Na današnji dan preminuo je blažene uspomene Vladika Atanasije (Jevtić) (1938–2021). Tim povodom objavljujemo delove dva njegova intervjua s početka devedesetih godina, jer je ono što je tada govorio u velikoj meri aktuelno i u ove naše dane.
Vl. Atanasije i novinarka Slavica Lazić, Patrijaršija 1991.
Nećemo mu oprostiti tenkove!
(„Srpska reč“, broj 16, 1. april 1991,
razgovor vodila Slavica Lazić)
Osećanje lične odgovornosti koje je oca Atanasija dovelo na Terazije da se obrati mladima Beograda, mladi su propratili dugotrajnim aplauzom. Preko svojih javnih istupa, knjiga, novinskih napisa, otac Atanasije Jevtić pune dve decenije dokazuje da mesto Srpske Crkve nije na margini straha i potčinjavanja, već je njeno mesto tamo gde je i njen narod.
Nakon martovskih demonstracija (9. marta 1991), jasno je da je Slobodan Milošević pokušao da manipuliše i sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i njenim Patrijarhom. Kako se to dogodilo?
– To se dešavalo sa ovim Sinodom, sa prethodnim patrijarhom Germanom, pa i sada ovaj pokušaj sa patrijarhom Pavlom, koji je tek izabran u decembru. Milošević je nastavio praksu neoprostive i nepodnošljive arogancije i prema novoustoličenom patrijarhu Pavlu, odbivši da mu na razumljiv i protokolarno dostojanstven način čestita izbor. Kao da je to bila sasvim privatna, njegova stvar što je izabran za Patrijarha, a ne stvar cele Crkve. Taj gospodin ni rečju nije pomenuo ni Srpsku Crkvu, ni Pravoslavlje, nastavljajući ignorantnu politiku prema SPC, čime je jasno stavio do znanja da bi to bilo poniženje za njega kao komunistu i nekakvu umišljenu državničku veličinu da na pravi način pozdravi Srpskog patrijarha. Milošević, uostalom, nije došao ni u Gračanicu na Kosovo, o 600godišnjici, ni u Sabornu crkvu u Sremske Karlovce na proslavu tri veka seoba, ni u Svetosavski hram na Vračaru. Bog s njim, što kažu braća Rusi, ostavimo ga.
Ali, trebalo je od strane Sinoda i Patrijarha da se na dostojanstven, korektan, ali jasan način njemu stavi do znanja: gospodine Predsedniče, Srpska Crkva je starija institucija od svih vlasti u Srbiji, od svih državnika i institucija koje u njoj postoje. Treba još dodati i da se računalo i na to što je patrijarh Pavle došao sa Kosova, da je sam izuzetno čestit i skroman čovek, zaista sveti čovek, a svetiteljima nije do podozrevanja i sumnjičenja, jer su zaista prosti i krotki kao Božiji jaganjci. Takav je naš sadašnji Patrijarh.
Poslednji događaji potvrdili su i do kraja razobličili koliko su komunisti spremni da obmanjuju ne bi li svoju vlast zadržali što duže. Patrijarh je poverovao u to da bude u misiji mirenja, pa je zamolio studente da se mirno raziđu, da ne bude više krvi, ali se sam brzo trgao i ispravio, i pred mladima ostao svetla lida, jer im je rekao istinu: da su ponos Srpskog roda i da istraju u svojim pravednim zahtevima za istinom, pravdom i slobodom. Tako je Patrijarh ostao i u očima naroda i kod mladih ono što treba da bude Srpski patrijarh, a Miloševićeva strategija manipulisanja samo se opet i na tom polju razotkrila i razobličila.
Kako Vi tumačite dramatičnu najavu Slobodana Miloševića da Srbija ne priziaje nijednu odluku Predsedništva SFRJ posle ostavke predsednika Jovuća! Da li demokratskim procesima u Jugoslaviji preti zaustavljanje, a Srbiji uvođenje vanrednog stanja?
