μεταυάλλον ἀναπαύεται… (Heraklit, frag. 84a)
Ne treba oklevati. Mada je teško odlučiti se… Biti pred izazovom odluke, nije samo zbog nečeg ili nekog dvoumiti se. Uopšte nije dovoljno odlučiti; neophodno je tu još nešto. Namerno neću pomenuti veru. A pritom ne mislim ni na rizik. Mislim na nešto sasvim drugo. Na nešto, prema čemu će svako odlučivanje biti odmeravano. Nešto zbog čega (ne)će odluka zadobiti uporište neponovljive specifičnosti čovekovog iskustva. Ono što nečiju odluku čini neponovljivom podrazumeva zapravo (i) nekakvo čekanje. Tačnije sposobnost čekanja. Sposobnost da se na odluku (pri)čeka. Da se odluka čekajući oslušne.
Biti, pre svega, u mestu. Ne okolišati. Za početak (po)stajati…
Dostojevski. Kockar. Ruletenburg. Roman o strasti i neizdržu. O (ne)sposobnosti da se (nekako) sačeka i nadolazeće podnese. Radikalnost kockarske situacije koja iskušava samu radikalnost temporalnosti; radikalnost da se odlukom u riziku opipa sama smrt. Da se na parodoksalan način u smrti uživa.
Dostojevski je, svima nam je poznato, bio (i) kockar. Strastven kockar. Međutim, ozbiljan pisac. Umeo je da uprkos radikalnosti sklonog karaktera produkuje tekst. I to ne bilo kakav tekst, već tekst, čija će nesklonost aktuelno živom dobiti obrise specifičnog temporaliteta. Zadobiće tragove trajanja. Bio je od onih kojima je polazilo za rukom da kakvo takvo proživljeno iskustvo posreduje vremenitošću živog, koja će metabolikom narativnog produkovati tokove onog u trajanju neponovljivog. Drugim rečima, bilo mu je moguće (životom) kockati se i pisati. Gubio je, ali je dobijao. Kocka je bila izazov i mesto provere. Bila je mesto bazične provere logike svakog iskustva. Tipsko mesto; topos aktualiteta riskantnog naboja mogućnosti. Dobio je, i to ne malo. Danas ga čitamo i tumačimo. Biografi nam govore da je i nakon napisanog romana nastavio sa kockanjem. Sa pisanjem do smrti nije prestajao.
Međutim, ono što bi ovde (mimo svih biografizujućih kontrahovanja) bilo pregnantnije je zapravo logika samog njegovog tvoraštva. Naizmeničnim ritmom riziku sklonih situacija, Dostojevski je ujedno ocrtavao konture svake buduće scene pisanja. Odnosno, iskustvo kockarskog rizika približio je iskustvu tvoračkog u tekstu, dok je logikom tekstualnog oprobavao logiku tenzijom natopljenu situaciju kockara. Naravno – živog kockara; od krvi i mesa. Upravo će sirova tenzija rizika (pre)konfigurisati trag dinamičkog jezgra (buduće) naracije. Isto tako, logika nivoa fabule biće izmeštena u (kakav takav) funkcionalni sklop kockarske situacije. Ono temporalno riskantnog naboja će se podudarati sa dijahrono-linearizovanim tokom narativnog. Haotično je nekako trebalo privesti u red. Kako na drugom mestu Dostojevski veli, bilo je neophodno napregnuti se da se događaj objasni, naime, važno je „sabrati misli u jednu tačku“.[1]
***
Nimalo slučajno, ideja kojom će skicirati polje konstituisanja jedne (u ovom slučaju, ali i ne samo, kockarske) neizvesnosti, biće predstavljena metaforom vrtloga (vihora). Tamo gde najslikovitije opisuje scenu kockarske situacije Dostojevski beleži:
„U trenucima mi se čini da se još uvek vrtim u onom vihoru, i da će svaki čas ponovo naleteti ona oluja i zahvatiti me u prolazu svojim krilom, pa da ću opet izgubiti pravac i osećanje mere i početi da se vrtim, vrtim, vrtim…“[2]
Kakvo je, dakle, fenomenološko zaleđe jedne naizgled bezizlazne situacije kockara?
