Vasilije Čekrigin, Vaskrsenje (skica za fresku), početkom 1920-ih.
Kroz jednog čoveka uđe u svet greh – piše Rimljanima apostol Pavle – i kroz greh smrt. Isto ponavlja Vasilije Veliki u svojoj anafori, s tim što kod Vasilija stoji kroz čoveka uopšte – tj. kroz Adama uzetog generički kao čovečanstvo, dok Pavle cilja na određenu osobu, ličnost Adama kao nosioca tog opšteg čovečanstva sve do pojave sledećeg isto tako jednog čoveka: Mesije Isusa, u antitezi prema prvom, nazvanog „drugi čovek“ (1Kor 15, 47), koji je novi, ovog puta konačni, temelj sveopšteg čovečanstva, tj. „posledlji Adam“ (1Kor 15, 45). Na kraju svih krajeva ovaj jedan poslednji čovek, ne gubeći se, rastvoriće se, kao što se već rastvara u mesijanskim zajednicama (saborne Crkve), u Bogu Ocu, novom čovečanstvu i čitavoj novoj tvari, tako „da bude Bog sve u svemu“ (1Kor 15, 28), što i jeste uspostavljanje (apokatastaza) svega (Dap 3, 21), i nastupanje onoga što se u kontrastu sa carstvima smrti ovoga veka i tiranijama starog čoveka nad čovekom naziva Carstvo Božije.
Smrt je, prema opšte prihvaćenoj tradiciji, došla kroz pad prvih ljudi, ali tek kao bolest koja može imati smrtni ishod, jer prvi smrtni slučaj u biblijskoj naraciji nije se dogodio Adamovim padom nego bratoubistvom. Naime, prva žrtva smrtnosti nije umrla u smrtonosnom zagrljaju pale prirode prirodnom smrću, već je pretrpela nasilnu smrt od ruke rođenog brata. Svi znamo da je Avelja ubio Kajin. Bratomržnja (a sva bića su braća) je, dakle, aktuelizacija smrti, a ljubav afirmacija istinitog života.
„Ljubav je jaka kao smrt“ (Pnp 8, 6) – čuveni je stih Pesme nad pesmama. Smrt je najjača sila ovoga sveta koja uvek izvesno ima poslednju reč i zaista od svih stvari samo je ljubav jaka kao smrt, ali ne i od nje jača, dokle god nije jednako univerzalna. Jevrejska reč za smrt, kako eksperti tvrde, u klinastom silabičkom pismu, identična je ugraitskoj reči koja označava boga šeola – koji bi mogao biti onaj jevanđelski jaki koji sve i sva drži u svojoj šaci. Antička poslovica, u svoje vreme svuda poznata, glasila je: „Niko ne pljačka jakoga čoveka“. I Isus referiše na nju, kada govori o tome da je u njemu Carstvo Božije već došlo, i objašnjava kako rekvizicija imovine jakoga zaista nije izvodljiva ako se jaki, tj. bog šeola najpre ne sveže (Mt 12, 20), ali da „kada dođe jači od njega i nadvlada ga, uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao, i razdeli što je zaplenio od njega“. Isus ovde jačim od šeolskog boga i njegovih slugu, svakako, označava sebe i sve one koji su uz njega, pre svega, omladinu koja se suprotstavila zabludama roditelja (Lk 11, 19). Odnosno, mesijansku zajednicu ljubavi koja, budući da u njemu kao poslednjem Čoveku postaje univerzalna, napokon jeste jača od smrti.
