Fonet
Uvod
Dana 19. februara navršilo se pet godina od patrijaraške službe Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija. Ovo je dobra prilika da se pogledaju najvažnija dostignuća Patrijarhove službe, ali i da se sagleda oblik, stil ali i tehnologija njegovog vladanja. Pod ovim podrazumevamo skup svih onih tehnika i sredstava kojima se u svom petogodišnjem služenju na pećkom tronu Patrijarh Porfirije služio kako bi održao, konsolidovao ili ojačao svoju moć i sebe postulirao kao vrhovnu instancu crkvene vlasti i autoriteta. Iako bi u Crkvi svaka „vlast“ trebalo da podrazumeva isključivo služenje, kako ćemo videti, u ovom slučaju ona je u velikoj meri, ako ne i prvenstveno, predstavljala akumulaciju i upotrebu moći.
Kroz ovaj tekst sagledaćemo obrazac upravljanja koji se u proteklih pet godina postepeno oblikovao. Kroz analizu odnosa prema Saboru, episkopatu i unutrašnjoj dinamici crkvenih institucija, nastojaćemo da pokažemo kako se pomera težište sa sabornog načina odlučivanja ka izrazitijoj centralizaciji, i šta to znači ne samo za raspored moći unutar jerarhije, već i za samu prirodu Crkve, koja svoje jedinstvo crpi iz evharistijske zajednice, a ne iz strukturne podređenosti jednom centru. Upravo zato pitanje sabornosti ostaje ključno merilo svake ocene ove petogodišnje službe.
Pažnju ćemo usmeriti na više aspekata vladavine Patrijarha Porfirija u kojima se prioriteti i oblici njegovog vladanja mogu očitati, kao i tehnologije ovakvog vladanja. Najpre, počećemo od njegovog odnosa i tehnike upravljanja Saborom kao vrhovnim autoritetom u životu naše pomesne Crkve.
Funkcija Sabora
Sabor predstavlja vrhovnu vlast, krajnju instancu i glavno mesto za donošenje odluka koje se tiču života Srpske Pravoslavne Crkve. Njime predsedava Patrijarh, kao „prvi među jednakima“, dok u njemu učestvuju svi aktivni arhijereji. Eparhijski arhijereji imaju pravo učešća u raspravi i glasanju, dok vikarni arhijereji nemaju pravo glasa, ali imaju pravo učešća u raspravi i to isključivo po onim tačkama koje se tiču njih samih ili eparhije unutar koje deluju.
Sabor ima brojne funkcije koje se tiču unutrašnjeg uređenja crkve, rešavanja crkvenosudskih sporova, donošenja odluka u pogledu aktuelnih pitanja, itd. Međutim, sve one se sažimaju u funkciji upravljanja celokupnim telom SPC.
Zasedanja i njihova trajanja
Od ujedinjenja SPC 1920. godine, pa sve do pre nekoliko godina, Sabor je, u skladu sa kanonskim predanjem, zasedao dva puta godišnje, i to u proleće i jesen. Ovim je garantovana učestalost zasedanja koja je Saboru omogućavala da vrši onu funkciju koja mu je data, kako Svetim Predanjem, tako kanonskim poretkom, pa i Ustavom SPC – da upravlja životom Crkve. Telo koje se sastaje manje od dva puta godišnje teško da je u stanju da ima upravljačku funkciju, ma kakva organizacija da je u pitanju, pa i crkveni organizam. Obim poslova, delikatnost odluka i priroda procesa zajedničkog rasuđivanja zahteva kako često sastajanje, tako i dovoljnu dužinu trajanja svakog zasedanja.
Međutim, poslednjih godina, ova tradicija koja nalaže dva godišnja zasedanja je prekinuta. Još je Patrijarh Irinej od ulaska u tron Svetog Save ukinuo jesenje zasedanje Sabora. Poznat po svojoj poslovičnoj štedljivosti kada su u pitanju stvari koje se ne tiču poslovanja njegovih najbližih saradnika nego interesa celokupne Crkve, Irinej je, navodno, smatrao da ovo zasedanje predstavlja nepotreban trošak. Tako smo od početka 2010-ih došli do samo jednog saborskog zasedanja godišnje (ako izuzmemo vanredno zasedanje u junu 2017. pred Kritski sabor, vanredni jesenji sabor iz 2018. i Izborni sabor iz februara 2021. godine, na kome je izabran sadašnji Patrijarh Porfirije).
