Prof. Tomas Bremer
Autor ovih redova je rimokatolički teolog, specijalista za istoriju i učenje pravoslavlja. On je Nemac, i preko 20 godina radi kao redovni profesor teološkog fakulteta Univerziteta u Minsteru. Taj teološki fakultet se smatra jednim od najvećih (dodao bih neskromno: i jednim od najprestižnijih) teoloških škola u rimokatoličkoj teologiji. Poznata mi je naravno trenutna situacija na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i pažljivo sam pratio diskusije poslednjih meseci koje su ti događaji izazvali. Međutim, ne nameravam da donosim presudu po ovom pitanju, niti da ponudim konkretno rešenje kojim bi se kriza prevazišla. No, verujem da iskustvo iz jedne druge sredine, sa kojom postoje snažne paralele, ali isto tako i jasne razlike, može da doprinese boljem međusobnom razumevanju, a možda i rešavanju konflikta. „Druga perspektiva“ koju najavljuje podnaslov je dvojaka: reč je o perspektivi druge teologije, koja opet ima svoju istoriju i svoja iskustva, a i o perspektivi druge zemlje sa posebnim sistemom odnosa između Crkve i države (što je u ovom slučaju izuzetno važno).
Rimokatolička crkva se smatra za versku zajednicu koja možda najstrože pokušava da očuva čistotu svog učenja. U Vatikanu postoji posebna „kongregacija“, dakle institucija, koja se bavi crkvenim (visokom) školstvom, i druga kongregacija „za doktrinu vere“ koja može da izda upozorenja i zabrane katoličkim autorima teoloških knjiga i članaka koji – po mišljenju kongregacije – odstupaju od katoličke vere. Katolički teolozi mogu da postanu profesori katoličke teologije samo uz pristanak nadležnog biskupa koji po pravilu traži mišljenje rimskih institucija. U pravoslavnoj teologiji uglavnom ne postoji ustaljeni proces proveravanja teologa, iako Crkva naravno traži da oni budu u skladu sa crkvenim učenjem. Međutim, iskustvo pokazuje da se na raznim teološkim ustanovama u svetu pravoslavlja razvijao jedan spektar pogleda i shvatanja koji obuhvata najrazličitija stanovišta, pri čemu ta širina uopšte nije išla na štetu pravoslavne teologije. U protestantizmu, sa druge strane, je teologija na neki način preuzela ulogu crkvnog učiteljstva, dakle kontrole nad čistotom učenja, jer se saglasnost teologa po nekom pitanju smatra za dokaz ili barem važan prilog istinitosti određenog mišljenja.
Odnosi između crkava i države se u Nemačkoj regulišu konkordatima, odnosno državnim ugovorima. Konkordate su sklopile vlade (savezna i pokrajinske) s Katoličkom crkvom, kao i državne ugovore sa protestantima (koje više nećemo analizirati u ovom tekstu). Konkordati postoje na nivou Katoličke crkve i Nemačke (sklopio ih je nemački Rajh između dva svetska rata – i demokratski i nacistički), kao i na nivou Crkve i pojedinih nemačkih pokrajina, kao što su Bavarska ili Severna Rajna–Vestfalija. Oni regulišu faktički sve odnose između dve ugovorne strane, među njima i pitanje teoloških fakulteta.
Skoro svi katolički teološki fakulteti u Nemačkoj rade u okviru državnih univerziteta. Ima ih 12: Minhen, Augsburg, Regensburg, Vircburg, Frajburg, Tibingen, Majnc, Frankfurt, Bon, Bohum, Minster i Erfurt. Jedan (Ajhštet) funcioniše u sklopu jedinog katoličkog univerziteta u Nemačkoj, dva su crkvene visoke škole (Fulda, Paderborn), a jedan ima poseban status, kao crkveni fakultet u kooperaciji s državnim univerzitetom (Trir). Osim toga postoje još fakulteti i visoke škole pojedinih redova (jezuiti, franjevci i drugi) koji deluju samostalno. Na kraju valja spomenuti i takozvane „teološke institute“; to su manje institucije za katoličku teologiju (sa uglavnom dva, tri ili četiri profesora) koje postoje na nekim univerzitetima gde nema katoličkih fakulteta, ali ipak ima potrebe za obrazovanjem nastavnika veronauke.
Ti instituti funkcionišu uglavnom u okviru filozofskih fakulteta i nemaju pravo dodeljivanja teoloških titula. Svega je u Nemačkoj na svim tim institucijama preko 360 redovnih profesora katoličke teologije. Katoličkoj crkvi u Nemačkoj nedostaju kandidati za sveštenstvo, ima ih sve manje, ali broj studenata teologije je uglavnom stabilan. Jedan deo njih namerava da predaje u školama (veronauka je obavezan predmet za učenike svih razreda, ukoliko pripadaju nekoj crkvi koja ima potpisan ugovor sa državom), neki drugi kao laici u Crkvi u raznim oblastima, dok treći žele da se zaposle bilo gde u društvenom sektoru.
