Religijski hibridi. U srpskoj modernoj književnosti u 20. veku, posebno u drugoj polovini tog stoleća, izvorne verske tradicije (hrišćanska, jevrejska i islamska) nemaju onaj značaj i ulogu kakvu su imale u srpskoj klasičnoj književnosti (crkvenoj i narodnoj), pa ni u književnosti 19. veka. Izvorna tradicionalna religijska učenja u modernoj književnosti su estetizovana, racionalizovana i relativizovana. Pošto su međusobno izmešane i ujednačene, verske tradicije su prerasle ili su degradirane u religijske hibride, koji nemaju presudnu ulogu u konstituisanju oblika i zasnivanju smisla književnog dela. Ukratko, verska učenja i religiozni doživljaji nemaju u modernoj književnosti status istinitog i sveobuhvatnog duhovnog horizonta u kojem se rađa i živi kultura i u njenom krilu umetnost. Namesto vere, kao univerzalne i prvorodne čovečne duhovnosti, u modernoj književnosti istorija i kultura su postavljene kao najširi koordinantni sistem u kojem se odvija realna čovečna egzistencija. U gotovo svim delima moderne književnosti izvornu veru je istisnula eklektična, sekularizovana, racionalizovana i estetizovana hibridna religija. Ilustracije radi, ovde ćemo prikazati kako su religijski hibridi utkani i ugrađeni u dva znamenita srpska romana: Andrićev Na Drini ćuprija i Pavićev Hazarski rečnik.
Na Drini ćuprija. Složen, dramatičan, dubinski doživljaj istorijske sučeljenosi i antagonistične prepletenosti hrišćanske i islamske kulture na Balkanu iskazan je u ovom delu Iva Andrića.
Narodni život, istorija i narodna kultura u kojima je Andrić otkrio nepresušno vrelo umetničke inspiracije presudno su obeleženi susretom istočnjačke islamske sa zapadnjačkom hrišćanskom verom i kulturom. Susretanje dva civilizacijska obrasca, dve filosofije života, one kristalisane u islamu i one u hrišćanstvu, pokazuje se i kao sukobljavanje dva sveta, i kao njihovo prožimanje, i kao međusobno ogledanje i samospoznavanje. U Andrićevom delu nalazimo sve ove mogućne situacije i ishode koji se javljaju u susretu dva različna životna i kulturna obrasca. Zbog toga se o Andriću govori kao o piscu između Istoka i Zapada. Preciznije bi možda bilo kazati da je on pisac i Istoka i Zapada, a najtačnije je po mom mišljenju određenje da je Andrić pisac iznad Istoka i Zapada. Jer, on je prevashodno pisac kulturoloških romana, a taj tip romana zasniva se na dramatičnom susretanju i ogledanju najmanje dva kulturna obrasca, pa stoga kulturološki roman nikad ne pripada u potpunosti jednom kulturnom horizontu. U Andrićevom delu jasno je vidljiva ova sušta odlika kulturološkog romana.
Naime, iznad i jednog i drugog kulturnog obrasca koje sučeljava Andrić stavlja život, ličnost i ljudsku sudbinu kao nepromenjivu i trajnu osnovu same ljudske egzistencije u svim vremenima i svim kulturnim, socijalnim i istorijskim formacijama. Istorija, vera i kultura su onda samo „živopisna potka na zagasitoj osnovi života“. Zaista, ma koliko da je Andrićeva rekonstrukcija istorijskih epoha, kao i duha određene kulture ili kolektivne psihologije pojedinih narodnosnih i nacionalnih zajednica, umetnički uverljiva, činjenično tačna i životno istinita, ona je ipak tek fon na kojem se vaskrsavaju imaginativni ljudski likovi i njihove sudbine, i samo okvir u kojem se odvija večna drama ljudske egzistencije. Život, čovek, sudbina – to je osnova u koju Andrić utkiva kulturne i istorijske sadržaje svojih romana. I onda kad običaje, navike, veru, kulturu, svoje narodnosne mitove i legende i raznovrsne oblike kolektivnog života osećaju kao bitan oslonac i smisao individualnih života, većina ljudi iznad svega stavljaju sam život. „Po prirodnom zakonu“ – kazuje nam pisac-hroničar u romanu Na Drini ćuprija – „svet se odupirao svemu što je novo, ali nije u tome išao do kraja, jer je većini život uvek važniji i preči od oblika u kome se živi. Samo u izuzetnim pojedincima odigrala se dublja, istinska drama borbe između starog i novog. Za njih je način života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim.“ A na drugom mestu hroničar ovako opisuje duh vremena koji se rađa iz susreta dveju civilizacija, zapadnoevropske oličene u socijalnom ustrojstvu i kulturnim težnjama Austrije, i balkanske, kojoj pripadaju i hrišćanska i islamska narodna zajednica:
