Дијалози

Теологија која гради мостове (Разговор са Мирославом Волфом)

Мирослав Волф

Мирослав Волф је један од најутицајнијих хришћанских теолога данашњице. Рођен је 1956. године, у Осијеку. Студирао је теологију у Југославији, Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. Предаје на престижном Јејл Универзитету, а такође је и директор Јејл центра за веру и културу (Yale Center for Faith and Culture). Аутор је неколико књига и десетине студија на немачком, енглеском и хрватском језику, пре свега, из области политичке теологије, мировних студија и сл. Посебно треба поменути његове књиге Zukunft der Arbeit – Arbeit der Zukunft. Der Arbeitsbegriff bei Karl Marx und seine theologische Wertung (1988); Exclusion and Embrace (1996); After Our Likeness (1998); Allah: A Christian Response (2011); A Public Faith: On How Followers of Christ Should Serve the Common Good (2011). Са проф. Волфом разговарали смо о деловању верника у јавној сфери, исламском фундаментализму, али и о томе да ли су српски читаоци на прави начин разумели његов однос према злочинима у последњем и претпоследњем рату на овим простима, на чему тренутно ради итд.

Да почнемо разговор присећањем на Вашу прву књигу… Многи не знају да је Ваша прва објављена књига била посвећена познатом српском песнику Алекси Шантићу. Недавно сам је прочитао и могу Вам рећи да је права штета што се поред, политичке теологије, нисте више бавили и теопоетиком.

Сматрам се теологом condition humaine и из тога разлога политичким теологом. Држим да треба разликовати али не и раздвајати особну, па чак и поетичку теологију, од политичке теологије. Бог је Бог цијеле стварности, и теологија се стога треба бавити цијелом стварношћу. У том контексту треба разумјети и мој веома скромни покушај да теолошки мислим с Алексом Шантићем.

Доста сте писали о деловању верника у јавности. У Србији, па и у тзв. региону, још увек влада конфузија и није јасно на који начин регулисати однос цркве и државе, која је улога цркве у јавном животу и сл. Једни сматрају да црква треба да буде не само одвојена од државе него и потиснута из јавног живота, други прижељкују теократију итд, итд. Који је, по Вашем суду, најбољи модел сарадње цркве и државе и да ли је религија само приватна ствар? Која од политичких опција је, по Вашем мишљењу, компатибилна са хришћанством?

Сматрам да религија – конкретно, кршћанска вјера – није само приватна ствар. Дакако, она је приватна у смислу да се одлука да се буде сљедбеник Кристов доноси у сржи човјекова бића, у срцу. Али кршћански се живот живи у ужој или широј јавности, а не само у човјековој унутрашњости. С обзиром на политику, заступам ангажирану вјеру – па стога и ангажирану теологију – и противим се потискивању цркве из јавног живота, али под увјетом да црква признаје слободу вјерског опредјељења и једнако достојанство свакога човјека. Цркви која негира вјерску слободу, која саму себе намеће другима уз помоћ државе, треба се супротстављати. Заступам јавну вјеру која се ипак принцијелно разликује од политике, која културолошки претставља дистинктну домену, што је једна од важних посљедица монотеизма. По моме мишљењу, политички плурализам је опција примјерена сувременому свијету, који је по нарави плуралистичан. Та је опција дубоко кршћанска. Њу су припремили рани црквени оци а изумили су је протестантски кршћани, конкретно Томас Холвејс почетком 17. стољећа у избјеглиштву у Амстердаму. Ту опцију су такођер први институтионализирали кршћани, Роџер Вилијамс на Род Ајланду средином 17. стољећа.
Питате о сурадњи државе и цркве. Сурадња је један облик односа цркве и државе. Супростављање држави је други. Повлачење из политике је трећи. Сва три облика односа, и други облици поред та три, могу бити легитимни, и не може се унапријед казати који тих односа је примјерен којој конкретној ситуацији, а може бити ситуација у којима црква живи у све три споменута односа према држави у исто вријеме. Велики протестантски теолог прошлога сољећа, Карл Барт, с правом је тврдио, међутин, да црква није, и не може бити, „поуздани партнер“ држави. Разлог је једностван. Црква је одговорна да буде послушна надасве Богу а Божје заповиједи, надасве да се љуби ближњега, укључујући то и непријатеља, као самога себе и државни закони често се знају разликовати.

Исламски фундаментализам је данас једна од највећих претњи светском миру. Бавили сте се исламом, недавно сте објавили и књигу „Алах“… Како гледате на тај феномен?

Исламски фундаментализам сматрам значајним проблемом у глобализираном свијету, поготово за кршћане који живе у већински исламским државама, али га не бих сврстао међу највеће пријетње свјетском миру. Сматрам да су велико раслојавање сиромашних и богатих, уништавање околиша, умјетна интелигенција те силовито бујање национализма веће пријетње свјетском миру. Ја сам се питањем ислама само дјеломично бавио због пријетње фундаментализма. Важнији разлог је опћенити однос између кршћанства и ислама, двије најбројније религије у свијету. Ти односи могу бити напети и без фундаментализма на једној или другој страни. С друге стране, сматрам да кршћани и муслимани могу у многоме сурађивати, на примјер, супротсављати се цивилизацији која живи „само о круху“ те сматра да је главни циљ свих важних институција – економије, политика, образовања, на примјер – „претварање камења у крух.“

Ваши читаоци у Србији, при томе не мислим на оне националистички оријентисане, замерају Вам што у својим текстовима нашироко говорите о злочинима Срба за време ратних сукоба деведесетих, док хрватске злочине помињете тек узгред. Такође, примећују да у Вашим радовима готово да и не помињете Јасеновац и друга стратишта у нацистичкој НДХ. Један теолог ми је недавно, у приватном разговору, рекао: „Несхватљиво је да Волф, као Молтманов ђак, не помиње Јасеновац. Замисли да у Мецовим или Молтмановим текстовима нема Аушвица…“ Да ли су читаоци у Србији стекли погрешан утисак или је нешто друго по среди?

