Foto: https://imd.gr/
Tekst koji sledi predstavlja izvode iz obraćanja Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Ignjatija (Dimitrijadskog), Predsedavajućeg u Sinodskom odboru za međupravaoslavne i međuhrišćanske odnose, tokom Vanredne sednice Svetog sinoda Grčke Crkve (12. oktobra 2019) na kojoj je doneta odluka da Crkva Grčke priznaje novoustanovljenu autokefalnu Pravoslavnu Crkvu Ukrajine.
Sinodski odbor za međupravoslavne i međuhrišćanske odnose, kojim imam čast da predsedavam, doslovno je sledio mandat Stalnog Svetog sinoda Crkve Grčke. U svetlu toga, želeo bih da sumiram preovlađujuća gledišta u diskusijama u Odboru, usmeravajući vašu pažnju na sledećih pet tačaka.
1. Ukrajinski pravoslavni narod
Kao što je Njegovo Blaženstvo u svom uvodnom obraćanju istakao, mi smo zabrinuti za pravoslavni narod jedne nezavisne države, kakva je današnja Ukrajina. Prema tome, radi se o milionima duša pravoslavnih vernika, koji su kroz istoriju pa do današnjeg dana stradali zbog politike, bilo od strane Poljske ili od Rusije. Stoga, fokusiranje naše diskusije na valjanost rukopoloženjâ i ponašnje pojedinih episkopâ moraju uzeti u obzir postojanje miliona vernih duša za koje i mi imamo odgovornost.
Kao što je Arhiepiskop Atinski i sve Grčke naglasio, odmah posle propasti Sovjetskog Saveza i proglašenja nezavisnosti države Ukrajine, ova država je tražila da se njenoj pomesnoj Crkvi dodeli status autokefalije, po ugledu na ostale Autokefalne Crkve. Ovaj prvobitni zahtev je bio legitiman i autentičan. Činjenica da ga je potpisao čak i sadašnji Mitropolit Onufrije predstavlja snažan pokazatelj da je to bio jedan opšti zahtev, u smislu da je odražavao želju sveukupnog naroda i jerarhije, kako bi postigli nezavisnost od potčinjenosti ruskoj jerarhiji. Nažalost, na ovaj opšti zahtev nije adekvatno odgovoreno i pitanje je ostalo na čekanju. I svakom slučaju, ovde se bavimo jednom nezavisnom državom, Ukrajinom, sa jednim narodom zasebnog identiteta, u koji je utkana i pravoslavna vera.
2. Uloga Ruske Pravoslavne Crkve
Mislim da je svrsishodno proučiti ulogu Ruske Pravoslavne Crkve. Insistiram na izrazu „Ruska Pravoslavna Crkva“, pošto je, nažalost, iskustvo pokazalo da naša braća daju prednost pridevu „Ruska“ u odnosu na pridev „Pravoslavna“. Ovaj fenomen je primetan još od pada Carigrada. Dok je Ruska Pravoslavna Crkva imala svaku mogućnost da reši to pitanje dovevši stvar do autokefalije, ili makar predlaganjem rešenja koje bi bilo prihvatljivo za ukrajinski narod, ona je nažalost propustila da to učini. Uprkos dugotrajnom dijalogu o ovoj stvari, skoro trideset godina, Ruska Pravoslavna Crkva nije htela da omogući rešenje. U međuvremenu, Vaseljenska Patrijaršija je doprinela tom dijalogu u nastojanju da pokaže svoju podršku. Međutim, posle ruske invazije na Krim, svi ti napori su propali. I zato danas više niko ne veruje da bi Ruska Pravoslavna Crkva bilo kada mogla pružiti bilo koje rešenje zadovoljavajuće za ukrajinski narod. Takva mogućnost je bespovratno izgubljena. Sa te strane se nikada neće pojaviti rešenje.
Uz sve to, ne samo da je Ruska Pravoslavna Crkva propustila da ponudi rešenje, nego je povrh toga i njen stav tokom faze pripreme za Sveti i Veliki Sabor 2016. bio potpuno negativan. I to je bila greška, kako se pokazalo. Kao što je svima poznato, autokefalnost je bila među pitanjima koja su diskutovana tokom te pripremne faze za Veliki sabor. Tokom 1980-ih godina, izgledalo je da Vaseljenska Patrijaršija snishodi u pravcu relativizovanja svojih vlastitih privilegija. Držeći se striktne procedure, Vaseljenska Patrijaršija je zatražila svepravoslavni konsenzus za davanje autokefalije.