– Milošević se i tu pojavio kao jedan arogantan čovek, kao nefleksibilan političar, samozvani državnik i čovek koji radi u korist svoje i naše opšte štete. On odlučuje, on smenjuje, on postavlja, on ima za sve ovlašćenja, a srpska Skupština funkcioniše kao ekipa poslušnika koju on instruiše prema sopstvenim potrebama. Mislim da je on nadalje fatalan za nas Srbe i da, naročito poslednjim odlukama, definitivno negira sve što je ranije postigao i za šta je imao nekakvih zasluga. Učinio je sve da oni koji dolaze ostanu na marginama uticaja, nije dozvolio prave slobodne izbore; svoje potencijalne protivnike je diskreditovao na sve moguće načine, narodu je pretio; na tzv. „spontani“ miting na Savi ljude su terali, na primer, iz preduzeća iz Voj vodine i Srbije, ne bi li ih okupili u nešto većem broju (nego studenti na Terazijama), na tom nesrećnom Ušću koje je već stvarno zašljižilo muljem i dobilo svoje bukvalno značenje. Jer, reka na svom završetku donosi i istovaruje mulj. Tako je i sa komunistima danas.
S druge strane, jedino staro-novi komunisti, koje i posle 45 godina apsolutne vlasti i dalje nije sramota da još govore, imaju još mogućnosti da u potpunosti vrše uticaj na društvo. Svi ti Brozovi upropastitelji Srpskog naroda, generali predvođeni Miloševićevom suprugom, još uvek imaju pravo da govore, galame, prete i ne stide se. To je strašno i to samo pokazuje koliko savest kod tih ljudi ne funkcioniše. Umesto da se sakriju u mišju rupu i da ćute, jer imaju dobre penzije, oni još žele da određuju budućnost srpskoj omladini, a doveli su nas do ivice provalije u koju nas strmoglavljuju sve skupa zakrvljene. Očigledno je da je Miloševićev totalitarizam na ivici da se pretvori u terorizam, što on duhovno već jeste – duhovni terorista Srpskog naroda, a manipuliše velikim idejama o „demokratiji“! Koliko puta samo on i njegovi komunisti izgovore reč demokratija! Ta reč je potpuno devalvirala u njihovim ustima.
Ne treba o demokratiji mnogo govoriti, ponašanje pokazuje, odnosi pokazuju, postupci govore. Razni Igići, Bakočevići, Matkovići, Prlje, Trifunovići, Bogdanovići, Sokolovići i dalje, čitaju nam lekcije iz demokratije! Kako se malo ljudski ne zastide! Oni manipulišu prostim ljudima i koriste svoju aroganciju kao dokaz neke superiornosti. A šturi su, duhovno prazni, besplodni i zato nemaju budućnosti u ovom narodu. Oni samo vešto, kao i mnogo puta do sada, koriste naše nevolje i teške okolnosti u kojima je ova nesrećna zemlja, da bi se održali, ali im je kraj blizu. Srpska mladost je poslednjim martovskim događajima osvetlala obraz i pokazala da je protiv svakog komunističkog režima. Na Terazijama je svanulo srpsko proleće.
Šta reći o srpskom vlastodršcu koji je poslao tenkove na narod? Mislite li da srpskoj državi treba srpska vojska?
– Neka Milošević ne misli da ćemo zaboraviti to što se pucalo na srpsku decu i što je poslao tenkove na Srbe u Beogradu! Kao da smo šiptarski kačari ili Tuđmanove ustaše! U otvorenoj poruci upućenoj Miloševiću, napisao sam da je taj postupak gest krajnjeg poniženja i srama upućen Srpskom narodu, čime je potpuno razotkrio pravo lice njegove „demokratije“! To ne treba da mu zaboravimo, jer takvo poniženje nam nije priredio ni Broz, mada je bio zlikovac, tiranin i despot. Samo je Hitler ponizio Srpski narod bombardovanjem i tenkovima. Da je Milošević imao mogućnosti, nije isključeno da ne bi upotrebio i gora sredstva od tenkova.
