dokazan načinom na koji umire. Hrišćanski život ima jednu svrhu, da smrću nadiđe smrt Božijom blagodaću. Dakle, preobražaj smrti je ono gde se sve dokazuje i to kako umiremo pokazuje sve. Sve što uradimo do tog trenutka je priprema za taj trenutak. I zato, ukoliko nismo umirali svakog dana, nećemo biti u mogućnosti da preobrazimo smrt u trenutku kad bude došla, kada budemo morali da prođemo kroz svoje stradanje, raspeće i smrt, na koji god način da se to dogodi. Pravoslavno učenje je jasno, smrt je trenutak istine i smrt je konačni sud našeg života i zato i jeste konačna šansa i konačna prilika.
Mislim da ovde treba jednostavno reći da mi ne verujemo u posmrtna obraćenja ili eone života u kojima se možete neprestano kajati, kao što budisti veruju. Na osnovu Svetog Pisma, života svetih verujem, a i sam čin opela nam to govori, da u procesu umiranja i ulaska u prisustvo vaskrslog Hrista moramo biti očišćeni od svega što je protivno životu, Bogu i istini u toj određenoj radnji. To se događa u samom prisustvu Božijeg ognja, prožimajućeg Božijeg ognja koji, kako kaže Pismo, tokom umiranja, u nama sagoreva sve ono što ne može ući u život tj. Carstvo Božije.
Učenje Pisma jeste da je smrt proces očišćenja čak i za najpravednije osobe. Bogorodica je možda jedina osoba za koju je smrt bila lak prelaz, pošto je bila toliko puna Boga, života, vere i blagodati da je, za nju, smrt bila čist ulazak u raj. Svi mi, ostali, nismo Bogorodica i nismo čisti. Postoji smeće, greh i odmetništvo u nama, čak i tamo gde je naša žudnja za Bogom i naša molitva Bogu, čak i ako želimo da se pokajemo, ipak postoji u nama to što ne može ući u prisustvo Božije ili samo srce Očevo (a što je večni život). Te prepreke moraju biti sažežene. Verujem da je naše učenje da je upravo čin umiranja taj očišćujući proces na čijem kraju izlazimo ili zauvek sa Bogom ili zauvek od Boga mučeći se sa demonima i mučeći se ljubavlju Božijom koja je još uvek na nama čak i ako smo nepokajani grešnici. U stvari, mnogi sveti kažu da najveće mučenje pakla nije ono koje potiče od zla, nego ono koje potiče od milosrđa i ljubavi Božija koja ostaje na nama (jer Bog nas voli bez obzira na sve). Sveti Isak Sirin je rekao da ne postoji veće mučenje od bičevanja bičem ljubavi.
Kad umremo i uđemo u prisustvo ljubavi i opiremo joj se, to za nas postaje mučenje. Sveti Marko Efeski, veliki otac Crkve, odbio je da potpiše [dogovor] na saboru u Firenci zbog papstva, filiokve, ali i zbog latinskog učenja o materijalnom paklenom ognju. Mi nemamo takvo učenje, Bog nije onaj koji kažnjava. Isus na Krstu nije kažnjen za naše grehe. Na Krstu, Isus je ljubio i verovao Bogu tako da je mogao smrću mogao uništiti smrt. Kad ukazujem na tu nijansu, kažem da ne postoji takva stvar kao što je kažnjavanje. Kazna dolazi od našeg sopstvenog zla i ljubavi Božije koja je na nama, čak i kada je odbacujemo. Bog nas niti muči, niti kažnjava. Po našem predanju, učenje po kojem je potrebno da budemo očišćeni radi ulaska u Carstvo razvilo se kasnije u vrstu alegorije poznatu kao „mitarstva“. U nekoj od hrišćanske literature možete pročitati da treba prođemo kroz 20-22 testa kako bi ušli u Carstvo Božije. Mislim da su se razvila neka čudna učenja, koja nisu pravoslavna i nisu u skladu sa Pismom, ali kao i svako lažno učenje u sebi imaju zrno istine. To čudno učenje jeste da, kad umremo, moramo biti kažnjeni za stvari koje smo učinili i moramo proći kroz svako od ovih mitarstava kako bismo bili kažnjeni od demona za svaki pojedinačni greh. Kad prolazimo kroz mitarstvo požude, bivamo kažnjavani za požudu, na mitarstvu za pohlepu primamo kaznu za svoju pohlepu, a na mitarstvu za gnev bivamo kažnjeni za svoj gnev i tako redom dok ne primimo dovoljnu kaznu.