Tokom predsaborskih konferencija i susreta koji su prethodili Svetom i Velikom Saboru, bili smo pozvani da se suočimo sa pitanjem potpisa onih koji su saglasni sa autokefalijom [to jest sa načinom dodeljivanja autokefalnosti, prim. prev.]. Sam tekst je već bio usaglašen i o njemu nije bilo dalje rasprave. I upravo na ovoj tački jasno se pokazalo neslaganje Ruske Pravoslavne Crkve i njeno opsesivno insistiranje da odbije jedan predlog Vaseljenske Patrijaršije. On je proisticao iz procedure na osnovu koje je data autokefalija Crkvi Grčke, sa izrazima „odlučuje“ i „saodlučuje“ (ἀποφαίνομαι i συναποφαίνομαι). Predlženo je da „odlučuje“ pripada Vaseljenskom Patrijarhu, a „saodlučuje“ ostalim predstojateljima.
Predstavnicima Ruske Pravoslavne Crkve smo pokušali da objasnimo da pošto Vaseljenski Patrijarh jednom potpiše odluku, ona se više ne može osporiti. Autokefalija bi [time] već bila odobrena. Ipak, termin „saodlučivanje“ i dalje podrazumeva snažno delovanje, zato što ukazuje na učešće u aktuelnom odlučivanju. [Pojedini srpski delegati su Rusima pokušali da objasne da „saodlučuje“ ima isto značenje kao i „odlučuje“, po primeru osmog člana Simvola vere gde izrazi συμπροσκυνούμενος, συνδοξαζόμενος ukazuju na potpunu ravnočasnost, što ipak nije zadovoljilo ruske delegate – prim. prev.]. Uprkos tome, uporno osporavanje od strane ruske delegacije bilo je neshvatljivo. Dozvolite mi da sa vama podelim to da sam lično podsetio starijeg predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve – „Ukrajinsko pitanje je aktuelno. Zar Vi to ne vidite? Zar ne možete shvatiti šta će se dogoditi?“ Kao odgovor, on se pozvao na insistiranje svog Patrijarha da on ne želi da preispituje svoju poziciju u vezi sa ovom problematikom. Posle svega, nisam sasvim siguran da li je njegova tvrdnja bila istinita. Danas bi se to čak moglo dovesti u pitanje.
Rusko protivljenje nastaje u kontekstu međunarodnog dijaloga između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve. U vezi sa tim, ono [protivljenje] proističe iz odsustva volje dela ruske strane da prihvati bilo koji koncept prvenstva u Istočnoj Crkvi. Ovo je suština problema. Jer izgleda da predstavnici Ruske Pravoslavne Crkve veruju, ako bi Vaseljenski Patrijarh potpisao Tomos o autokefalnosti na određen način[1] tokom procesa davanja autokefalije, da bi onda oni na neki način prihvatili da „postoji Primat“. Ovo ostaje problematična tačka za Rusku Pravoslavnu Crkvu.
Kao posledica toga, tema dodeljivanja autokefalije nije bila razmatrana na Svetom i Velikom Saboru 2016. godine. Da je tamo bilo razmatrano, danas ne bi bilo spornog pitanja. I ne samo da ono nije bilo uključeno u dnevni red, nego je Ruska Pravoslavna Crkva odlučila i da uopšte ne učestvuje u Saboru, pozvavši se na odsustvo Antiohijske patrijaršije. Znamo vrlo dobro da je ona mogla igrati ulogu po pitanju antiohijskog učešća na Saboru. Da je Ruska Pravoslavna Crkva učestvovala na Saboru, čvrsto verujemo da je bilo moguće obezbediti da u saborskim aktima ostane zabeleženo obećanje Vaseljenskog Patrijarha da neće otpočeti sa davanjem autokefalije bez njihove saglasnosti.
Mi smo svojim prisustvom na Velikom Saboru na Kritu postigli dve stvari. U tekstove smo uveli reč „unija“, za šta su se zalagali Rusi, iako nije postojala u predsinodskim tekstovima. Postigli smo da se pitanje „unije“ jasno pomene u jednom saborskom tekstu. Drugo što smo postigli jeste obećanje Vaseljenskog Patrijarha da nikada neće postaviti pitanje „Novih Zemalja“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν).
