Zemlja je ravna ploča, u većini slučajeva

Savremena nauka zaokupila je našu percepciju stvarnosti. Skromno platno na osnovu kojeg doživljavamo svet postalo je potpuno prozirno,  postale su naočare koje nosimo kako bi prosuđivali istinu, norme koje su protiv našeg sopstvenog iskustva, a kojih se držimo. Svima je jasno da je kvantitativna vizija Univerzuma, razvijena još u periodu prosvetiteljstva, postala najmoćnije oružje okrenuto religiji, dok je u isto vreme, kao konačno stanovište „istine“,  uspostavljena poslednja krhka barikada nekih religioznih zagovorenika protiv nezaustavljivog napada.

Svetska naučna mašinerija je toliko prisutna da se njen čelični kalup ugrađuje u celokupno ljudsko iskustvo. Zbog toga se u većini modernih narativa srećemo sa pričama o „sujeverju“, od kojih misao kada bi samo znali kulminira pretvarajući se u svima poznatu izjavu: ljudi su tako mislili ali danas ZNAMO… I, naravno, ovakvo mišljenje je potpuno prirodno. Radije bih tvrdio da istorija nije toliko ispisana od strane pobednika, već da su oni uspostavili njen OKVIR. Jer, ono što se promenilo u 17. veku, tokom burnih dešavanja u Zapadnoj Evropi, ono što puca već 400 godina i što se, konačno, raspalo u deliće, bio je srednjevekovni okvir razmišljanja.

Želeo bih da vam predstavim taj okvir, ali svestan sam da je to skoro sasvim nemoguće učiniti. U vezi je sa sopstvenim oslobađanjem iz platonske (ili Platonove) pećine,  izmicanjem kako bi se uspostavio sopstveni pogled na svet onakav kakav on jeste, a to od nas zahteva da kročimo u prostor koji je često mnogo rizičniji i previše dezorijentišući. Ono može podsećati na padanje u prazninu, gubljenje čitavog univerzuma, ali onima koji se usude na skok može, takođe, podariti pravu metanoïa, istinsku transcendentnost uma.

Uprokos sveprožimajućoj prirodi moderne nauke, fascinantno je kako se stari pogled na svet, pogotovo na tradicionalnu, drevnu i univerzalnu kosmologiju i dalje održava, držeći se tako blizu nas, da se našao u zamci između stvarnog ljudskog iskustva i naših naučnih teorija o svetu. Sunce, Mesec i planete se i dalje uzdižu na istoku, zemlja se i dalje ne pomera, osim u slučaju zemljotresa, a nebeski svod se i dalje proteže kao kupola iznad naših glava. Naravno, rečeno nam je da je ovo iskustvo samo iluzija. Međutim, sukob je stvaran, posebno za nas koji smo još uvek vezani za Tradiciju. Moramo primetiti svojevsnu šizofreniju koju osećamo kada izgovaramo „Oče naš koji si na nebesima“, kada posmatramo ikone Hrista koji silazi u ad, kada sveštenik podigne  Svete Tajne tokom liturgije. Šta se tamo dešava? Kada kažemo da se Hristos uzdigao na nebesa, gde je otišao? U orbitu? Na mesec? Ovaj sukob uvukao je protestantske teologe poput Rudolfa Bultmana u „demitologizovanje“ hrišćanstva, odnosno otklanjanja iz religije svih nesnosnih stvari koje se ne uklapaju u naš moderan, naučni, racionalni pogled na svet.

Problem demitološkog preoblikovanja je u tome što ne uspeva da sagleda sopstvene mitove modernosti koji su stisnuti čeličnim presama, sopstveni meta-narativ naučnog materijalnog sveta u kome se postiže ljudska sreća materijalnim i tehničkim napretkom. On ne uspeva da uzme u obzir toliko vidljive nuspojave moderne kosmološke perspektive i njen uticaj na ljudsku psihu, kao ni značaj  uloge koju zauzima u sveukupnoj otuđenosti modernog čoveka. Demitologizacija zanemaruje način na koji moderna nauka pridonosi ekstremnom ljudskom zloupotrebljavanju tvorevine kroz oružje za masovno uništenje, industrijski pokolj totalitarnog rata i običnu staru pohlepu industrijskog materijalizma, koji vodi u ekološku katastrofu. Naučni metod je samim svojim oblikom pobuna protiv kvalitativne procene, on je napad na svaku teleologiju fenomena, na svaki smisao u stvarima ili načinima na koji se oni menjaju. I kako bi onda demitologizacija služila onima čija religija zavisi od tačke oslonca po kojoj svaki smisao u kreaciji kulminira kroz inkarnirani Logos?