U zapadnoj crkvi, čak i pre Reformacije, postojalo je učenje po kojem, ako se molimo za ove ljude, možemo da ih oslobodimo dela kazne. To se nazivalo privremeno mučenje usled naših greha i to [delimično oslobađanje] nazivalo se „oproštajnica“, tako da se moglo otići u crkvu, upaliti sveću, izgovoriti molitva ili priložiti novac radi skraćenja tog mučenja. To se nazivalo „čistilište“ i u vezi je sa doktrinom kažnjavanja i nanošenja bola proisteklim iz toga. To nije naše pravoslavno učenje.
Pravoslavno učenje jeste da trebamo biti „testirani“ od strane svakog moguće demona i da ih pobedimo, blagodaću Božijom, zastupništvom svetih i svim što možemo učiniti kako bismo sebe otvorili za veru u Boga i bili oslobođeni. Tako da istina o mitu ili alegoriji o „mitarstvima“ nije ta da duša mora proći kroz nekakav „astralni prostor“ i biti iskušana od strane demona i biti kažnjena za greh. Pravilno tumačenje, kako je iskazano od strane mnogih otaca, poput Svetih Jovana Lestvičnika i Atanasija, jeste da je smrt trenutak istine i da će svaki demon pokušati da nas navede na otpadništvi, da zamrzimo Boga i da nas navede na priklanjanje telesnim stvarima. Oni bi želeli da nas zaustave u odbacivanju svega onoga što nam stoji kao prepreka na putu da jedino Boga volimo i da Bogu dopustimo da nas spase. Dakle, test će biti za to da li ostajemo privrženi svojoj gordosti, umišljenosti, itd. To su provere koje moramo proći, a koje su simbolički predstavljene kao mitarstva. I tu nam molitve Crkve i molitve svetih pomažu da se odupremo demonskom iskušenju i da ostanemo verni i da imamo poverenje u Boga; ali to je nešto što je istina u svakom trenutku našeg života. Već sada se molimo jedni za druge i već sada se sveti za nas mole da ne bismo poklekli pred iskušenjem požude, pohlepe, moći, itd. tako da kad umremo, budemo spremni da zaplovimo pravo i da ne moramo da se time bavimo na samom kraju svog života. Ipak, naše učenje je da se s tim moramo boriti, jer moramo raditi delo koje je i Isus Hristos sam čini. Isus je rekao: „ko veruje u Mene, dela koja Ja tvorim i on će tvoriti“. Moramo pokoriti đavole onako kako je on učinio. Moramo se odupreti iskušenjima onako kako je on to radio. Moramo uništiti smrt Njegovom načinom. On nam, kroz darove Duha Svetoga (svete tajne i život u Crkvi), daje moć da to činimo.
I zato, narode, hajde da krenemo sada, oslobođeni svega toga, jer će nam svet to u času smrti doći poput sile. Ali, ne samo u času smrti, već i ako osoba sada želi da umre, a pre nego što umre svi demoni će doći da mu dosađuju. Evagrije Pontijski je rekao „Kad dolaziš u crkvu i izgovaraš svoje molitve, stani tamo i reci Bogu: ‘Gospode, pomiluj me; Bože, spasi me; Bože, budi sa mnom; Bože očisti me’, pa će Presveta Bogorodica sa svim anđelima i svim svetima doći i moliti se s tobom.“. I još je dodao: „tako i svaki demon u paklu“. Pokušaće da te navede da ne voliš Boga i da mu ne veruješ, već da se baviš sobom, vlašću, pohlepom, novcem i svim onim što je tvoj idol. To se događa stalno, ali se, po našem učenju, to intenzivira u samom času smrti. I zato, molitve u času smrti su veoma važne i postoje posebne molitve za ljude koji umiru. Imamo dva kanona i čin opela. U našoj Crkvi, 40 dana je potrebno da se umre.