„Ni za koga od kasablija nije novi život značio ostvarenje onoga što su oni u krvi nosili i oduvek u duši želeli; naprotiv, svi su oni, i muslimani i hrišćani, ulazili u njega sa mnogovrsnim i apsolutnim rezrevama, ali te rezerve su bile tajne i skrivene, a život vidljiv i moćan, sa novim i naizgled velikim mogućnostima. I većina se, posle kraćeg ili dužeg kolebanja, prepuštala novoj struji, poslovala, sticala i živela po novim shvatanjima i načinima, koji su davali više maha i pružali više izgleda ličnosti pojedinca čoveka.“
Unutrašnja dinamika i dramatika Andrićevog romana razvijaju se upravo na raskršću starog i novog načina življenja, na razlazu između života i kulture, odnosno na osećanju jednih da su vera i kultura nerazdvojne od života, i na uviđanju drugih da je život važniji i preči od verskih i kulturnih kalupa u koje je smešten. Opredeljivanje likova na vododelnici između života i vere Andrić ne prikazuje kao odliku određenog kulturnog obrasca, drugim rečima, to opredeljivanje nije uslovljeno kulturnom i nacionalnom pripadnošću likova, jer i u srpskoj i u muslimanskoj sredini ima ljudi koji svoju veru cene više od života i onih koji život osećaju većim, prečim i trajnijim od kulture i vere koju ispovedaju.
U Andrićevom romanu međusobno se ogledaju, sudaraju, prožimaju i samospoznaju zapadnoevropski civilizacijski model i balkanski kulturni obrazac, unutar koga se pak razaznaju, razlikuju i međusobno protivstavljaju islamski i hrišćanski, srpski i turski verski i kulturni horizont. U temelje modernog zapadnoevropskog civilizacijskog modela ugrađena je vera u istoriju, u ljudski rad i socijalni aktivizam, u opšti progres i ličnu čovekovu sreću. Takva uverenja bila su preovlađujuća u Evropi u poslednjoj četvrtini 19. veka, trezveno i ironično beleži letopisac-pripovedač romana. Veli: „To su bila ona tri decenija relativnog blagostanja i prividnog, francjozefovskog mira kad je mnogi Evropljanin mislio da ima nepogrešnu formulu za ostvarenje stoletnog sna o punom i srećnom razvitku ličnosti u opštoj slobodi i napretku, kad je devetnaesti vek prostirao pred očima miliona ljudi svoje mnogostruke i varljive blagodeti i stvarao svoju fatamorganu od komfora, sigurnosti i sreće, za sve i svakoga, po pristupačnim cenama i na otplatu…“ Optimistička fatamorgana otkrila je novu lažnu veru, koja je počivala na shvatanju da se drama čovečne egzistencije u kosmosu i ljudska prirodna sudbina potpuno ispunjavaju jedino u istoriji, u planskom radu i u materijalnom napretku. A čoveku balkanske civilizacije takva vera i shvatanja izgledaju čudnim i opasnim. „…Jer tu stalnu potrebu stranaca da grade i razgrađuju, da kopaju i zidaju, podižu i preinačuju, tu večitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila, da im izbegnu ili doskoče, to ovde niko ne razume i ne ceni. Naprotiv, sve kasablije, a naročito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i rđav znak…“ Na drugom mestu letopisac duhovnog života beleži još dublji nesporazum između dva životna stremljenja i dva protivstavljena civilizacijska opredeljenja. „Svi su“ – veli – „bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih osećao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u njegove lične stvari i njegov porodični život…“
Čovek balkanske civilizacije ne veruje da se sav smisao ljudskog života ispunjava u istoriji, nego jedino u nadvremenu, u dubljim zakonima života koji su iznad stalnih i nepredvidivih istorijskih promena, ili pak u eshatonu. U to, svako na svoj način, veruje i musliman i hrišćanin.