Мој дједа по мајци, поријеклом Чех, био је на присилном раду у Њемачкој, а комунисти су га шиканирали због тога што је био баптистички проповједник. Отац, поријеклом Хрват и Нијемац, је био увјерени социјалиста све док скоро није изгубио живот на комунистичком „маршу смрти“. Само неколико мјесеци прије тога, као осамнаестогодишњака њега је усташка полиција ухватила у Загребу у покушају да од домобрана, гдје је био пекар, пребјегне у партизане, и он се спасио способношћу да у критичним тренуцима преслушавања увјерљиво лаже. Након обраћења Кристу на том истом маршу смрти, постао је пентекостални проповједник. И отац и дјед, трпјели су како од фашиста тако и од комуниста. У књизи „Искључење и загрљај“ сам писао надасве о хрватским жртвама зато што је то текст о рату у деведесетим годинама. Када је књига била преведена на хрватски, хрватска публика ју није срдачно примила. Био сам у књизи, тако ми је било речено, прекритичан према Хрватској, према њеној политици, укључујући ту и питање НДХ у Другом свјетском рату. Дакако, у књизи сам више био критичан према Србији и српској политици. Трећина Хрватске је била под окупацијом. У то су вријеме мене, који сам био досљедно критичан према Туђмановој националистичкој политици, пријатељи питали о критичким ставовима теолога у Србији према Милошевићу и његовом национализму и агресивном експанзионизму. Одговорио сам им да је моја одговорност осуђивати оно што заслужује осуду у Хрватској без обзира како се српски теолози постављају према српској политици. Мислим, дакле, да су моји читатељи у Србији стекли криви дојам о мојој наводној равондушности према злодјелима хрватског режима за вријема Другог свјетског рата. Та књига, а и моја цијела теологија, покушај је грађења мостова, што је често незахвалан посао при којему и једна и друга страна остају незадовољне.

Ко је, по Вашем суду, главни кривац за буђење неоусташтва у Хрватској? 

Недовољно добо познајем прилике у Хрватској да бих се усудио одговорити на питање како сте га поставили. Гледано издалека, ради се о сличном феномену којега смо свједоци диљем Еуропе па и свијета. За мене као кршћанског теолога мањи је проблем сама чињеница неофашизма, него што је то често некритички став цркава, поготово у земљама некадашње источне Еуропе, према неофашизму те њихова често одушевљена подршка искључивом и ксенофобичном национализму. Чини ми се да је разлог за такав став превелика близина цркве  политици те, по моме мишљењу, погрешно саморазумијевање цркве као институције која утјеловљује јединство цијеле нације. У Русији се такав став често изражава тврдњом да је руска душа православна. Као кршћански став, те је тврдња херетична. Као политичко начело, она је позив на неправду, на маргинализирање и тлачење свих оних који своју душу не препознају као православну.

На чему тренутно радите? Да ли ускоро можемо да очекујемо нову књигу?

Управо сам са једним својим сурадником завршио књигу о карактеру теологије под посуђеним насловом „For the Life of the World“. Изворно, Александар Шмеман је објавио књигу под тим насловом, и моја је, мада веома другачија књига, ипак сродна његовој, поготово кад се ради о сакраменталности свијета. Теза моје књиге је да теологија има за сврху промишљати свијет у односу према Богу, интелектуално пратити Божју мисију у свијету, а то је да цијели свијет те сваки појединац у њему, на начин аналоган утјеловљеној Ријечи, постане Божји храм, Божји дом. Тренутно радим на серији књига које ће експлицирати различите димензије људског постојања под претпостаком да је Исус Крист кључ спознаје тога што значи бити човјеком и живјети у свијету.

На самом крају, да ли пратите рад српских теолога, одн. теолога који делују на простору бивше Југославије? 

Док сам одрастао у Новом Саду, активно сам читао српске православне теологе, Иренеја Буловића, Атанасија Јевтића, и, свакако, Јустина Поповића. Од несрпских првавославних теолога, пажљиво сам проучавао Јована Зизијуласа, који има значајну улогу у мојој хабилитационој радњи о односу између цркве и Светога Тројства. Од млађих српских теолога, Ђорђе Петровић ми је био студент на Јејлу, а познајем и Богдана Лубардића и Дарка Ђога. Пуно сам научио од оца Саве из Дечана с којим сам више пута разговарао. Имам, међутим, осијећај да теологија како у Србији тако и у Хрватској није заживјела након демократских промјена како сам то био очекивао. Као да нам недостаје теолошки ерос! Чини ми се да је то тако и у другим државама из истога окриља у којима је теологија имала славну прошлост – у Русији, на примјер, или Пољској и Чешкој – а данас помало „шепа“. Волио бих да нисам у праву. Молим Вас, препоручите ми које српске теологе те које њихове радове да читам.

За почетак, топло препоручујемо, наравно, есеје наших аутора… Хвала Вам што сте говорили за Теологија.нет!

Хвала Вама!