Sigurno je da jednoj državi treba vojska, pa i srpskoj. Srbi su i vojnički narod, ali ne samo vojnički. Oni su i monaški, svetiteljski, mučenički, kulturan i umetnički narod. Svakako da Srpskom narodu treba srpska vojska.
Pretučeni i bogoslovi
Da li su i studenti Bogoslovskog fakulteta, čiji ste dekan, učestvovali na studentskim demonstracijama? Da li su se profesori Vašeg fakulteta solidarisali sa ostalima i potpisali peticčju podrške?
– Naši studenti su oduvek bili sa ostalim beogradskim studentima koji i sami studiraju na našem fakultetu, a i naši studenti uporedo na ostalim fakultetima, tako da postoji univerzitetsko jedinstvo. Oni su slobodni ljudi koji se sami opredeljuju i u vreme početka demonstracija bili su na Terazijama. Profesori su se spontano solidarisali sa pravednim studentskim zahtevima osude tiranije i nasilja. Studenti bogoslovlja su probdeli sve noći sa ostalima. Ja nisam odmah, nažalost, mogao da saznam koliko je naših studenata bilo uhapšeno i tučeno u zatvorima, ali i time su studenti bogoslovi podelili sudbinu ostalih. Posle sam saznao da su uhapšena i tučena četvorica.
Poništavanjem odluke iz 1952. godine, kojom je Rimokatolički bogoslovski fakultet isključen iz sastava Zagrebačkog sveučilišta, Sabor Hrvatske je vratio dostojanstvo visokom školstvu svoje republike. Čak je utvrđeno da se Katoličkom fakultetu u Zagrebu članstvo u Sveučilištu vpaća u neprekinutom trajanju od osnivanja Sveučilišta u Zagrebu do danas. Ima li nade da srpski komunisti vrate Bogoslovski fakultet u sastav Beogradskog univerziteta?
– Sa zahvalnošću spominjem događaj od ponedeljka u podne (11. mart) kada sam govorio sa Terazijske česme. Mladić, student Đorđević, koji mi je dao mikrofon rekao je: „Evo, dolazi dekan Teološkog fakulteta i evo još jednog razloga da se ostvari naše studentsko traženje, da se Teološki fakultet vrati na Beogradski univerzitet.“ To je pozdravljeno burnim pljeskom. I to je, dakle, bio jedan od zahteva studenata, neartikulisan u onih desetak koje su bili stavili na papir. Taj zahtev zaista postoji i nekoliko beogradskih fakulteta rade na tome: Filozofski, Medicinski, a i mi takođe radimo. Ali, nećemo da se ponižavamo. Prethodni i nesmenljivi Miloševićev ministar kulture, Dača Marković, jedan polupismeni čovek, brutalni komunista, koji nikakve duhovne dimenzije nema niti je projavljivao, nije ni pomišljao na takvu inicijativu. Mi se nećemo ponižavati i moljakati. Kao što je naša srpska crkvena narodna umetnost ili pismenost, ili istorija, deo Univerziteta, tako je i Bogoslovskom fakultetu mesto među ostalima. Nadamo se da ćemo se tamo vratiti, ali samo dostojanstveno, nikako pod uslovima „dozirane demokratije“, koju nam daju komunisti na kašičicu, ne stideći se toga. Zato nam se ne žuri. Možda je i bolje da se pod ovakvim, još uvek komunističkim vlastima, zasad ne vraćamo.
Crkva nije samo patrijarh
Višedecenijski pritisak na Crkvu amortizovao je njenu nezavisnost, tako da je ona u neretkom Pristajanju na manipulacije dovedena u podređeni položaj. Sećam se da je Paljevinu Pećke patrijaršije prvo list „Pravoslavlje“ Proglasio „nesrećnim slučajem“. Zašto je SPC bila nemoćna da se izbori za dostojanstvo u posleratnom komunističkom režimu?