Islamsko shvatanje trajnih, nadistorijskih zakona i smislova života zastupaju mnogi imaginativni likovi u Andrićevom romanu, a najpunije je sublimisano u noćnom razgovoru na mostu begovskog unuka Bahtijarevića sa Mladobosancem Galusom. U duhu sveopšteg evropskog optimizma koji je iznedrio 19. vek mladi Galus ekstatično propoveda viziju slobodne i pravedne nacionalne države:
„Videćeš, Fehime, – uveravao je zaneseni Galus svog druga, kao da je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana – videćeš, ostvarićemo državu koja će biti najdragoceniji prilog napretku čovječanstva, u kojoj će svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našeg imena. […] Jer, o tom više nema sumnje, nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, ostvaren na zemlji.“
Ali ove reči udaraju u ćutanje sagovornika „kao neprolazan zid u tami“. Ćutanje poriče sve ono što je rečeno i objavljuje „svoj nemi, jasni i nepromenjivi smisao“. Ćutanje mladog muslimana Andrić artikuliše kao islamsku filosofiju života.
„Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne. I sama pomisao o promeni tih centara nezdrava je i neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželo da menja i pomera izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićkim glavama; samo te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete.“
Karakterističan je i rečit kratak komentar letopisca na monolog mladog muslimana: „Ali Bahtijarević nije izgovorio nijednu od tih reči. Oni koji, kao ovaj muslimanski mladić, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi, žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu rečima niti osećaju potrebe za tim.“
Bitne sadržine islamske filosofije istorije sadržane su u navedenom monologu i piščevom komentaru: oprez umesto optimističkog aktivizma, težnja ka miru, unutarnjoj harmoniji sa prirodom i životom, sumnja u čovekovu snagu i u smisao njegovih želja i snova u svetu, vera u večnu sliku sveta i u stalne stvarnosti, fatalističko prihvatanje Božje volje i mirenje sa sobom kao sa oruđem te volje, sadržajno i rečito istočnjačko ćutanje koje razumeju samo oni koji damarima istorodno osećaju svet i život…
Drugojačije je pravoslavno hrišćansko poimanje nadistorije iskazano u ovom Andrićevom romanu. U nadistorijskom vremenu nema ni prošlosti ni budućnosti nego jedino sadašnjosti koja je otvorena prema Večnosti.
„U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepašćenje koje uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašćenja sve je isto, kako je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slućenje kao nekad pre više od sto godina, kad su na Panosu gorele ustaničke vatre, ista nada, isti oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugačije ne može da bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva.“
Drugojačije je u hrišćana i osećanje vremena: „Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja, ali jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.“
Pravoslavna filosofija života i istorije ne veruje da je stvarnost ovog sveta stalna i nepromenjiva. Stvarnost se ne prihvata pasivno no se u njoj učestvuje, ako nikako drugačije onda rešenošću „da se sve podnese, ako drugačije ne može da bude“. U ovozemaljskom životu i vremenu izlišna je i žalba na prošlost i strah od budućnosti. Jer ovde je sve – i nada i oprez, i muka i zanos – samo izdvojen trenutak velikog eshatološkog vremena. Pravoslavni čovek živi verom „u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva“. A na kraju svih krajeva je eshaton, Večnost i Carstvo Nebesno. Odatle, iz tog velikog vremena, iz kraja svih krajeva, obasjava se ljudska istorija i osmišljava ljudska egzistencija, a ne iz same dinamike istorije u kojoj čovek svojom voljom i snagom menja prirodnu stvarnost, kako se veruje u sekularizovanoj evropskoj modernoj civilizaciji, niti pak u trajnosti i nepromenjivosti stvarnosti ovog sveta, kako se pretpostavlja u islamskoj filosofiji istorije.
