Ukoliko prestanemo da se večito mišlju i željom obraćamo nečem dalekom, mi ćemo nanovo osetiti sve snage koje su nam se vratile iz neplodnih lutanja. I shvatićemo, čim se to desi, veličinu onih zadataka koji su nam ranije izgledali tako beznačajni i dosadni. Shvatićemo da je smiriti jedno uznemireno srce, utoliti nečiju tugu – mnogo veće i značajnije nego doći do najblistavijeg otkrića ili zadiviti svet beskorisnim podvigom. (Vasilij Rozanov)
U knjizi Braća Karamazovi starac Zosima pripoveda o jednom doktoru koji mnogo voli čovečanstvo. Ali on ima problem s čovekom kao pojedincem. Ne može da ga gleda. Često mu i same sitnice smetaju do pune netrpeljivosti. Na primer, kazuje on, ako samo nekoliko dana provede s drugim, odmah počinje da mu smeta što taj dugo jede supu ili što prehlađen glasno šmrče i sl. Zaista je teško voleti bližnjeg.
U moru svega i svačega, na YouTube kanalima mogu se pronaći i pravi biseri. Čovek onda u tim biserima oseti izvore životne energije koji veoma motivišu. Jedan od takvih kanala nalazi se pod imenom Nevidljivi ljudi (Invisible people). Vodi ga Mark Horvat (Mark Horvath), aktivista koji je veći deo života posvetio pomaganju beskućnicima. Nekada je sam provodio gorak život kao beskućnik. U jednom govoru Mark ističe kako je njegov aktivizam istovremeno i njegov lični životni motiv. On mu daje smisao bivstvovanja i „diže ga svako jutro iz kreveta“.
U Americi je beskućništvo muka pod kojom žive mnogi ljudi, retko dobrovoljno a gotovo svi pod nekom životnom prinudom. Svi ti ljudi su potpuno različiti po svojim navikama, karakteru, ali i razlozima koji su ih doveli u teško stanje iz kojeg, čini se, nema povratka. Među beskućnicima ima mnogo mladih koji su bežali iz usvojiteljskih porodica, bilo zato što nisu dobili neophodnu ljubav ili što, zbog čestih seljenja i života u raznim porodicama, nisu ni stigli da pronađu dom i osete ga kao utičište. Na ulicama žive brojni beskućnici koji su ostali bez krova nad glavom iz raznih razloga – zbog teškog razvoda ili neke nesreće u porodici. Nakon teške bolesti i velikih troškova lečenja mnogi su se našli u istoj grupi. Mnogo je ljudi s mentalnim problemima. Pad bankarskog tržišta ili možda samo lični duševni pad isterao je mnoge na puste ulice i primorao ih na surovi opstanak.[1]
Ono što je Mark Horvat počeo da čini pre ravno deset godina, i što mu dobro ide, jeste da preko svoje organizacije obilazi beskućnike i pomaže im. On im deli nove čarape. Ti ljudi se mnogo kreću, pešače nekada na desetine kilometara na dan, te je pored obuće uvek dobrodošao i par novih čarapa. U pitanju je samo postavljanje scene za mnogo vredniji, čovečan rad. Kada se s nekim upozna, upita ga za dozvolu da snime mali intervju, obično ne duži od osam minuta. Te razgovore možemo da pratimo na njegovom sajtu ili na YouTube. Tim intervjuima mnogi su inspirisani da pomažu drugima, pokrenuti njihovim ljudskim pričama. Dešava se nekad da se spoje razdvojene porodice. Mark se tako uključuje u brojne akcije i na razne načine pomaže.
Mnoga utočišta (Homeless shelters) koja zbilja pomažu beskućnicima svoju politiku često zasnivaju na trudu da te ljude vrate u „normalan“ život. Stan, posao i sve ostalo što s tim ide. Ali mnogi ljudi u takvim okolnostima ne umeju da se snađu, jednostavno nisu stvoreni za život kakav savremeno liberalno društvo zamišlja. Ili nisu stvoreni za život u organizovanoj zajednici. Ljudi su krhki. Jedna indijska mudrost veli da je ljudsko srce kao nežan krčag za vodu, kada se jednom polomi, ne može se sastaviti. Zato je Markovo viđenje bližnjeg takvo da on nastoji da upozna čoveka onakvog kakav jeste, a ne da se ponaša onako kako to društvo od njega očekuje. I onda s te pozicije pokušava da pomogne. Takav pristup ovim ljudima, koji je uostalom svima nasušno potreban, unosi barem malo svetlosti u njihove teške živote.