Želeo bih da predložim nešto što bi na prvi pogled moglo da zvuči provokativno, a što bi, nadamo se, pomoglo ljudima da sagledaju svet drugim očima. Na horizontu savremenog ljudskog iskustva sve je učestalija slika porodice ili grupe prijatelja kako sede jedni pored drugih za stolom ili u nekom intimnom okruženju, gde svako komunicira s tabletom, ajpodom ili mobilnim telefonom, kao da ljudi oko njih uopšte ne postoje.

Kopernikansko/galilejski pogled na svet, koji je heliocentričan i čiji dalji razvoj kroz našu modernu kosmologiju galaksija, nebula i crnih rupa sadrži dva važna aspekta. To je veštačka vizija, vizija koja otuđuje. Ona je veštačka u strogom smislu veštine ili tehne. To je tehnička vizija zato što ne možemo da je iskusimo bez tehnologije, bez teleskopa ili nekog drugog oruđa. Tehnologija je dodatna, dopunska stvar, ono što dodajemo svojoj prirodi, kako bi je fizički usmerili prema materijalnom svetu, zbog čega nas, upravo ona, sve više gura u isti taj materijalni svet.

Iako sam već objašnjavao ovaj paradoks, korisno bi bilo ponovo izložiti njegove osnove. Ljudska tehnologija, svaka tehnologija postoji kako bi dopunila ljudsko iskustvo koje je suočeno sa opasnostima i izazovima fizičke egzistencije. Odeća nas štiti od promena klime, pisanjem beležimo stvari kako ih ne bismo zaboravili, oružje nas čini jačim u odnosu na neprijatelje. Međutim, svaka tehnologija vodi nas dalje u materijalno postojanje, jer nam pruža osećaj materijalne snage. Ako mogu da izgradim kuću ili napravim toplu odeću, mogu da obitavam u prostorima gde bih bez njih zasigurno umro. Ako imam šibice pomoću kojih mogu da upalim vatru, više ne moram da učim kako da je stvorim bez njih.  Otkako mi je zabeležen majčin broj na mobilnom telefonu, više nemam potrebe da ga pamtim. Zato je svaka snaga istovremeno i slabost, jer neizbežno postajem zavistan od te veštačke snage. Naravno, ne postoji ništa suštinski pogrešno u tome.  Činjenica je da je tehnologija oduvek postojala kao materijalna dopuna opstanku, odevanju, kućama, alatkama koje je čovečanstvo razvilo kako bi smrt držalo po strani.

Tek su u 17. stoleću ljudi počeli da osvešćuju ovaj proces dopunjavanja. Tek je tada čovek uokvirio svoj pogled  metalom i staklom, projektujući svoj um u veštački uvećani prostor. Čovek je uvek posedovao veštačke prostore, slike, skulpture, mape, ali teleskop i mikroskop su samosvesne smicalice koje pokušavaju da zamene oko, da nas ubede da nisu veštačke, već da su stvarnije od oka. Ovu radikalnu promenu ne demonstrira samo fizički pokret posmatranja sveta kroz mašinu, iako je to već dovoljno simbolično, već je činjenica da će to ljudi činiti i da će zaključivati da je ono što su videli kroz ove mašine istinitije od sveta koji su doživeli bez njih. Ipak, velika revolucija nije jednostavno tehnička ispravka, kako je neki danas predstavljaju, da smo navikli da verujemo da je zemlja ravna ploča u centru kosmosa, a sad znamo da je zemlja velika lopta sačinjena od vode i zemlje i da se vrti oko džinovskog nuklearnog reaktora koji je u centru našeg planetarnog sistema. Promena se dešava u samoj srži onoga što je Istina, to je promena u prioritetu znanja, promena u onome što je važno nama kao ljudskim bićima. Upravo je to promena. U tradicionalnom svetu, celokupna stvarnost se razume i izražava na integralan način. Opisujemo fenomen onako kako ga doživljavamo, jer važnost nije u tome da stvorimo veliku, mehanički preciznu mašinu koja će uvećati našu fizičku snagu, već u tome da stvorimo ljudska bića koja poseduju mudrost i vrlinu. Otpor heliocentričnom modelu bio je želja da se sačuva fenomen, želja da se izrazi svet na način kako ga doživljavamo, zato što ovaj izraz mora da ostane u vezi s tim kako ljudska bića žive svoje živote i odnose se prema Bogu i svojim bližnjima. Projektovanjem sebe samih, kroz mašine, u fizički uvećani svet, mi „padamo“ u materijalnost, neizostavno živimo u još materijalnijem i materijalističkijem svetu. I upravo je to savremena istorija.