U svom prvom istorijskom romanu Ivo Andrić je, kao što smo videli, sugestivno naslikao suštinu dveju civilizacija: evropske i balkanske i iskazao suštinu tri filosofije života, odnosno dušu tri vere: pravoslavlja, islama i modernog katolicizma i protestantizma. Ti obrasci i duhovni horizonti dati su u sublimisanom i kristalizovanom obliku. Samo njihovo jezgro je, naime, kristalisano, duhovno i misaono konzistentno, samosvojno, unutra identično samom sebi, i onda kad se napolju prilagođava drugom i raznorodnom, ili kad se sa njim prividno prožima. Iako se povremeno strašno sudaraju, iako su pune podozrenja i predrasuda prema drugom i drugačijem, dva civilizacijska obrasca i tri raznorodne zajednice vere ipak međusobno koegzistiraju na osnovu zajedničke slutnje da je život preči od vere, da je sudbina svakog stvorenja na zemlji srodna svejedno da li čovek veruje u sebe i u svoju moć da promeni istorijsku i prirodnu stvarnost, ili u božiju predodređenost i nepromenjivost prirodne i istorijske stvarnosti, ili u neku drugu, višu i bolju stvarnost koja nas sve nesumnjivo čeka i prima na kraju svih krajeva. Unutrašnja dramatika i spoljašnji izgled romaneskne građevine počivaju na mirnom i pribranom duhovnom pogledu letopisca koji prati ljude i narode, njihove vere i kulture, oblike zajedničkog i pojedinačnog života, u jedinstvenom i neprekinutom istorijskom toku. Taj smiren duhovni pogled u vreme, istoriju i kulturu na višem planu harmonizuje ono što izgleda ili što u stvarnosti jeste međusobno antagonizovano, raznorodno i protivstavljeno.
Hazarski rečnik Milorada Pavića na tematskom planu je originalan kulturološko-istorijski roman; na semantičkom nivou ovo delo je filosofski, a na stilskom i oblikotvornom poetski i fantastički roman. Ali sve ove poznate romaneskne žanrove Pavić je na kompoziciono-strukturnom planu razgradio, (de)mistifikovao i parodirao. U izvesnoj meri on je destruisao i (de)mistifikovao i samu književnost, kulturu i istoriju. Neobuzdana piščeva mašta i koncentrisan a kontrolisan kreativni naboj iz kojih je nastala jedinstvena i neponovljiva književna struktura, pomerili su u drugi plan istoriosofske vizije, metafizička značenja i mogućne proročke poruke romana. (Ta viša značenja re-konstruisao je Kristijan Olah u studiji Knjiga-Bog – (Postmoderna) duhovnost u Hazarskom rečniku Milorada Pavića, Beograd, Institut za književnost i umetnost, 2012.)
Hrišćanski, jevrejski i islamski verski i kulturni obrazac u Pavićevom romanu su međusobno sučeljeni tako da su dovedeni u istu ravan: izjednačeni su, relativizovani, parodijom destruisani. Očekivano je onda što je nemački književni mislilac Hans Robert Jaus (kao i neki drugi tumači) u Pavićevom romanu princip religijske tolerancije i verske ravnopravnosti shvatio kao kompoziciono načelo, najdublji smisao i najviše značenje ovog dela.
Sve tri tradicionalne religije u Pavićevom romanu zaista su ravnopravne – u sopstvenim nedostacima, doduše. Svaka teži da bude potpuna i čvrsto razgraničena sa druge dve, ali nijedna u tome ne uspeva: svaka je, naime, nepotpuna bez one dve koje ne želi da pozna. Ova nepotpunost svake vere, koja teži samodovoljnosti, osnova je njihove međusobne tolerancije. Toleranciju, međutim, uspostavlja sam pisac, sa neke više saznajne pozicije, ona nije sadržana u biću same religije, u njenoj autohtonoj (samo)dovoljnosti.
Ove teze ilustrujemo navođenjem opširnih odlomaka iz tri Knjige Hazarskog rečnika, svesni pri tom da svako kazivanje u romanu ima i svoje poricanje i drukčiju varijaciju, i to ne samo u drugoj nego i u onoj knjizi kojoj pripada, a da pri tom ni jedna vizija nema u romanu status noseće istine.