– Ne bih se složio sa stavom u Vašem pitanju. Ustaljena pedesetogodišnja navika da se pri pominjanju SPC misli isključivo na Patrijarha i par ljudi u Sinodu je potpuno pogrešna. Srpska Crkva je sav Srpski pravoslavni narod, i vernici, i sveštenici, i monaštvo, i vladike, i Patrijarh. Izjava samoga Patrijarha skoro nikoga osim njega ne obavezuje u Srpskoj crkvi, ako ta izjava ne odgovara stvarnom odrazu stanja u njoj. Mnogi od nas su osudili onu izjavu patrijarha Germana iz 1981. godine i skrivanje šiptarske namerne paljevine Pećke Patrijaršije. Ili druge njegove izjave o Titovom „mirnom putu“ po svetu, pa o podršci ovoj ili onoj vlasti ili vlastodršcu. To što možda nismo mogli doći do izražaja u javnosti, do štampe, drugo je pitanje. Koliko puta sam ja lično govorio da je Pećka patrijaršija zapaljena, i sestre monahinje iz Peći su to svedočile, pa i pojedine vladike, ali jednostavno je dominiralo to što je Patrijarh German rekao, a javnost gleda i misli da je to baš sama Srpska Crkva.
Mnogi od nas u Crkvi su bili u sukobu sa takvim stavovima i odbacivali ih. Crkva je bogočovečanska širina, Crkva je domaća Božja i ljudska porodica, a u porodici ne proganjaju one koji drugačije misle ili rade, nego se uvek prvo ima mnogo strpljenja, razumevanja i širine, dok ne dođe do kritičnog momenta, kada je potrebno i osuditi šta je za osudu, pohvaliti šta je za pohvalu. U tom smislu, Sabor vladika je bio dosta suzdržan, ali su izletali Patrijarsi Vikentije i German, pa i pojedini članovi Sinoda, pojedini episkopi i sveštenici, a naročito nesrećno Udruženje sveštenika. Takve pojave koje su češće dolazile do glasa javnosti, odavale su utisak da je Srpska Crkva desetkovana, ranjena i prisiljena da se tako dodvorava vlastima, aminuje i povlađuje vlasti. Ali, stanje nije bilo nimalo takvo ružičasto! U istom tom Sinodu postoji arhiva gde se pomno sabiraju slučajevi napada na Crkvu, progona od strane komunističke vlasti i zlostavljanja. O Kosovu se dugo ćutalo, ali ipak sabiran je materijal, koji je delimično objavljen u našoj knjizi „Zadužbine Kosova“ i on je pokazao da je Crkva u stvari stalno ukazivala i svedočila o nevoljama Srba na Kosmetu. Par puta je čak i sam Patrijarh German, koji je s Titom tako dobro stajao, protestvovao i samom Titu, recimo 1968. godine. To je složeno pitanje i ne bi se moglo lako pripisati Crkvi.
Primetio sam u štampi, čak i u „Srpskoj reči“, da se jednostavno lako precrta, „likvidira“, tj. apsolvira cela Crkva zbog postupka nekoga u njoj, makar to bio i Patrijarh. Ne možemo tako celu Crkvu jednim potezom optužiti da ona služi vlasti i vlastodršcima. Ne pristajem na to! Ja sam, kao i mnogi, isto tako Crkva, pa nikome osim Hristu ne služimo!
Crkva je mnogo šira realnost nego što je momentalna politička ocena i procena jednog novinara ili jednog političara.
Mora se shvatiti da je Crkva veoma složen organizam. Da je bilo slugu Brozu i komunistima i Miloševiću od strane Srpskog naroda i iz srpskog naroda unutar Srpske Crkve tačno je, ali se ne može to tako generalno proglašavati. Crkva se, istina, dovijala, ponekad i popuštala, ponekad se i odupirala. Bilo je vladika, sveštenika, monaha i još više vernika po komunističkim zatvorima, tako da i to treba znati i pamtiti da je neslobodna.