Njegov rad s beskućnicima predstavlja vid aktivizma koji pokazuje značajne dodirne tačke sa hrišćanskim egzistencijalizmom. „Onaj koji ljubi brata svojega, u svjetlosti prebiva, i sablazni u njemu nema“; jer „koji ne ljubi ne poznade Boga; jer Bog je ljubav“ (1. Jov. 2, 10 i 4, 8). Mark nikada ne osuđuje ljude kojima pomaže i izgleda da ih iskreno voli. Učestvuje u njihovim patnjama i saoseća s njima. Kada ispred kamere stane bilo ko od intervjuisanih, Markov glavni posao sastoji se u tome da ih sasluša, da prenese ono što ovi nesrećnici imaju da kažu i da sazna kakva im je pomoć potrebna. Takođe, šta ih tišti, te kako se drugi ophode prema njima. I nijedan snimak kasnije ne biva montiran.
Tako on omogućava ljudima da podele svoje muke i svoje još uvek neumrle snove. Ljudi su mu zbog toga veoma zahvalni. Često se čuje i zahvaljivanje Bogu na onome što imaju i izgleda da im malo u životu treba, ali čak i to malo često je nedostižno.
Markovi intervjui s beskućnicima mogu da posluže i nama kao lakmus papir na kome će se oslikati naša ljubav prema bližnjem i uvideti naš prag tolerancije. Naš prag, nakon koga počinje naša osuda. Ima tamo dragih i nežnih ljudi, za koje bismo svim srcem žalili što su u takvoj situaciji. Ima ljudi površnih, koji su zbog gluposti završili na ulici. Tu ima svakakvih ljudi, narkomana, alkoholičara, mentalno poremećenih.[2] Ima nekada suvoparnih i dosadnih … ima svakakvih. I njegov odnos je prema svakome isti. Nijednom nisam čuo komentar kojim bi pokazao da ih na bilo koji način osuđuje ili da im nešto prebacuje. Mi koji njegove intervjue gledamo formiramo različite stavove, dok on sam prema beskućnicima ostaje pun razumevanja i ljubavi. I svi smo pozvani na empatiju i akciju.
Jako je teško učestvovati u humanitarnom radu ili saosećati s beskućnicima ako gajimo predrasude. Možda su neki naši zaključčci o tim ljudima tačni, ali taj tačan sud njima ne donosi nikakvu korist. A možda i ne vidimo celu sliku. Samo Gospod zna i vidi celu sliku i zato samo On može da sudi jer je Njegov sud uvek u ljubavi.
Možda su ovi beskućnici, potisnuti na ivicu organizovanog društva, pored sve nesreće dobili i jednu stradalničku privilegiju. Njihovi životi teško da će moći da budu zaogrnuti u plašt savremenog konformizma, koji tako dobro maskira ono nisko u čovekovoj prirodi. Zato će njihove strasti i njihove pogreške izgledati ogoljeni i lako vidljivi ostalim građanima. Ali to nije razlog da se neko odgurne od sebe. Sasvim suprotno. Ovde bih citirao reči vladike Ignatija: „Hrista su takođe optuživali da se druži sa bludnicima, grešnicima, pijanicama… On je na taj način hteo da pokaže da ne karakteriše čoveka njegovo jedno ponašanje, možda i trenutno. Nego je čovek važan za Hrista zato što je čovek, zato što postoji i zato što ga je Bog doveo iz nebića u biće i želi da on postoji večno.“
Mark uvek svoje intervjue završava pomalo tužnim i poetičnim pitanjem beskućnicima koje intervjuiše: Koje bi bile tvoje tri želje ako bi mogle da budu ispunjene? Ti ljudi gotovo nikada ne požele novac ili uspeh u društvu ili veliko bogatstvo. To su uvek smirene i smerne male želje: da se reše života na ulici, da ih njihova porodica više voli, da se opet spoje sa svojom decom… pa i da ne bude beskućnika, da svi ljudi budu srećni, da bude mir u svetu.
Hm, možda ćemo iz udobnih fotelja, pokrenuti kritičkom mišlju, gledati cinično na ove uboge ljude i njihove naizgled prozaične želje. A možda ćemo uvideti da su mnoge od tih želja sasvim ljudske i svima nama zajedničke.
[1] Kako britanski Bi-Bi-Si (BBC) tvrdiu jednom tekstu, preko pola miliona beskućnika živi na ulicama Sjedinjenih Država.
[2] Mark nikada ne intervjuiše ljude koji su pod vidljivim uticajem opijata ili koji imaju ozbiljnije mentalne probleme, prvenstveno zbog njihovog dostojanstva.