Crvena knjiga – hrišćanski izvori o hazarskom pitanju: Kazivanje Nikona Svevasta, Sotone, Avramu Brankoviću:
„Čujte dakle što ne znate. Tri reke antičkog sveta mrtvih – Aheront, Piriflegeton i Kocit pripadaju danas podzemljima islama, judaizma i hrišćanstva; one teku deleći tri pakla – Gehenu, Had i ledeni pakao muhamedanaca, ispod negdašnje hazarske zemlje. I tu se sučeljavaju na toj tromeđi tri sveta mrtvih: Sotonina ognjena država s devet krugova hrišćanskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama paklenog cara; islamsko podzemlje s Iblisovim carstvom ledenih muka i Gebhurahovo područje s leve strane Hrama, gde sede hebrejski bogovi zla, požude i gladi, Gehena u vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlja se ne mešaju i granice među njima izvučene su gvozdenim ralom i neće biti dozvoljeno nikome da ih prelazi. Doduše, vi ta tri podzemlja pogrešno zamišljate, jer nemate iskustva. U jevrejskom paklu, u državi anđela tame i greha Belijaala ne gore, kao što vi mislite, Jevreji. Tamo gore slični vama, sve sami Arapi ili hrišćani. Na isti način u hrišćanskom paklu nema hrišćana – tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidove vere, dok se u Iblisovom islamskom mučilištu nalaze sve sami hrišćani i Jevreji, a nema nijednog Turčina ili Arapina. Zamislite Masudija, koji strepi od svoga tako strašnog, ali dobro poznatog pakla, a tamo, umesto svojega naiđe na hebrejski Šeol ili na hrišćanski Had gde ću ga ja dočekati! Umesto na Iblisa, naleteće na Lucifera. Zamislite hrišćansko nebo iznad pakla u kojem ispašta Jevrejin!
Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospodaru! Kao najdublju mudrost. Nikakvih poslova u kojima se mešaju tri sveta, islam, hrišćanstvo ili judaizam ovde na belom danu! Da ne bismo imali posla sa podzemljima tih svetova. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoća. Takvi uvek liče jedni na druge. Neprijatelji su uvek isti, ili s vremenom postaju isti, inače ne bi mogli biti neprijatelji. Oni koji se među sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveću opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san, obračunaćemo se i mi i naši neprijatelji udruženim snagama i uništićemo ih sa tri strane odjednom…“
Zelena knjiga – islamski izvori o hazarskom pitanju: Al Bekri, Spanjard (11. vek) – glavni arapski hroničar hazarske polemike:
„Sledeći neke putokaze medicinara Zaharije Razija, Al Bekri je smatrao da se tri vere – islam, hrišćanstvo i judaizam – mogu uzeti kao tri nivoa Božije knjige. Svaki narod te slojeve u stvari usvaja iz Božije knjige onim redom koji mu najviše odgovara i time iskazuje svoju najdublju prirodu. Prvi sloj značenja i nije uzimao u razmatranje, jer to je onaj doslovni, koji se zove avam i dostupan je svakom čoveku bez obzira na veru. Drugi sloj – sloj aluzija, prenesenih značenja, koji se zove kavas i koji razume elita, predstavlja hrišćansku crkvu, pokriva sadašnji trenutak i zvuk (glas) Knjige. Treći sloj nazvan avlija, koji obuhvata okultna značenja, predstavlja jevrejski sloj u Božijoj knjizi, sloj mističke dubine i brojeva, sloj pismena knjige. A četvrti, anbija – sloj proročkih zračenja i sutrašnjice, predstavlja islamsko učenje u njegovom najbitnijem značenju, duh Knjige, ili sedmu dubinu dubine. Tako su Hazari najpre prihvatajući najviši sloj (anbiju), a tek potom ostale slojeve Božije knjige, i to ne redom, pokazali da im najviše odgovara islamsko učenje. Tako oni nikada potom nisu u stvari napustili islam, mada su u međuvremenu prelazili iz hrišćanstva u judaizam.“
Žuta knjiga – hebrejski izvori o hazarskom pitanju: Zapis o Adamu Kadmonu; Koen Samuel (1660–24. 9. 1689) – dubrovački Jevrejin, jedan od pisaca ove knjige:
„Ja, Samuel Koen, pisac ovih redova, poput hazarskih lovaca na snove ronim u područja tamne strane sveta i pokušavam da iz njih izvučem iskre božje tamo zatočene, ali može mi se dogoditi da i moja duša tamo ostane zasužnjena. Od slova koja tamo skupljam i od slova onih koji su to činili pre mene, sastavljam knjigu koja će, kako su hazarski lovci na snove govorili, činiti telo Adama Kadmona na zemlji.