Prava priroda – u slobodi
Da li je Srpski narod promenjen posle poluvekovne komunističke despotije?
– Ne bih rekao. Bilo je privremenih promena koje su počele da uzimaju maha – bezkarakternost, poltronstvo, neotpornost, linija manjeg otpora, dovijanja, mimikrija… Toje nešto što je nekim našim ljudima svojstveno u teškim situacijama, ali što ne predstavlja pravu prirodu našeg naroda. Čim dođe malo slobode, odmah se ispolje one druge, dublje srpske crte, a to je: slobodarstvo, pravdoljubivost, demokratičnost, sabornost, osobine Srpskog naroda da ne trpi regule, a kamo li nasilje i poniženje, kao što sam rekao ovih dana na Terazijama. Sadašnji događaji pokazali su da su to dublji i trajniji slojevi u srpskom narodnom biću, nego ovi komunistički nanosi, za koje Marks u svojoj koncepciji o čoveku i društvu kaže da su „nadgradnja“. Ona je sada pala a temeljni arhetipski zalozi u srpskom karakteru ponovo izbijaju na površinu. Ne treba se međutim olako zanositi ni samim tim tradicijama, nasleđem i zaista dubokim neuvelim korenima, uvek plodotvornim u Srpskom narodu, nego ih treba dalje negovati. Ne treba se samo prepuštati stihiji. Zato je velika odgovornost naša i na generacijama koje stasavaju i koje su se pojavile ovih dana u Beogradu.
Predstoji nam svima veća i teža odgovornost nego pred našim očevima. Godine 1968. je bio bunt, ali je to bio samo komunistički, zato i nije bilo nekog većeg uspeha. To je bila svojevrsna „kulturna revolucija“ kao u Kini, gde su očevi tražili „Crveni univerzitet“ i „autentični komunizam“, kao što danas Milošević obnavlja neki komunizam u socijalizam, i misli da je to nešto bitno drugačije. Nema sumnje da je i u tim pobunama ’68. bilo ljudi koji su hteli ali nisu mogli ili smeli da govore protiv komunizma. Zato ’68. za mene nije ni izdaleka nešto približno ovome što se sada dešava kod nas. To što je sada u mladima autentično progovorilo treba da potraje, ali za to je potreban novi ljudski napor i podvig, podvižništvo. Čovek je uopšte biće napora, biće podviga, i u tome ga treba poučavati i podržavati.
Bilo je prijatno zapanjujuće koliko je spontano omladina pravoslavna, jer oceća, još nosi u svom narodnom biću, u savesti, u srcu, u ljubavi, u slobodarstvu te pravoslavne duhovne zaloge koji su mnogo dublji od komunističkih nanosa i „nadgradnji“. Nije ateizam tako duboko zašao u srpsku dušu kao što neki misle. On je svakako razorno delovao, ali nije razorio narodno biće. Ovi ljudi su pokazali onu hrabrost, koju su komunisti nazvali „rušilačkim pohodom“, a to je ustvari bila borbenost mladih, želja da odstoje svoje pravo, da uspravno stoje, i oni su ga izborili! Mladi su nam osvetlali obraz. Treba dalje da istraju u podvigu slobode.
Između naroda i neba
Poznato je da je Srpska Crkva, kad god je bilo prilike, sarađivala sa državom ispunjavajući drevnu praksu simfonije crkve i države. Režim koji se danasu Srbiji izdaje za pravnu državu umnogome je uslovio i suzio prostor Srpskoj Crkvi. Kako vi komentarišete taj odnos sinergije danas?
