Vaskrs

Možda na samom početku treba reći da je, kada su u pitanju hrišćanski praznici uopšte, najvažnije od svega to da se odupremo stalnom iskušenju da našu veru svodimo na običaje. Naši običaji za ovaj radosni dan (a takođe i za Božić i sl) mogu u različitim krajevima biti različiti, kao što mogu biti različiti i u različitim vremenima. No, kakvi god ti običaji bili oni su za našu veru uglavnom beznačajni. Običaji mogu biti manje ili više lepi, zanimljivi ili atraktivni, ali oni za Crkvu mogu biti prihvatljivi samo onda ako ne skrivaju suštinu naše vere nego (direktno ili barem indirektno) upućuju na nju. Jer, hrišćanska vera ne počiva na običajima niti su običaji ti koji veri u Hrista daju identitet. Njena suština nalazi se na sasvim drugom mestu. Podsetimo se gde.

Još je apostol Pavle tvrdio da ako Hristos nije ustao iz mrtvih, onda je sva naša vera uzaludna. I imao je pravo. Na Vaskrs mi hrišćani slavimo onoga koji je rešio najveći problem s kojim se čovek u svom životu susreće – problem smrti. Da bismo ovo shvatili, nadovezujući se na pomenutu misao apostola Pavla, pokušajmo da skiciramo kako bi izgledao čovekov svet kada vaskrsenja ne bi bilo. Pre svega, u tom slučaju bi naša vera bila prazna, bez sadržaja, još bismo bili zarobljenici svojih grehova, naši preminuli bi bili zauvek propali, nade ne bi bilo, a mi bismo bili jadniji od svih ljudi (čak i od bezbožnika, pošto se oni ni ne uzdaju u vaskrsenje) i smrt bi na kraju sve progutala i nikome ne bi bilo spasa. Kad ne bi bilo vaskrsenja, i pravda i istina i vrlina i dobrota, sve bi to jednog dana prestalo i zauvek nestalo. Kad ne bi bilo vaskrsenja, i sama ljubav bi prestajala smrću. Sve najvrednije i čoveka najdostojnije na kraju krajeva bi ipak progutao večni mrak. Pobeda smrti bila bi apsolutna.

Ali, ako je Božiji glasnik ljubavi, koga je razapela mržnja, ipak vaskrsao, tj. ako je Isus iz ovog varljivog i propadanju i smrti sklonog života prešao u večni život, onda je njegovo vaskrsenje dalo potpuno nov smisao i sadašnjem životu nas koji Hristu verujemo. Ono nas je iz onog carstva tame, koje bi, kao što smo videli, zavladalo kad vaskrsenja ne bi bilo, prevelo u carstvo svetlosti i radosti. Hristovo vaskrsenje je siguran znak da će on i nas koji mu verujemo i koji smo se s njim sprijateljili vaskrsnuti (uostalom, zar nam nije obećao da će svaki onaj koji veruje u njega imati večni život, i da će čak i ako umre oživeti – zato te njegove reči govorimo i prilikom sahrane kako bi se svi verni podsetili i ohrabrili i sa svojim preminulima rastali, doduše u žalosti, ali ne i u očajanju, nego puni nade u ponovni susret u Carstvu Božijem). Nadalje, vaskrsenje je pouzdanznak da nisu uzaludni i besmisleni svi naši napori da od ovog sveta načinimo mesto u kojem valja živeti, mesto u kojem se ljudi međusobno pomažu i vole, u kojem se laž proteruje a istina slavi, u kojem su dobrota i vrlina kriterijum kojim se procenjuju ljudi i njihovi postupci.