Po svom izboru, Patrijarh Porfirije je, međutim dodatno ograničio zasedanja Sabora. Ne samo da je prigrlio Irinejev prekid tradicije i nastavio sa održavanjem tek jednog sabora godišnje, nego je i trajanje tog jednog sabora, radikalno ograničio. I teško da bi se ovde moglo govoriti o štednji, jer koliko god da je racionalnost u trošenju vrlina, Porfirije nije čovek koji meri saborske dane na kantaru budžeta. Pre će biti da se iza skraćenih zasedanja krije jedna suptilnija strategija, da se prostor za saborsko nadmetanje argumenata suzi, a samim tim i uticaj onih episkopa koji bi u dužem i učestalijem zasedanju mogli da postanu stvarni saučesnici u upravljanju, a ne tek nemi svedoci već pripremljenih odluka. Konkretno, na osnovu dostupnih podataka, zasedanja Arhijerejskih Sabora u proteklih 20 godina izgledala su ovako:
| Godina | Prolećno zasedanje | Trajanje | Jesenje zasedanje | Trajanje | Ukupno trajanje |
| 2005. | 15–26. Maj | 12 dana | — | — | 12 dana |
| 2006. | 15–27. maj | 13 dana | 4–8. oktobar | 5 dana | 18 dana |
| 2007. | 14–25. maj | 12 dana | — | — | 12 dana |
| 2008. | 15–21. maj | 7 dana | 11–15. novembar | 5 dana | 12 dana |
| 2009. | 14–22. Maj | 9 dana | — | — | 9 dana |
| 2010. | 26. april – 5. maj | 10 dana | 17–20. novembar | 4 dana | 14 dana |
| 2011. | 16–27. maj | 12 dana | — | — | 12 dana |
| 2012. | 15–23. maj | 9 dana | — | — | 9 dana |
| 2013. | 21. maj – 3. jun | 14 dana | — | — | 14 dana |
| 2014. | 15–24. Maj | 10 dana | — | — | 10 dana |
| 2015. | 14–29. maj | 16 dana | — | — | 16 dana |
| 2016. | 14–25. maj | 12 dana | — | — | 12 dana |
| 2017. | 14–24. maj | 11 dana | — | — | 11 dana |
| 2018. | 29. april – 10. maj | 12 dana | 6–7. novembra | 2 dana | 14 dana |
| 2019. | 9–18. maj | 10 dana | — | — | 10 dana |
| 2020. | Nije održano | — | Nije održano | — | — |
| 2021. | 24–29. maj 2021 | 6 dana | — | — | 6 dana |
| 2022. | 15–21. maj 2022 | 7 dana | — | — | 7 dana |
| 2023. | 14–20. maj 2023 | 7 dana | — | — | 7 dana |
| 2024. | 14–18. maj 2024 | 5 dana | — | — | 5 dana |
| 2025. | 13–17. maj 2025 | 5 dana | — | — | 5 dana |
Na osnovu ovih informacija možemo da zaključimo da je prosečan broj dana godišnjih zasedanja arhijereja u proteklih 20 godina iznosio:
- Za vreme Patrijarha Pavla (2005–2009) 12,6 dana
- Za vreme Patrijarha Irineja (2010–2020) 12,2 dana
- Za vreme Patrijarha Porfirija (2021–2025) 6 dana
Neko bi mogao pomisliti da je u pitanju veliko unapređenje efikasnosti i da stoga Patrijarhu Porfiriju treba odati priznanje što je omogućio da Sabor deluje učinkovitije i donosi odluke brže, te samim tim zahteva manje vremena odsustva arhijereja sa nadležnih im eparhija, a takođe i manje troškova.
Međutim, da li je zaista tako?
Pripreme Sabora
Jedini način da se unapredi efikasnost rasuđivanja i odlučivanja tako velikog tela, kakvo je Sabor više od 40 arhijereja, jeste da se za Sabor svi arhijereji mnogo bolje pripreme. To je moguće ostvariti na dva načina. Prvo, materijal za zasedanja bi morao biti unapred valjano pripremljen, obrađen i dostavljen na razmatranje svima koji u tom Saboru učestvuju. Drugo, moguće je da se, pored pripreme materijala, takođe održavaju i predsaborske konsultacije u kojima bi se arhijereji pojedinačnih geografskih oblasti, država ili saborskih komisija, savetovali oko dnevnog reda predstojećeg Sabora.