– Crkva treba da sarađuje sa vlašću na dobro naroda i u načelu to ne znači servilan odnos, nego rad na zajedničkom poslu. Zbog toga je Srpska Crkva uvek bila konstruktivna, – zato je bila i trpeljiva. Ponekad su i ljudi u Crkvi progonjeni da bi se očuvala ta saradnja, pa je žrtvovano mnogo što-šta. Ta saradnja je element Crkve i Crkva treba da pozitivno sarađuje sa državom, jer time pomaže ljudima i narodu, i u tom smislu je pozitivna prema principu vlasti, prema državi, prema onome što ipak predstavlja neki red i poredak u Vaseljeni. Ali, od toga pa do mogućnosti zloupotrebe, s obzirom na slobodarski duh, saborni duh, osobeni duh Pravoslavlja, gde je svakome u Crkvi, i verniku i svešteniku i vladici, širok prostor ličnog odlučivanja i opredeljivanja, velika je razlika. Tu su bivale, bivaju nažalost, i verovatno će bivati zloupotrebe, ponižavanja i diskreditovanja i tog principa saradnje i same Crkve kao božanske, tačnije bogočovečanske ustanove.
Pod komunistima je Crkvi bilo teže, zato je bilo i više takvih posrnuća, posrtanja, nisam siguran da i u jednoj budućoj vlasti koja dođe, svejedno koja, neće biti toga. Zato bi dobro trebalo proučavati tu raspetost Crkve između služenja svom narodu, pa ako hoćete i svojoj državi, te sinergije ili saradnje, simfonije sa državom, i s druge strane njenog eshatološkog usmerenja prema Carstvu Nebeskom, za koje je Crkva svim bićem opredeljena i koje usmerenje nikad ne sme napustiti. Crkva je znak Carstva Nebeskog na zemlji, ona je prisustvo ovde i sada (hic et nunc), ona je predokušaj, anticipacija toga Carstva. Toga se Crkva nikad ne sme odreći. Zato radije ide na mučeništvo nego na izdaju svoje misije. Al i, ponavljam, Crkva je telo i Raspetoga i Vaskrsloga Hrista Spasitelja.
Da li je opozicija zloupotrebljavala SPC?
– To govore oni koji se još nisu navikli na stvarnu prisutnost i potrebu opozicije. Vidite da ovo vreme komunisti nastoje da dokažu da je opozicija „manipulisala“ omladinom. Molim vas, šta ima lošeg u tome ako je omladina istupila sa pozicija opozicije? Neka se odviknu gospoda, tj. drugovi komunjare, da samo oni imaju pravo na životni prostor i delovanje sa podrškom državnih budžeta, policije i vojske. Ako je, recimo, sva omladina bila za opoziciju, šta ima lošeg u tome? Oni ne mogu da se priviknu na antikomunističke demonstracije, na slobodne mitinge, jer su totalitaristi. Pitaju: da li je opozicija zloupotrebljavala znak krsta na zastavi? A šta su oni radili, mangupi komunisti, manipulišući svime i svačim i namećući nam njihove kriterijume i mere?
Rano je govoriti o zloupotrebi Crkve od strane opozicije. Videćemo kada ona dođe na vlast. Ja ni tu nemam iluzija, jer znam da će svaka vlast u principu gledati da koristi Crkvu, pokušaće da se nametne. Pitanje je samo da to bude što manje, tj. što pravednije, da bude čoveka dostojnije. U razgovoru sa jednim Srbinom sa Kosova, inače poslanikom, koji je izrazio negodovanje zbog opozicionog mitinga, odgovorio sam mu: gospodine, morate se jednom priviknuti na opoziciju i opoziciono ponašanje. Neka zakažu i neka drže mitinge, neka uznemiravaju ovu vlast, koja nas sve onespokojava tolike godine svojim ponašanjem! Mislim da nam svima treba imati strpljenja, razumevanja, širine, ali i predostrožnosti. Videćemo kada dođe opozicija na vlast, šta će ona raditi. Nije pošteno još od sada diskreditovati opoziciju.
+ + +
Iz Atanasijevog intervjua na Studiju B
(„Intervju gledalaca“ – Studio B.
Objavljeno većim delom u „Borbi“, 14–15. mart 1992.)