Metaforičko zaleđe opisa tenzijom pojačane situacije prikazano je rečju vrtlog. Metafori vrtloga sapripadalo bi topološko određenje kruga, kao autistične monade koja isključuje svaku drugost. Međutim, ono što zapravo vrtlog čini uzbudljivijim, a u odnosu na geometrijski određen topos kruga dinamičnijim, bila bi vektorna cirkularnost tog istog kruga. Vrtlog zapravo nije samo krug, već koncentrišući konglomerat više isprepletanih krugova. Njihova su kretanja kružna, ali višeslojna i naizmenična. Od centra ka rubu i od ruba ka centru. Otud je slika vrtloga ujedno i jezgro narativnosti (Kockara), koje skicirajući topologiju kockarske tenzije ocrtava tragove (buduće) pripovesti. Tako se logikom vrtloga aktualizuje ono u narativu živo. Međutim, ista ta logika ne podrazumeva uobičajeno shvaćenu vremenitost. Biti u vrtlogu (vremena) ne podrazumeva biti u (fizičkom) vremenu. Naime, biti u vrtlogu podrazumevalo bi (samo) nekako biti. Stranicu ranije pisac nam kazuje još nešto:
„…a naročito sudeći po vrtlogu u kojem sam se tada našao, za njih (događaje) bi se moglo reći tek toliko da nisu bili sasvim obični. Ali za mene je najveće čudo kako sam se ja sam držao prema svim tim događajima“.[3]
Izgubiti pravac i osećaj mere nije samo izgubiti koordinantni registar prostora, već prosto naprosto izgubiti se. Međutim, i dalje osećati. Odnosno i dalje biti, i to biti paradoksalno izvan vremena, ili, (ako je moguće) tačnije, na granici vremena. Dinamika vrtloga je zapravo dinamika onog u vremenu graničnog. Odnosno, situativnost vrtloga oslikava stanje duše, koja efektom te iste situacije (rizika) projavljuje svoju graničnost.[4]
Vrtlog je, najkraće rečeno, slika (strasne) duše. Iskušavajući se u vrtlogu duša (se) gubi. Gubi „pravac i osećanje mere“. Sasvim je jasno da njeno moći izgubiti se ne podrazumeva nestati. Duša ne može (makar u to verovali) nestati. Ono što je njoj moguće je da pati, ili da uživa; ili (n)i jedno (n)i drugo; i to u isto vreme. Njeno bi moguće nestajanje podrazumevalo odsustvo vremenovanja i samim tim njenog trajanja. Međutim, temporalnost zbivanja iskustva (situacije vrtložne strasti) biva bitno izražena i samim tim podređena slikom i njenim aktom. U igri vrtložnog događanja ključnu ulogu odigrava slika. Slika (sa svim njenim mogućim formacijama) je zapravo ta koja dušu kockara preigrava. Tamo gde caruje slika, tu odsustvuje svako mišljenje. Drugim rečima, tu mišljenje biva podvlašćeno dinamici i samim tim funkciji akta. Tenziji (u vidu želje) odgovara akt koji bi istu želju da zadovolji. Ono što posreduje sam akt je funkcionalno specifično oblikovani nukleus rada same slike (misli). Dostojevski će na literaran način pokušati da razume celu stvar:
„Da, katkad se i najluđa misao, naoko potpuno nemoguća misao, toliko uvrti čoveku u glavu da je najzad prihvata kao nešto ostvarivo… Štaviše, ako se ta ideja udruži sa snažnom, žarkom željom, katkad je najzad prihvati kao nešto kobno, nužno, neumitno, kao nešto što mora da se dogodi, što mora da se ostvari!“[5]