Neki ljudi kažu: „Dobro, kad umreš, suviše je kasno i sigurno prekasno za nas da se molimo za neku osobu. Zašto bi trebalo da se molim za svoju upokojenu majku i oca? Oni su mrtvi i već su ušli u blizinu Božiju. Molitve tu više ništa ne mogu, jer je za njih sve završeno“. Na to, naša Crkva kaže sledeće: „Sve dok sam živ u ovom svetu, za mene nije prekasno. I ne znam šta se tamo dešava, ali ako volim svoju majku i svog oca, pa i svog najgoreg neprijatelja, i ako znam da oni umiru i da će doći u blizinu Gospoda i morati da prođu taj neverovatni test i morati da zaista vole Boga i imaju veru u njega, onda ću se za njih moliti svim svojim srcem i dušom. Moliću se do poslednjeg svog daha da prihvate milost i ljubav Božiju i da budu spaseni“. Ali, moram reći i to da naša Crkva uči da Bog naše molitve čuje i pre nego što ih izgovorimo. U stvari, naša Crkva uči da Bog čuje naše molitve čak i pre nego što je stvorio ovaj svet i nas. Tako da, čak i ako se sada molim za svog oca, kao što sam to učinio na jutrošnjoj Liturgiji na kojoj se govorilo da [Bog] seti upokojenih, ja uvek, kao i ostali, izgovorim njihova imena (Džon i Ana), Bog je tu molitvu čuo i pre nego što je stvorio ceo svet. Ta molitva postaje deo celokupnog božanskog proviđenja za moju majku i mog oca i za ostale za koje se molimo. I zato, za Boga ništa nije prekasno, jer kad kod mi proizneli naše molitve, Bog ih čuje od večnosti i one imaju uticaj na celo stvaranje. Jedna mala molitva menja celokupno božije proviđenje. Tako da, ako se sada molim za svoje roditelje, jasno je da ću se moliti za njih kao već upokojene u Gospodu, jer oni i jesu biološki mrtvi. Mada, ja verujem da su oni živi u Bogu i ponekad moram zamoliti milost za njih. Jednom sam se čak i njima molio rekavši: „mama i tata, molim vas, pomozite mi danas, jer moram održati govor u Brizbejnu“.
Verujem da su moji roditelji s Bogom i imam pravo da u to verujem. I mogu toliko rizikovati u veri da čak i zaiskam od svojih roditelja molitvenu pomoć, na isti način kao što zatražim od episkopa. Isto tako, mogu zatražiti molitvenu pomoć od episkopa koji se već upokojio u Gospodu, episkopa koji me je rukopoložio. Bogu je to sve za celokupnu večnost. I zato, nije prekasno, iako se molimo iz naše perspektive/pozicije. Ako je osoba bolesna, molimo se za nju kao za bolesnu osobu, ako je upokojena, molimo se za nju kao za mrtvu. Mi se za ljude molimo iz svoje perspektive, ali Bog uzima u razmatranje celinu stvari u celoj večnosti i ustrojava ceo [Svoj] plan na osnovu naših molitava, uključujući i molitve koje činimo za umrle. Zbog toga, ne samo da verujem da molitva za mog oca ne samo da mu pomaže da uđe u prisustvo Božije i bude spasen u budućem veku, nego verujem i da mu je [ta molitva] pomogla kada mu je, kao 12-godišnjaku, mnogo pre nego što sam se ja uopšte i rodio, umro njegov otac. Da mu je pomogla da se zaposli u fabrici i pomogla mu da me podrži na mom putu da postanem sveštenik. Ja verujem u to, jer Bog obuhvata celinu stvari. Zbog toga mi uopšte i imamo pomene i molitve. Nije stvar u tome da održimo jedan pomen i bingo! – tata je ušao u raj. To nije naše učenje. Bog zna svačije potrebe i On zna šta mi sve radimo i zajedno ustrojava celu stvar, po Svojoj ljubavi i zato što to On i može. Dakle, mi smo saradnici Božiji i veliki deo tog našeg saradničkog dela je sećanje i zastupanje onih koji su se upokojili i već ušli u život budućeg veka. Na taj način se mi, u životu Crkve, odnosimo prema njima.
Izvor: „Life after death… Mysteries beyond the grave“ by Fr Thomas Hopko, www.orthodoxchristian.info. Ovo je zapis govora koji je o. Tomas Hopko održao u Brizbejnu (Australija), u oktobru 1999. godine.
Prevod: Ivan Đunisijević