U duhu priče o Kajinu i Avelju kao ključu za razumevanje etiologije smrti, kroz dinamiku nebrige o drugom („Gde ti je brat Avelj?… Ne znam; zar sam ja čuvar brata svog?“), zavisti i bratomržnje („Reče Gospod Kajinu: Što se srdiš? Što li ti se lice promeni?“), otac ruskog kosmizma Nikolaj Fjodorov je tvrdio da je „smrt samo posledica naše nesposobnosti za uzajamnu pomoć“. Fjodorov je kao hrišćanin duboko verovao u opšte vaskrsenje u Hristu, ali ga to nije sprečilo da naučni i svaki drugi rad na vaskrsavanju svih mrtvih (pre natprirodnog sveopšteg vaskrsenja koje bi onda u stvari bilo preobraženje) odredi kao glavni zadatak čovečanstva. Za kosmiste bi, dakle, trebalo da postoji kontinuum naučnog i duhovnog vaskrsenja. Zato hrišćanstvo koje uči o radikalnom prekidu kakav karakteriše vaskrsenje strukturalno više liči na marksizam, koji takođe pretpostavlja tačku prekida, tj. revoluciju, kao uslov ostvarenja komunizma. Neophodan je prekid, raskid i isključenje (ekonomskim rečnikom Samira Amina rečeno: delinking) iz prejemstva smrtnosti koje je kao što smo videli mržnja i odsustvo uzajamnosti, jer smrt jeste bratomržnja i bratoubistvo.
Vaskrsenje je oslobođenje u smislu da se (pre nego Tanatosu) protivi boginji nužnosti Ananke (Ἀνάγκη) i bogu šeoloa (možda najbolje opevanom u pesmi God of Emptiness, benda Morbid Angel) oličenim i opredmećenim u socio-ekonmskom sistemu i političkoj subordinaciji koje nam ideologija predstavlja kao baš takvu neminovnost kakva je smrt. Nekada je u licu Pilata sam Cezar postavio svoj carski pečat na Hristov grob, garantujući njegovu definitivnu smrt stražom rimskih snaga bezbednosti. U Matejevoj priči, premda je grob već bio prazan i Isus nije bio tamo (Mt 28, 6), ipak je anđeo odvalio grobnu ploču (Mt 28, 2) i razvalio carski pečat nipodaštavajući silu smrti i rugajući se imperijalnom autoritetu. Nastupajući protiv smrti, Hristos se suprotstavlja i militarizmu koji se bazira na njoj, njegovo vaskrsenje je čak i formalno subverzivno i protivzakonito, lomeći carske pečate kako u vreme ono tako i sada.
Ekspanzivna logika kapitala ne poznaje ograničenja, cilja na podvođenje prirodno-društvenog totaliteta pod kapitalističke odnose dominacije, pretendujući na takozvanu realnu, ili čak hiperrealnu supsumpciju, koja se u snovima militantnih tehnognostika (poput Ilona Maska) širi na čitav homogeni kosmos, čije „drugo“ onda može biti isključivo neki drugi svet, „nebo“ kao fantazmatski komplement porobljenoj zemlji bez slobodarske alterative. Kroz komodifikaciju vere, takav surogat raja podjednako biva koristan državama za održavanje status quo i profitabilan za kapital, postaje roba na tržištu usluga, i reprodukuje se u ideološkim aparatima kakvi su istovremeno i komercijalni religijski servisi koji će pružanjem svih mogućih verskih uteha, umiriti vašu savest i adaptirati vas na život bez izlaza.
Hristovo vaskrsenje je odbijanje bezizlaznog života u vlasti paklenih datosti na zemlji. Zato je svako odbacivanje situacije bez alternative, ma koliko delovalo utopijski iz ugla same date situacije, vesnik vaskrsenja. U Isusovo vreme, kao i danas, sasvim logično, za tako nešto najspremniji su bili mladi ljudi, ali bez iskustva starijih, i kolektivnog organizovanja svih na egalitarnim principima uzajamnosti i univerzalističke orjentacije, svaka bi se realna utopija brzo mogla pretvoriti u fantastičnu i opasnu utopiju ili prosto distopiju.
U svakom slučaju svima (nam) je neophodna metanoja (preumljenje/promena mišljenja, odnosno egzistencijalne dispozicije).
Mesijanski karakter svojih aktivnosti, pred onima koji su to osporavali, Isus je nastojao da potvrdi sledećim rečima:
„A ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone, sinovi vaši čijom pomoću izgone? Zato će vam oni biti sudije!“
Prema tome:
Hajd’ u borbu i vi stari
Gdje se bore naši sinovi!