‘Juda Halevi – zapisao je Koen uz ovu nedovršenu biografiju – njegovi izdavači i drugi hebrejski komentatori i izvori pominju poimence samo jednoga od tri učesnika u verskoj polemici na dvoru hazarskog kagana. To je jevrejski predstavnik – Isak Sangari koji je protumačio san o poseti anđela hazarskom vladaru. Ostale učesnike u polemici – hrišćanskog i islamskog, hebrejski izvori ne pominju poimence, kažu tek toliko da je jedan filosof, a za drugog, onog Arapina, ne navode čak ni to je li ubijen pre ili posle polemike. Možda na svetu – pisao je dalje Koen – još neko prikuplja isprave i vesti o Hazarima kao što je radio Juda Halevi i sastavlja ovakav svod izvora ili rečnik kao što radim ja. Možda to čini neko ko nije naše vere, nego hrišćanin, ili čovek islamskog zakona. Možda negde u svetu postoje druga dvojica koja mene traže kao što ja tražim njih. Možda oni sanjaju mene, kao ja njih, i žude za onim što ja znam, jer je za njih moja istina tajna, kao što je za mene njihova istina skriveni odgovor na moja pitanja. Ne kaže se uzalud da je svaki san šezdesetina istine… U Talmudu stoji: ‘Neka ide da mu se san protumači pred trojicom!’ Ko su moja trojica? Nisu li pored mene samoga – onaj drugi, hrišćanski tragač za Hazarima, i onaj treći, islamski? Jesu li tri vere u mojim dušama mesto jedne? Hoće li mi dve duše u pakao, a samo jedna u raj? Ili su, kao uvek kada se uči knjiga o stvaranju sveta, neophodna trojica i jedan nije dovoljan, pa ja s pravom žudim za drugom dvojicom kao oni možda za trećim. Ne znam, ali znam i pouzdano sam iskusio da moje tri duše ratuju u meni i jedna od njih nosi sablju i već je u Carigradu; druga se dvoumi, plače i peva svirajući u leut, a treća je protiv mene. Ta treća se ne javlja ili ne doseže do mene još uvek…’“
Tri tradicionalne religije – hrišćanstvo, judaizam i islam – odslikane su u Hazarskom rečniku na fonu izgubljene vere tragača za snovima, koju je tobože ispovedaao nestali narod Hazara. Na tom fonu tradicionalne vere su prikazane kao nedostatne, sklone mistifikacijama sopstvenih učenja i ignorisanju ili prikrivanju da postoje i druge vere. Nestalu veru Hazara Pavić je poetski, maštotvorno (re)konstruisao kao mogućnu novu, hibridnu religiju koju će zajedno otkriti i do koje će se uzdići postojeće vere kad prevaziđu sopstvena ograničenja, pa će tom novom, izgubljenom ili nanovo stvorenom religijom, ponovo biti stvoren i sam svet i potpun čovek u njemu.
Hazarski rečnik je fantastička, maštovita, lucidna, vedra, mistifikatorska i poetski zanosna blasfemija. Ta blasfemija je prosvetiteljska po kritičkom odnosu prema svim poznatim i priznatim religijama. Napisana je u duhu (neo)barokne poetike koja spaja nespojive delove u jednu dinamičnu i fluidnu a ipak konzistentnu duhovnu i književnu celinu.
Da li nam Pavić sugeriše da je sama hibridna religija, kao degenerisan izdanak verske tolerancije, u osnovi blasfemična? U Pavićevom romanu ovakva pouka-opomena utemeljena je jednako koliko i afirmacija principa verske tolerancije.
* * *
Kao što smo videli iz izloženog sumarnog pregleda, odjeci i uticaji raznorodnih religijskih sistema čujni su i vidljivi u svim etapama razvoja srpske književnosti, od njenih početaka u 13. veku do danas. Ti uticaji su posledica kulturno-istorijskog života srpskog naroda. Varijeteti zapadnog hrišćanstva (rimokatolicizam i protestantizam), judaizam i islam dejstvuju u srpskoj književnosti kao kulturotvorna energija u realnim istorijskim procesima. A pravoslavlje se u srpskoj književnosti oglašava kao transistorijska i transkulturna energija koja oblikuje samosvojan srpski kulturni obrazac.