3. Vaseljenski Patrijarh i njegove obaveze
Vaseljenska Patrijaršija smatra da je bila u obavezi da reaguje. Svako priznaje da je ona imala i još uvek ima pravo davanja autokefalije, što je privilegija koju Sveti i Veliki Sabor svakako nije negirao. Vaseljenska Patrijaršija je zabrinuta za crkveni i duhovni život verujućih koje sam pomenuo. Iz tog razloga, pripravila je rešenje problema koji drugačije ne bi bilo moguće rešiti. Tako je delovala jer je upravo to služba Patrijaršije, njen zadatak unutar Pravoslavlja.
Davanje autokefalije je isključivo pravo Vaseljenske Patrijaršije, koja u slučaju Ukrajine ne negira eklisiološki entitet na čelu sa Mitropolitom Onufrijem i rusko pravoslavno prisustvo u Ukrajini. Njihov status nije promenjen; oni nisu niti izopšteni, niti su dovedeni u raskol. Vaseljenska Patrijaršija nije prekinula opštenje sa njima. Vaseljenska Patrijaršija nastavlja da pominje Patrijarha Kirila shodno diptisima, pa time i da biva u opštenju sa Onufrijem, dok u isto vreme pruža mogućnost spasenje duša i crkvenog opštenja onim Ukrajincima koji pripadaju Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi. Niko ne može osporiti ovo isključivo pravo Vaseljenskog Patrijarha.
4. Crkva Grčke i njeno jedinstvo
Da se sada okrenemo našoj Crkvi Grčke. Vaše Blaženstvo, ovo predstavlja najvažniju tačku. Slažem se sa Vama kada navodite član 3 Ustava Grčke (koji se bavi odnosima Crkve i Države), koji jemčimo i ne želimo da ga menjamo.
Kako je predsednik grčkog Parlamenta sa pravom istakao, član 3 se ne tiče samo odnosa između Države i Crkve, već se takođe odnosi i na jedinstvo naše Crkve sa Vaseljenskom Patrijaršijom. To je jedinstvo koje mi ne smemo dovoditi u pitanje ili dopustiti da na bilo koji način bude ugroženo zato što ono podrazumeva jedinstvo Tela naše Crkve i naše jerarhije, posebno zato što znatan broj naših jeraraha u tzv. „Novim Zemljama“ duhovno pripada Vaseljenskoj Patrijaršiji Carigrada a administrativno Crkvi Grčke. Podsećam da je deo naše jerarhije, onaj koji pripada „Novim Zemljama”, učestvovao, uz naše odobrenje, na čuvenom Sinaksisu u Carigradu, gde im je predstavljena celokupna procedura koja je i sprovedena, i oni su je pravilno prihvatili. Ne bi trebalo da se ikada upuštamo u sukob sa Vaseljenskom Patrijaršijom zbog ukrajinskog pitanja zato što bi to vodilo do naše vlastite podele, naših vlastitih problematičnih odnosa sa Vaseljenskom Patrijaršijom. Zašto bismo činili tako nešto?
5. Geopolitički razvoji i naša nacionalna pitanja
Sadašnja situacija, bez sumnje ima i geopolitičke dimenzije. Danas prepoznajemo i našu vlastitu odgovornost. Nezavisno od okolnosti, autokefalija nikada nije davana samo u sklopu unutarcrkvenih faktora. Ona je uvek računala i na geopolitičke razvoje. Žao mi je ako neki ne razumeju događanja našeg vremena: gde pripadamo i koliko smo odgovorni za posledice.
Šta će Ruska Pravoslavna Crkva uraditi posle priznanja Ukrajinske Pravoslavne Crkve od strane Crkve Grčke stvar je Ruske Crkve. U svakom slučaju, ona postupa na način neprimeren crkvenom etosu što se vidi iz načina na koji vrši upliv u naš rad i u našu autokefalnost. Ovo će biti pokazano ako odluči da prekine opštenje sa nama, što će za uzvrat precizno potvrditi to da mi moramo održati naše vlastito jedinstvo, podržati Vaseljensku Patrijaršiju i kao što ste, Vaše Blaženstvo, ispravno obrazložili – priznati Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu. Sjedinjeni na taj način, moći ćemo da nadvladamo eventualne propuste ili greške. Ako li pak budemo podeljeni, Blaženjejši arhiepiskope, mi nikada nećemo moći da damo doprinos onome što svi mi želimo, a to je istinsko jedinstvo Pravoslavne Crkve.
Izvor: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» i Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful.
Prevod: Aleksandar Milojkov
[1] To jest, Vaseljenski Patrijarh bi se potpisao ispod reči „Vaseljenski Patrijarh odlučuje“, dok bi ostali prvostojatelji, svaki pojedinačno, potpisali dokument, dodavši reč „saodlučujem“.