Dragojlovićev „čas demokratije“
Ako mislite da je prošle godine 10, 11. i sledećeg dana marta bila manipulacija, ja ne mislim tako. Zato sam bio sinoć i zato ću sada navratiti.
Danas popodne, međutim, u „Argumentu više“ na Prvom programu Radio-Beograda ministar vera Dragan Dragojlović me je bukvalno napao rekavši prethodno da on mene nije čuo šta sam govorio. Čestitam na takvoj demokratiji i pristupu. Ja sam njega čuo.
Smatra da sam ja zloupotrebio Crkvu što sam sinoć govorio na Terazijama. Gospodin je kompetentan da govori o ponašanju Crkve, dokle ja smem ići, mogu li doći u Beograd na teren drugog episkopa… Zaboravlja da ja, kao profesor, dolazim svake nedelje, jednom ili dva puta u Beograd, i da je Beograd isto tako moj grad. Da ne govorim o svesti i savesti pravoslavnoj.
Ta vlast nikada nije priznala da je Crkva manipulisana od vlasti. Od izbora Miloševića nisu propustili priliku, uključujući gospodina Dragojlovića u ponedeljak, u Crkvi Svetog Save… Zašto je došao? Kakvo je njemu mesto tu? Ako je Patrijarh došao da odsluži pomen, nije došao na miting. Šta je gospodin Dragojlović imao tu da traži? Ako je tako, zašto ne ostavi da ga i opozicija „upotrebi“, makar koliko ga oni upotrebljavaju. Ja sam upravo govorio (na Terazijama) o toj manipulaciji i zloupotrebi pojedinih ljudi u Crkvi. Ne priznajem da je ikada iko mogao da zloupotrebi Crkvu. Crkva je, svi mi. Od Svetog Save do zadnjeg srpskog deteta. Čak i oni koji ne misle da su Crkva. To nije pretenzija, to je istina ovog naroda.
Neka izvini, kao od čoveka – kao političara, ja očekujem da da ostavku. Ja sam gotov da svoju ostavku dam večeras za dobro svog naroda. Kad oni budu na to gotovi, bezuslovno, onda će moći razgovarati sa mnom i sa ovim narodom. Kada on pominje da sam ja govorio o krvi, o mržnji, iako sam rekao da samo tražim i tražiću dok mogu, vladu narodnog spasa, jedinstva, sloge, da upravo prevaziđemo ove podele. Upravo najveće podele čini SPS, vladajuća stranka, na čelu sa Miloševićem. On je u novogodišnjem intervjuu pričao da na Kosovu postoje podele između domorodaca i kolonista. Njegova je partija to stvorila. Ne postoje stvarne podele Srba. Pitajte Momu Trajkovića, pitajte prave svedoke koji žive na Kosovu. Da ne govorim koliko je SPS Srpski narod podelila.
Gospodin Dragojlović je danas u svom intervjuu sejao isti strah koji su sejali pred 9. mart. Mene nije uplašio, ali me je razočarao kao pesnik, a ne kao političar. Od političara nisam ni očekivao više. Ali, kao pesnik da govori o krvi, o mržnji, upravo u momentu kada je to isključeno – na skupu mladom, svestranačkom, a još više nadstranačkom. Najbolji su nam ljudi van stranaka. Pola srpskog naroda nije izašlo na glasanje. Šta to znači? I oni govore u ime srpskog naroda. Oni prete srpskom narodu policijom i vojskom, drug Jović, na primer…
To je ono što je tragično, ta politika vladajuće ideologije, koja je samo preobučena komunistička. Nikakve bitne promene nema. Ne može, kada govore Bakočević, Trifunović, Radoš Smiljković, Jović, Bogdanović, kad oni govore o demokratiji, ne može to uveriti narod u demokratiju. Demokratija nije u rečima, nego u stvarnom ponašanju.