Pravoslavlje i verski pluralizam u srpskoj književnosti. Srpska klasična književnost (narodna i crkvena) u srži je pravoslavna. Srpska moderna književnost, od prosvetiteljstva do danas, na verskom planu je eklektična. Iako u modernoj srpskoj književnosti dejstvuju različne verske energije, iako u njoj ima odjeka paganstva i, posebno, odsjaja gnosticizma, mada su u njoj tematizovani judejstvo, islam, katolicizam i protestantizam, ta književnost je u osnovi i dalje prevashodno pravoslavna. Raznorodne verske energije koje se u modernoj srpskoj književnosti prepliću na tematskom i semantičkom planu nisu, naime, izjednačene u vrednosnom smislu. Pravoslavlje je ugrađeno i u srpsku modernu knjiženost kao transkulturna duhovna energija, ona energija koja omogućava da se drugi verski obrasci sagledaju kao realni kulturni i istorijski fenomeni, ali ne i kao najviša istina o egzistenciji. U srpskoj književnosti Istina je sublimisana u pravoslavlju. I onda kad tematizuju druge verske obrasce (judaizam, islam, zapadno hrišćanstvo) srpski moderni pisci ne afirmišu neku hibridnu religiju nego nastoje da u tim obrascima otkriju izvornu, univerzalnu duhovnu energiju kao izraz čovečne ontološke situacije u kosmosu. Orijentacija srpske književnosti ka afirmaciji izvornih verskih obrazaca a ne ka afirmaciji hibridne religije, svedoči da je i moderna srpska književnost, isto kao i klasična, izraz pravoslavnog univerzalizma i pravoslavnog egzistencijalnog realizma. Pravoslavni univerzalizam i realizam u svim životnim, istorijskim i kulturnim tokovima i formama oseća i vidi božansku kosmotvornu energiju i životvorni Duh koji prožima i oživljava sve što nastaje i što postoji u prirodi, istoriji i u kulturi. Iz takve duhovne situacije sagledani su u srpskoj književnosti i drugi verski obrasci, kao realni sadržaji kulturne i istorijske egzistencije srpskog naroda, a ne kao najviši smisao i krajnja istina egzistencije. Smisao i istina egzistencije u srpskoj književnosti su sublimisani u jasnoj predstavi da izvan i iznad realnih istorijskih i kulturnih tokova postoji nadzemaljska, kosmička duhovna stvarnost koja pokreće, obasjava i osmišljava sve što se događa u ovozemaljskom svetu i u istoriji. Iz te više stvarnosti jasno, duševno, trezveno i istinito se vidi sve što se događa u čovekovoj duši i u njegovoj ovozemaljskoj kulturi i istoriji. Ta dva sveta, dve egzistencijalne sfere, međusobno su paralelne i simultane, ali nisu jednako vredne. Carstvo Nebesno i Večnost su transkulturna i transistorijska, večna i univerzalna duhovna stvarnost koja struji i dejstvuje iznad svake kulture i celokupne istorije. Drugim rečima, Lazarevo opredeljenje za Carstvo Nebesno (duhovni svet), a ne zemaljsko (za materijalni svet kao primaran i samodovoljan), odnosno Kosovski zavet, transferisan je u sveukupnu srpsku književnost. Opredeljenje za trajan duhovni svet u prolaznoj istoriji i promenjivoj civilizaciji gradi samosvojan, autohton srpski kulturni obrazac. U srpski kulturni obrazac su ugrađeni, u njemu su sintetisani i asimilovani i drugi kulturni obrasci nastajali u istoriji evropskih naroda, kao i inoverni verski sadržaji. Ti realni sadržaji iz istorije i kulture ne razgrađuju srpski kulturni obrazac nego potvrđuju njegovu dinamičnost i otvorenost prema postojećem svetu i realnom istorijskom vremenu. Svet i vreme, kultura i istorija, čovek u ovozemaljskom svetu i vremenu – u srpskoj književnosti se sagledavaju iz izvorne čovečne žudnje za višom, punijom i trajnijom duhovnom egzistencijom, za Večnošću i Carstvom Nebesnim, a ne prikazuju se kao zatvoreni, dovršeni, konačni i samosmisleni egzistencijalni fenomeni.
Izvor: Milan Radulović, Kulturni obrasci u srpskoj književnosti, PBF Sv. Vasilija Ostroškog – Institut za umetnost i književnost, Foča – Beograd, 203–236.