Iz ovoga proizlazi moja sledeća tačka, a to je da moderna kosmologija nije samo veštačka, već otuđuje ljude, odvlači Čoveka od njega samog. Jednom kada Čovek prihvati da je ono što vidi preko teleskopa i mikroskopa stvarnije od njegovog prirodnog iskustva, on je stvorio neizbežan veštački svet, učinio je svojim neizbežnim ishodom plastičnu, sintetičku, genetski modifikovanu, fotošopovanu, pornografsku, društvenim mrežama zaokupljenu stvarnost u kojoj živimo. Kada ste u samoj srži vizije, oblik vašeg kosmosa vas navodi da verujete da tehnologija omogućava percepciju koja je istinitija, stvarnija od vašeg iskustva, stvarnija od izlaska iz vaše kuće i posmatranja neba, onda će teleskopi i mikroskopi stajati rame uz rame sa kamerom, monitorom i ubrzanim vremenom i prostorom vašeg automobilskog stakla. Metalni i stakleni okviri će nas progutati, a ljudska bića izgubiće se, zbog svoje nesposobnosti da se u potpunosti nastane u svetu.

Većina nas može da imenuje planete u odnosu na Sunce: Merkur, Venera, Zemlja, itd… ali koliko nas ume da izađe noću i prepozna planete na nebu dok se kreću kroz zodijak? Koliko nas ume da raspozna druga sazvežđa osim Velikih kola, Malih kola i još ponekog? Nedavno sam sa decom posetio planetarijum. S velikim priznanjem su preuredili postavku, tvrde da to pomaže deci da „dožive“ astronomiju. Dok smo sedeli posmatrajući projekciju na svodu, promicali smo kroz sunčev sistem, leteli pored sunca, kroz galaksije, nebule i crne rupe. Bilo je opčinjavajuće. Bilo je utešno znati da barem postoji zgrada u blizini gde mogu da platim, kako bih nekoliko minuta živeo u kosmosu moderne nauke. Tužno je što veći deo vremena u tom svetu živim samo polovično. Veći deo mene i dalje tabana ne nepokretnoj Zemlji, sa Suncem, mesecom i zvezdama koje se kreću preko nebeske kupole. Rečeno mi je da prava predstava nije ovde dole na Zemlji i na nebu koje svaki dan opažam, već je to, pre, slika jedne lopte koja pluta u praznini, vizije koju sam nikada neću iskusiti, osim ako ne pogledam sliku ili ekran, osim ako nisam dovoljno srećan da me ponese velika mašina od stakla i metala koja će me zaštititi od okruženja u kome ću istog trenutka umreti, ako ne dobijem zaštitu. Je li to istina? Da li je to mudrost? Da li je u tome vrlina?

Ako ste iz ovoga stekli utisak da poričem tehničku tačnost moderne kosmologije, znači da nisam uspeo da vas izvučem iz vašeg okvira dovoljno da biste ovo shvatili. Moderna kosmologija je, zapravo, veoma korisna za lansiranje satelita i letenje svemirskim brodovima, za slanje nekolicine ljudi da kolonizuju Mars. Čak su i za vreme srednjeg veka učenjaci verovali da je Zemlja sferična. Višestruke kosmologije bi trebalo da budu u stanju da koegzistiraju i obavljaju različite funkcije, neke više filozofske i ljudske, a druge više tehničke i matematičke. Ipak, u našim životima Zemlja je, u većini slučajeva, ravna. Nebesa su, u većini slučajeva, iznad, a Zemlja ispod. A većina slučajeva odnosi se na ono vreme kada sam sa svojom porodicom, svojim prijateljima ili neprijateljima. I na kraju, ako želimo da razumemo religiju i njen simbolizam, ako želimo da razumemo Bibliju, ikone ili crkvenu arhitekturu, moramo pronaći utočište u svetu ljudskih iskustava, jer to je mesto na kojem možemo voleti svog bližnjeg. Moramo verovati da se Sunce rađa svako jutro, da je Mesec nekad mlad, a nekad pun i, da budem iskren, to ne bi trebalo da bude tako teško jer: bez obzira na Galileja, Njutna i Ajnštajna, prilično sam siguran da ću naći istinu u sutrašnjoj  ružoprstoj zori.

 

Izvor: Jonathan Pageau, „Most of The Time The Earth Is Flat“, www.orthodoxartsjournal.org, July 16, 2014.
Preveo Vladimir Živanović; redakcija prevoda Ana Milenković