O Beogradu i krvi
General Jakšić, komunjara, nedavno je govorio „nećemo dati da nas kolju kao jaganjce“. Ko će da ga kolje ko jaganjce? To je podsvest gospodina generala, koji je tako postao, to što je postao, i lagao nas. Tako i ovo. Podsvest o krvi… Oni su govorili da će Beograd biti zaliven krvlju. Sada će da trijumfuju da Beograd nema opoziciju, da je to bila šaka ljudi. Ja pozivam gospodina Dragojlovića da se na Terazijama lepo, demokratski sa tom decom iskažemo.
Gospodin Dragojlović ne pominje kada su oni pokojnog patrijarha Germana manipulisali. Kada je zapaljena Pećka patrijaršija, oni su ga naterali – pogrešio je što je pristao – da izjavi da požar nije podmetnut, a sestra monahinja iz Peći je svedočila da tri plamena na rastojanju od 20 metara istovremeno ližu zgradu Pećke patrijaršije.
Isto je tako i sada. Oni bi hteli da im služimo. Ja bih lično hteo i kao čovek, Srbin, kao monah, kao profesor, da im što pre vidim leđa, kompletnoj garnituri koja nas je dovde dovela. Da im „prepustimo politiku“ ovog naroda. Prepustili smo im, i zato smo dovde došli. To ne znači da sam za opoziciju, za vođe opozicije.
Da li se gospodin zapitao zašto Srpska skupština iz Bosne stavlja ozbiljne zamerke Srbiji i Crnoj Gori… Oni su, gospodo moja, izdali Krajinu i Bosnu. Izdaće sve da bi se održali na vlasti. Bolje je da što pre odu, ova deca im poručuju, bolje je da što pre odu da ovom narodu počne da sviće. Nemamo možda momentalno pravih ljudi. Naći će se. Puna je Srbija Karađorđa, Miloša, Aleksandra, Mišića. Verujem da će naš narod isplivati. Kada nam je bilo najteže, nama je onda jedini pravi početak nabolje. To govorim kao Srbin. Neka to okarakterišu kako hoće, neka kažu da se bavim politikom. Šta bi hteli: u epruvetu da me stave. Moj vladika Teodor vršački je živ odran zato što se sa narodom digao za oslobođenje (1594). Posledica toga njegovog ponašanja je bilo spaljivanje moštiju Svetog Save. Od toga je ovom narodu proizašao boljitak.
Vladika i politika
Pravoslavna Crkva nije ni politička organizacija, niti se bavi politikom. Druga je stvar komunistička ujdurma da Crkva „ne sme da se meša u politiku“. Osim kad njima treba – pošto su decenijama manipulisali Svešteničkim udruženjem, potpunom slugom njihove politike i nikad to nisu nazivali mešanje u politiku.
P.S. U junu mesecu 1992. godine u Beogradu su počeli studentski protesti (15. juna) i preneli se i u juli mesec (do 10. jula 1992). Na Bogoslovskom fakultetu je 14. juna organizovan sastanak predstavnika studentskih organizacija, na kome je iznet i usvojen konačan plan „zauzimanja” rektorata i tri fakulteta. Došavši u Beograd početkom jula, Atanasije je ušao u jednu od sala Univerziteta, gde su bili okupljeni studenti i pozdravio ih sledećim rečima:
„Došao sam nakratko iz naše Svetosavske, ali Mučeničke Hercegovine i vraćam se odmah. Došao sam da vas pozdravim. A šta da vam kažem, kad je sve jasno!? Jednostavno vas molim i želim da istrajete u svojim pravdoljubivim, slobodarskim i Svetosavskim i Svetolazarevskim podvizima. I da ne zaboravite Srpski narod u ostalim Srpskim zemljama, pa i u Svetosavskoj Hercegovini i Bosni i u Srpskim Krajinama. Hvala vam. Živeli, i dostigli do onoga što vaše čisto i mladalačko srce želi. Živeli!“
Dajući podršku omladini, pozdravljen burnim aplauzom, vraća se nazad u svoju Episkopiju, da bi sa narodom delio dobro i zlo.