Ipak, vaskrsenje je u odnosu na ovaj život, koliko god uspeli da ga učinimo humanijim, nešto nezamislivo drugačije, apsolutna drugost, pošto se vaskrsenjem Isus ne vraća u svoj biološki život kakav je imao pre smrti, a isto to će važiti i za nas ljude. Zato se za Lazara koji je bio mrtav tri-četiri dana i za one dve djevojke koje je Isus oživeo ne može reći da ih je vaskrsao, nego samo da ih je vratio u ovaj biološko-psihološki život. Uostalom – privremen, jer će svi oni ipak opet, ranije ili kasnije, umreti. Samo je Isusa Bog iz ovog nama poznatog života preveo u nama nepoznatu dimenziju življenja, onu koja je karakteristična jedino za Boga.

Za mnoge je zbog toga ostala tajna: da li je on time nužno od telesnog postao netelesan, od materijalnog nematerijalan? Naravno da nije. Kao Bogočovek on i dalje nastavlja da živi u telu (ne zato što to mora, nego zato što to hoće), ali sada ne više u ovom trošnom i prolaznom, nego u onom koje i dolikuje božanskoj večnosti. Tako ćemo i mi i po vaskrsenju biti telesni (jer je samo Bog u apsolutnom i doslovnom smislu netelesan), ali sada još uvek ne znamo kakva će naša vaskrsla telesnost biti. No, kakva god da bude, svakako neće biti ovakva kakva je sadašnja (inače se „telo duševno“ ne bi ni menjalo u „telo duhovno“, kao što apostol Pavle tvrdi da hoće).

Ako je sve ovo tačno, onda za vaskrsenje u krajnjem slučaju uopšte ne mora da bude odlučujući prazan grob, kakvog su ga u nedeljno praskozorje zatekle verne Isusove pratilje. To što je u Isusovom slučaju grob bio ispražnjen, bilo je zato da bi žene mironosice koje su u zoru došle da ga obiđu lakše poverovale u njegovo vaskrsenje, a ne zato što je prazan grob dokaz vaskrsenja. Jer, grob može biti prazan i ako Hristos nije vaskrsao (što su judejske starešine dobro shvatale). Zato prazan grob ne može biti pouzdan dokaz vaskrsenja. Za razliku od biološkog ili duševnog tela, vaskrslo telo je sasvim „nova tvorevina“, ono je duhovna (što ne znači nematerijalna) realnost koja se živi samo u vaskrslom Hristu i čije iskustvo nemamo u ovom svetu, mada se svim svojim bićem nadamo da ćemo ga imati kada se do kraja združimo sa Bogom.

A dok smo u ovom svetu sa nama su još uvek nerazdvojni i bolest i stradanje i greh i zlo i smrt. Međutim, uteha i nada je u tome što su to ipak sve pobeđeni neprijatelji, a pobedio ih je upravo vaskrsli Hristos. Mi se zato njegovom vaskrsenju radujemo kao svom sopstvenom, jer ono, ukoliko smo mi Hristovi, u stvari i jeste naše sopstveno. Radujemo se, kako je to neko umesno primetio, onako kako bi se npr. neki jadni beskućnik radovao velelepnom dvorcu koji bi mu dodelio njegov car. On se u taj dvorac još nije uselio, on još uvek živi svoj bedni život beskućnika, ali on ima čvrsto carsko obećanje i zato tvrdo veruje da će taj dvorac uskoro biti njegov dom, tako da on svoj život koji je ovog trenutka još uvek u oskudici i bedi već sada živi onom radošću koja će ga obuzeti kada se useli u dvorac iz snova. Tako i mi hrišćani svoj sadašnji život u ovom svetu koji je neretko svet i jada i čemera i nepravde i bolesti živimo onom budućom radošću koja će nas u potpunosti obuzeti tek po našem vaskrsenju i ulasku u Carstvo koje nam je Hristos obećao. Mi, dakle, živimo našu sadašnjost obuzeti budućom radošću. Ceo naš život je satkan od te radosne nade. U tome je smisao Hristovog vaskrsenja i to je ono što danas slavimo.

Neka bi dao Gospod da i mi smognemo hrabrosti (jer bez hrabrosti se to ne može) da verujemo vaskrslom Hristu i da iz njega crpimo nadu u sveopšte vaskrsenje. Amin!