1.
Пробудио сам се, погледао на сат и поново сањао. Снови су се одмотавали из сцене у сцену, дуго и мучно. Пробудио сам се опет и погледао на сат; он је показивао исто време као и последњи пут кад сам погледао на његове казаљке, но мислио сам да нисам добро запамтио време, и поново заспао, да сањам. Мање мучно али исто тако дуго. Затим сам се пробудио испаван, погледао на сат који је показивао у минут исто време. Устао сам, уверен да се часовнику батерија испразнила и да је стао. Веровао сам свом унутрашњем часовнику по коме сам умео да непогрешиво читам садашње време и дужину оног времена што је протекло. Али кад сам погледао на свој ручни часовник што је лежао на писаћем столу, почело је да ми се врти у разуму. Да ли су оба часовника стала у исто време? Или сам се суочио са оном појавом коју помињу стручњаци за сан – да дуги снови могу да трају врло кратко. Моје искуство то иначе није потврђивало. Напротив, у спавању ми је време протицало у складу са унутрашњим часовником по којем сам мерио дужину збивања на јави. Или су ми снови били на некој странпутици која, иначе, није само моја?
2.
Читава забуна има корене у неким претходно усвојеним представама. Једна је: да је време везано само за кретање објективно, материјално постојећих супстрата, укључујући наше тело, и иначе испуњено кретањем. Узимам часовник и питам се како може да буде да он не показује време кретања оних слика које су се мени у сну приказале, а паралелизам свега кретања са покретањем часовника треба да буде необорива премиса. Поред тога што нам објективно представљање времена у часовнику отежава разумевање збивања на различитим нивоима стварности, наше мишљење времена отежава и представа вечности као блажене непокретности што у себи садржи сва могућа временска кретања и збивања. Вечност је један од термина који је део појма времена, њему истовремено противан, као што је „ништа“ противно „нечему“, а да је опет то ништавило вечности вредновано знатно изнад времена самог, као нешто што га превазилази и усавршава у исти мах. Тако се мисли да је немогуће бити у вечности и присуствовати неком дешавању, промицању слика, откривању најдубљих истина. Видно је да људи нашег времена не пристају да замисле догађања која нису у времену, у њиховом времену.
3.
Али тврдоглавост са којом се хоће одбранити независност сатова и њиховог рада од рада наше, људске имагинације, постаје претња пуна коби, њима упућена. Можда право време, заједничко време овог и оног света (под „овај свет“ треба разумети свет имагинације који трансцендира „ону“ материјалну видљиву реалност) кроз часовнике не протиче и са њиховим радом се не подудара. Часовници то повремено схватају, чупају своје косе, упиру погледе у своје бројчанике и обустављају рад док им се не објасни која је њихова дужност и какав посао они врше. Тај штрајк часовника често се догађа и ми им помажемо наивним средствима физичке или електричне силе да поново прораде. Кад их убедимо да је њихов рад у некој корелацији са стварним временом они прораде, начас обрадовани почну да звоне, зврче, клепећу, певају неке детињасте, давно заборављене мелодије.
4.
Благо сатовима, они су се утешили! Све дилеме су сад препуштене нама, који смо открили способност да неутралишемо рад часовника, па самим тим и календарска бројања времена. Протицање времена је само једна људска интуиција, једна од многих људских примарних способности. То је изгледа и тврдио крајем XVIII века један астроном из Königsberg-а (Кант). То је открио и песник Hölderlin који је у часовима луцидности стављао испод својих песама датуме и године који су свима изгледали произвољни осим њему који је постао свесним господаром свог чула времена и стога био сматран „лудим песником“.
Извор: Миодраг Павловић, Свечаности на платоу, Београд: Biblos Books, 2021, 32-33.