U samom zaleđu (ili beznađu) konstituisanja polja kockarskog rizika leži nešto cirkularno. Međutim, funkcija akta (rasterećenja) kockarske tenzije ima jednu za razliku od (na primer) erotske, donekle drugačije topološko ustrojstvo pulsirajućih vektora. Nekakav erotoman bi pretendovao da (na primer) krajnost svoje zadovoljstvu željne pulsacije (utolivši) situira u samom (za njega kakvom takvom idealnom erotskom) aktu. Za takvo rasterećenje bi mu bilo potrebno (realno ili ne) nečije telo, ili tačnije nekakvo (često bilo kakvo) telo. Biće mu neophodan drugi, tj. drugi čija se objektna drugost suspenduje erotskoj (hipersubjektivnošću zadojenoj) želji. Drugi je tu samo polje praznog performativa. Kod kockara stvar stoji malo drugačije. Naime, kockaru nije neophodan drugi kao statista, čija bi figura samo poslužila kao impuls sprovođenja (gotovo ritualno) erotizujućeg procesa rasterećenja. Situacijom koju je sam odabrao, kockar je dovoljan sam sebi. Utoliko će u trenucima u kojima će lik Kockara uživati nasladu uspeha, lik voljene osobe (Poline) biti uglavnom skrajnut, potisnut. Njen će se lik (kao prag realnosti) projavljivati uglavnom po smiraju strasti.[6]
Kockarsku dušu će uzbuditi upravo sama mogućnost da se mehanizmom vlastitog (isto tako erotizujućeg) tela ovlada. U sprezi želje i užitka ključni će prenos odigrati mehanički akt koji će uživaocu omogućiti jedno izvođačko (na račun tela) svedeno osećanje izvesnosti. Uspostaviće se prisilni ritual privida, pri čemu će telo kao bazični izraz egzistencije postepeno postajati podređivano efektu akta izvesnosti. Naličju same izvesnosti sapripadaće vladanje, tačnije osećaj ovladavanja i dominacije, a sve zajedno će biti podvedeno pod imeniteljem prisile. Sam Dostojevski će upravo sam efekat želje razumeti „…kao nešto kobno, nužno, neumitno…“, kao „nešto što se bezuslovno mora desiti“.[7] U svemu tome sudelovaće um.
Ali da stvar bude uzbudljivija, dodaje Dostojevski još nešto:
„Možda u tome ima još nečeg, neka kombinacija slutnji, neki neobičan napor volje, trovanje samog sebe vlastitom uobraziljom, ili još nešto drugo – ne znam…“[8]
Uobrazilja; Grci imaju (poznatu) reč φαντάσια. Uobrazilja kao konstitutivni deo psihizma, nadolazi uvek sa mesta drugog. Pred-stavljivost kao u-obražujući efekat preobražavajuće drugosti odigrava ulogu progresivnog konstituisanja svakog psihizma. Međutim, ne bi li pojačao efekat opisa začetka jedne od epizoda kockarske akcije, Dostojevski će naglasiti i njen voljni (subjektivni) učinak; i to, opisom uobrazilje kao „vlastite“, odnosno kao nekakve već utisnute u-obražujuće predstave, koja kao (pretpostavljamo) odomaćena forma znanja (kao „napor volje“ ili „kombinacija slutnji“) ima funkciju „otrova“. Trovanje samog sebe vlastitom uobraziljom. Uobrazilja ovde nije otrov; ali ona kao otrov može funkcionisati. Takođe, uobrazilja može biti (potencijalno poput otrova uvek) izlečujuća. Specifično posredovana φαντάσια može otrovati telo. Može ga funkcionalno (p)odrediti, kao što to može učiniti i sa umom. Uobrazilje nema bez tela, i obrnuto. Um igra jednaku ulogu. Pitanje je samo kako će se njihov funkcionalni vektor odigrati u konstituisanju subjekta. Pervertirana uobličenost bi bila radikalnost jedne (isuviše vlastite) uobrazilje.
* Drugi deo teksta biće objavljen 14.10.2018.
[1] Dostojevski, F. M., Krotka (fantastična priča), Rad, Beograd, 1979, str. 5.
[2] Dostojevski, F. M., Kockar, Book, Beograd, 2009, str. 122.
[3] Isto., str. 121.
[4] Bahtin, M., Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 132.
[5] Kockar, str. 137.
[6] Isto, str. 142–143.
[7] Isto, str. 137.
[8] Isto.
