Василије Чекригин, Васкрсење (скица за фреску), почетком 1920-их.
Кроз једног човека уђе у свет грех – пише Римљанима апостол Павле – и кроз грех смрт. Исто понавља Василије Велики у својој анафори, с тим што код Василија стоји кроз човека уопште – тј. кроз Адама узетог генерички као човечанство, док Павле циља на одређену особу, личност Адама као носиоца тог општег човечанства све до појаве следећег исто тако једног човека: Месије Исуса, у антитези према првом, названог „други човек“ (1Кор 15, 47), који је нови, овог пута коначни, темељ свеопштег човечанства, тј. „последљи Адам“ (1Кор 15, 45). На крају свих крајева овај један последњи човек, не губећи се, раствориће се, као што се већ раствара у месијанским заједницама (саборне Цркве), у Богу Оцу, новом човечанству и читавој новој твари, тако „да буде Бог све у свему“ (1Кор 15, 28), што и јесте успостављање (апокатастаза) свега (Дап 3, 21), и наступање онога што се у контрасту са царствима смрти овога века и тиранијама старог човека над човеком назива Царство Божије.
Смрт је, према опште прихваћеној традицији, дошла кроз пад првих људи, али тек као болест која може имати смртни исход, јер први смртни случај у библијској нарацији није се догодио Адамовим падом него братоубиством. Наиме, прва жртва смртности није умрла у смртоносном загрљају пале природе природном смрћу, већ је претрпела насилну смрт од руке рођеног брата. Сви знамо да је Авеља убио Кајин. Братомржња (а сва бића су браћа) је, дакле, актуелизација смрти, а љубав афирмација истинитог живота.
„Љубав је јака као смрт“ (Пнп 8, 6) – чувени је стих Песме над песмама. Смрт је најјача сила овога света која увек извесно има последњу реч и заиста од свих ствари само је љубав јака као смрт, али не и од ње јача, докле год није једнако универзална. Јеврејска реч за смрт, како експерти тврде, у клинастом силабичком писму, идентична је уграитској речи која означава бога шеола – који би могао бити онај јеванђелски јаки који све и сва држи у својој шаци. Античка пословица, у своје време свуда позната, гласила је: „Нико не пљачка јакога човека“. И Исус реферише на њу, када говори о томе да је у њему Царство Божије већ дошло, и објашњава како реквизиција имовине јакога заиста није изводљива ако се јаки, тј. бог шеола најпре не свеже (Мт 12, 20), али да „када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега“. Исус овде јачим од шеолског бога и његових слугу, свакако, означава себе и све оне који су уз њега, пре свега, омладину која се супротставила заблудама родитеља (Лк 11, 19). Односно, месијанску заједницу љубави која, будући да у њему као последњем Човеку постаје универзална, напокон јесте јача од смрти.
У духу приче о Кајину и Авељу као кључу за разумевање етиологије смрти, кроз динамику небриге о другом („Где ти је брат Авељ?… Не знам; зар сам ја чувар брата свог?“), зависти и братомржње („Рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени?“), отац руског космизма Николај Фјодоров је тврдио да је „смрт само последица наше неспособности за узајамну помоћ“. Фјодоров је као хришћанин дубоко веровао у опште васкрсење у Христу, али га то није спречило да научни и сваки други рад на васкрсавању свих мртвих (пре натприродног свеопштег васкрсења које би онда у ствари било преображење) одреди као главни задатак човечанства. За космисте би, дакле, требало да постоји континуум научног и духовног васкрсења. Зато хришћанство које учи о радикалном прекиду какав карактерише васкрсење структурално више личи на марксизам, који такође претпоставља тачку прекида, тј. револуцију, као услов остварења комунизма. Неопходан је прекид, раскид и искључење (економским речником Самира Амина речено: delinking) из прејемства смртности које је као што смо видели мржња и одсуство узајамности, јер смрт јесте братомржња и братоубиство.
Васкрсење је ослобођење у смислу да се (пре него Танатосу) противи богињи нужности Ананке (Ἀνάγκη) и богу шеолоа (можда најбоље опеваном у песми God of Emptiness, бенда Morbid Angel) оличеним и опредмећеним у социо-еконмском систему и политичкој субординацији које нам идеологија представља као баш такву неминовност каква је смрт. Некада је у лицу Пилата сам Цезар поставио свој царски печат на Христов гроб, гарантујући његову дефинитивну смрт стражом римских снага безбедности. У Матејевој причи, премда је гроб већ био празан и Исус није био тамо (Мт 28, 6), ипак је анђео одвалио гробну плочу (Мт 28, 2) и развалио царски печат ниподаштавајући силу смрти и ругајући се империјалном ауторитету. Наступајући против смрти, Христос се супротставља и милитаризму који се базира на њој, његово васкрсење је чак и формално субверзивно и противзаконито, ломећи царске печате како у време оно тако и сада.
Експанзивна логика капитала не познаје ограничења, циља на подвођење природно-друштвеног тоталитета под капиталистичке односе доминације, претендујући на такозвану реалну, или чак хиперреалну супсумпцију, која се у сновима милитантних техногностика (попут Илона Маска) шири на читав хомогени космос, чије „друго“ онда може бити искључиво неки други свет, „небо“ као фантазматски комплемент поробљеној земљи без слободарске алтеративе. Кроз комодификацију вере, такав сурогат раја подједнако бива користан државама за одржавање status quo и профитабилан за капитал, постаје роба на тржишту услуга, и репродукује се у идеолошким апаратима какви су истовремено и комерцијални религијски сервиси који ће пружањем свих могућих верских утеха, умирити вашу савест и адаптирати вас на живот без излаза.
Христово васкрсење је одбијање безизлазног живота у власти паклених датости на земљи. Зато је свако одбацивање ситуације без алтернативе, ма колико деловало утопијски из угла саме дате ситуације, весник васкрсења. У Исусово време, као и данас, сасвим логично, за тако нешто најспремнији су били млади људи, али без искуства старијих, и колективног организовања свих на егалитарним принципима узајамности и универзалистичке орјентације, свака би се реална утопија брзо могла претворити у фантастичну и опасну утопију или просто дистопију.
У сваком случају свима (нам) је неопходна метаноја (преумљење/промена мишљења, односно егзистенцијалне диспозиције).
Месијански карактер својих активности, пред онима који су то оспоравали, Исус је настојао да потврди следећим речима:
„А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије!“
Према томе:
Хајд’ у борбу и ви стари
Гдје се боре наши синови!