Vratimo se fakultetima na državnim univerzitetima, tamo je najveći broj i studenata i profesora. Po nemačkom sistemu svi profesori su državni službenici, takozvani činovnici („Beamter“), pa prema tome i profesori teologije. Oni imaju ista prava i obaveze kao svi ostali profesori univerziteta. Kad se raspiše konkurs za mesto profesora, dotični fakultet sprovodi proces izbora i predlaže ministru listu sa tri kandidata. Obično nadležni (pokrajinski, a ne savezni) ministar za nauku poziva prvoga sa liste, taj pregovara s univerzitetom, i ako su svi uslovi povoljni i kandidat ih prihvata i ministar ga imenuje za profesora. Od tog momenta on je „činovnik“ sa svim privilegijama. U slučaju teologije, na osnovu konkordata, ministar mora da traži dozvolu nadležnog biskupa, takozvani „nihil obstat“ (latinski za „ništa ne ometa“). Ponekad se koristi i izraz „missio canonica“ (kanonsko poslanje) koji se, međutim, uglavnom odnosi na učitelje veronauke u školama. „Nihil obstat“ je stručni naziv za formalnu dozvolu biskupa upućenu državnim vlastima.
U slučaju da se radi o prvoj profesuri kandidata biskup se raspituje u Rimu da li postoje neke prepreke, a ako je kandidat već bio profesor na nekom drugom fakultetu, biskup može sam da odluči. Biskupi u tome nemaju neograničenu moć. „Nihil obstat“ se može odbiti samo iz razloga „fides et mores“ – vere ili morala. „Vera“ se odnosi na ono što je kandidat objavio (obično biskupi daju nekom stručnjaku da napiše referat i izveštaj o tome, a slobodni su da se mišljenja iznesenog u referatu drže ili ne), a kategorija „moral“ se odnosi na način života i retko se koristi u naše vreme (ranije je ponekad bilo slučajeva kad je bilo poznato da kandidat ne živi u skladu s katoličkim propisima, recimo sveštenik koji živi u odnosu s nekom ženom, ili čovek koji je bio u braku koji je napustio pa sklopio novi, građanski, šta ne odogovara katoličkom kanonskom pravu).
Međutim, biskup ne može da odbije kandidata recimo zato što se on bavi poslanicama apostola Pavla, a biskup bi hteo nekoga ko izučava jevanđelja, ili zato što pripada jednom akademskom pravcu (npr. liberalnijem), dok biskup favorizuje neki drugi (npr. konzervativniji). To su naučna pitanja koja su u nadležnosti fakulteta, a ne crkvenih vlasti. Odbijanje po razlozima vere je prilično krupan korak (koji se dešava, ali retko) jer to faktički znači da biskup potvrđuje da dotični kandidat više nije unutar okvira katoličkog učenja.
Nažalost ti procesi nisu transparentni. Niko ne zna s kim se biskup savetuje, kakva je korespondencija s Rimom, ko piše mišljenja itd. Ministar pita biskupa da li ima prigovor protiv tog kandidata, a posle nekoliko meseci ministar (i kandidat) saznaju da je sve u redu. Šta je bilo u međuvremenu niko ne zna, barem ne kandidat ili njegove kolege. Tek posle toga ministar ga imenuje, i on postaje profesor. U poslednje vreme su profesori protestovali i tražili od Crkve veću transparentnost tih procesa, uključujući mogućnost žalbe protiv biskupove odluke. I neki katolički biskupi u Nemačkoj takođe smatraju da je veća transparentnost neophodna, i da Crkvi treba administrativno sudstvo, kao što ga ima i država, dakle mogućnost da neutralni crkveni sud proverava postupak davanja (ili nedavanja) dozvole. Razgovori Crkve i profesora po ovom pitanju su u toku, ali još nije ništa odlučeno.
Za razumevanje odnosa Crkve prema profesorima na državnim fakultetima najvažnija je sledeća činjenica: jedina osnova za prisustvo teologije na univerzitetima i za ulogu koju Crkva može da igra u tome, je konkordat. Njime je država koja štiti autonomiju univerziteta i akademsku slobodu dala Crkvi veoma i jasno ograničenu mogućnost uticanja koja se skoro isključivo odnosi na sastav naučnih kadrova teoloških fakulteta. Inače su akademska i crkvena sfera strogo razdeljeni. Čak i one učionice koje koristi samo teološki fakultet nemaju versko obeležje, univerzitetski hram nije na teritoriji univerziteta, izbor studenata, doktoranada i naučnog (kao i nenaučnog) osoblja osim redovnih profesora se vrši bez ikakvog crkvenog uticaja.
Nakon imenovanja biskup više nema puno uticaja na rad profesora i fakulteta. U pravnom smislu, profesori su isključivo podređeni univerzitetu, a što se tiče njihovog istraživačkog rada potpuno su slobodni. Biskup ne može naređivati šta fakultet ili pojedini profesor treba da radi. Novi nastavni programi se moraju usaglašavati između države, fakulteta i Crkve, ali na konkretan rad na fakultetu Crkva ne vrši uticaj. Biskupi uglavnom održavaju dobre veze s fakultetom, jedan ili dva puta godišnje se sastaju sa svim profesorima, i sa njima odnosno s dekanom diskutuju o važnim temama. Međutim, ima i slučajeva gde su veze veoma loše, gde biskup i fakultet imaju jako slab i rđav međusobni odnos. Jedina pravna mogućnost direktnog uticaja biskupa je da on nekom profesoru oduzme „nihil obstat“, dakle da ga liši prava da predaje katoličku teologiju. To se dešava izuzetno retko, ali ponekad se ipak desi.
Najpoznatiji slučaj je, valjda, bio Hans King, ali ima i nekoliko drugih, uglavnom sveštenika koji su napustili sveštenstvo (najčešće zbog ženidbe) i tako spadali u kategoriju „moral“. Ali takvi slučajevi su retki. Posle 2000. god. u celoj Nemačkoj je bilo šest slučajeva (četiri na fakultetima, dva na institutima), poslednji 2012: tri sveštenika koji su se oženili, i po jedan sveštenik, đakon i laik zbog nepoklapanja njihovih uverenja s katoličkim učenjem. Mada nadležni biskup pre obznanjivanja odluke vodi razgovore s dotičnim profesorom sa ciljem da se pokušaju otkloniti nesporazumi i da se dođe do kompromisa, i mada pokušava da i njemu i javnosti objasni svoju odluku (koja je uvek teološki obrazložena ukoliko se radi o veri, a ne o moralu), takvi slučajevi obično izazivaju javni interes, burne diskusije, a ponekad i neki skandal.
Posle imenovanja profesor uživa sva prava kao i ostali. To znači, između ostalog, da ne može da bude otpušten (osim u veoma teškim slučajevima, na primer kad bude osuđen na zatvorsku kaznu zbog kriminala). Odstupanje od katoličke vere ili ženidba naravno nisu razlozi za državu da otpusti profesora – ali u takvom slučaju, na osnovu konkordata, on više ne može da radi na teološkom fakultetu. Obično ga onda prebace na neki drugi, u zavisnosti od njegove struke (na odsek za filozofiju, istoriju, sociologiju, klasične jezike…). Budući da teološki fakultet ima pravo na profesora iz te discipline, mora da se raspiše novi konkurs i da se imenuje novi profesor. To znači da država sad treba da plati dvojicu profesora (bivšeg, koji je sad na drugom fakultetu, i novog), uključujući sekretaricu, asistenta, bilbioteku itd. Prema tome, Crkva će preduzeti takve korake samo u izuzetnim slučajevima, jer oni idu na teret državnog budžeta. Crkva ima pravo na to, ali ona to pravo koristi samo onda kada smatra da je to zaista neophodno, kako ne bi rizikovala pogrošanje odnosa sa državom.
Sa druge strane, Crkva koristi naučne kompetencije profesora teologije. Mnogi od njih su članovi u komisijama biskupske konferencije i savetuju biskupe u konkretnim pitanjima. Konačna odluka uvek pripada biskupu, a profesori se često žale da njihova saznanja nemaju uticaja na crkvene odluke i rešenja. Neki biskupi su i sami bili profesori pre nego što su postavljevni na njihovu dužnost, ima ih koji uvažavaju teološku nauku, ali i onih (od kojih neki to otvoreno i kažu) kojima nije stalo do toga šta teolozi misle. Radi se o dinamičnom odnosu koji je – kao i svi međuljudski odnosi – umnogome zavisan i od konkretnih ljudi, od ličnosti. Važno je da svaka strana ima svoje nadležnosti i svoju odgovornost u tome.
To je, u kratkoj skici, sistem odnosa između Rimokatoličke crkve i teološke nauke u Nemačkoj. Tesna povezanost s državom daje teolozima na fakultetima veliku nezavisnost i slobodu. To je svima nama jasno, to olakšava naš rad i dozvoljava slobodno mišljenje, ali nam to nameće i veliku odgovornost. Crkveni velikodostojnici to znaju i uglavnom poštuju, a teolozi sa svoje strane su svesni odgovornosti koju nose i pokušavaju da delaju u skladu sa njom. Da njihove perspektive nisu uvek u saglasju je u naravi ljudskog bića. Ali i trud da međusobni odnosi budu što bolji odgovornost je svake od strana.