Recimo, ako je na dnevnom redu Sabora arondacija (podela) neke eparhije u Srbiji, i te kako bi bilo smisleno da se svi arhijereji koji stoluju na teritoriji Srbije prethodno sastanu, ovu podelu saborno razmotre i o njoj se posavetuju. Možda ne bi nužno došli do konsenzusa i jedinstvenog mišljenja, ali bi svakako datu problematiku sagledali iz više aspekata i bili u stanju da pred Sabor iznesu ono što smatraju da predstavlja najbolje interese celokupne srpske Crkve. Ako je na agendi Sabora da se pozabavi dodelom autokefalije Makedonskoj Pravoslavnoj Crkvi, bilo bi izrazito važno to pitanje sagledati kako iz perspektive Srbije kao matice, tako i dijaspore za koju bi odnos prema makedonskoj dijaspori predstavljao novu realnost, ali i iz perspektive Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije, i tako dalje i tome slično.
Slične primere moguće je navesti za veliki broj ako ne i sva pitanja kojima se Sabor po svojoj prirodi bavi.
S druge strane, ako ste kao arhijerej obavešteni da će naredni Sabor raspravljati o suspenziji nekog arhijereja zbog kanonskih prekršaja i finansijskih malverzacija, onda bi bilo i te kako uputno da kao neko ko će o tome odlučivati unapred imate uvid u potpunu dokumentaciju na osnovu koje je odluka o privremenoj suspenziji doneta. S time se ovih dana suočavamo na primeru Mitropolita Justina.
Dovoljno je bilo par klikova, što od strane običnih laika, što od stručnjaka za računovodstvo i administraciju da bi se pokazalo da makar jedna od krivica za koju Sinod tereti Mitropolita Justina uopšte ne stoji. Naime, iako je optužen da je protivpravno upisao sebe za „stvarnog vlasnika“ tri firme, brzo i lako se pokazalo da je Mitropolit Justin upisao Eparhiju Žičku kao 100% vlasnika sve tri firme. Zakoni Republike Srbije zahtevaju da se kao „stvarni vlasnik“ navede neko ko je naprosto odgovorno lice. U tom smislu, budući odgovoran za Mitropoliju Žičku, Mitropolit Justin nije imao koga drugog da upiše do samog sebe. Upisujući Eparhiju kao 100% vlasnika ove tri firme, on je izbegao da uradi ono što će se ispostaviti da je praksa neke druge njegove braće, uključujući Patrijarhove vikare, koji su sebe upisivali za potpune vlasnike (a ne samo odgovorna lica) manastirskih firmi.
Blagovremeno dostavljanje takve dokumentacije dalo bi svakom arhijereju mogućnost da se upozna sa samim procesom, konsultuje sa stručnim licima i sopstvenim eparhijskim upravnim telima (po potrebi), i da se pripremi za saborno rasuđivanje i odlučivanje po ovom pitanju.
Tako da, ako ste u poziciji arhijereja koji treba da odluči o tome da li je recimo vaš sabrat sagrešio toliko mnogo da mu treba oduzeti upravljanje eparhijom i kazniti ga svrgavanjem, onda da biste o tome mogli da donesete valjan sud, očekujete da će vam biti:
- predočeni valjani argumenti u prilog takve odluke,
- da ćete imati vremena da analizirate odgovarajuću dokumentaciju na kojoj su ti argumenti zasnovani,
- da ćete se o tome moći konsultovati sa svojim eparhijskim upravnim telima (jer kao arhijerej, na kraju krajeva, predstavljate ne samo sebe, već celokupno crkveno telo eparhije kojoj ste nadležni),
- da ćete o tome možda moći da se konsultujete sa drugim arhijerejima s kojima delite bilo geografsku oblast bilo recimo pripadnost različitim saborskim Komisijama,
- da ćete možda moći da se konsultujete možda i sa stručnim licima (ako je u pitanju oblast za koju niste stručni, npr. privredni kriminal),
- da ćete imati dovoljno vremena da saslušate sve učesnike u saborskoj raspravi na tu temu,
- da ćete u istoj raspravi moći i sami da učestvujete,
- da ćete u tom procesu ne samo doneti sopstveni sud, nego učestvovati u formiranju zajedničkog, tj. sabornog suda po tom i svakom drugom pitanju, itd.
Da li to tako izgleda u slučaju našeg arhijerejskog Sabora?
Naprosto – ne. Po neprikosnovenom pravilu, arhijereji koji dolaze na Sabor nikada nisu upoznati sa dnevnim redom zasedanja sve do njegovog početka i nikakva dokumentacija nije im dostavljena unapred. Saboru ne prethode nikakva predsaborska zasedanja (makar ne ona zvanična; štaviše, od izbora patrijarha Porfirija ukinuti su lokalni episkopski saveti koji su bili koristan osnov za sastanke i raspravljanje pitanja na lokalnom nivou).
Tokom zasedanja, koje je unpared ograničeno, kao što smo videli, na veoma mali broj dana, vreme za raspravu i donošenje odluke je takođe striktno ograničeno.
To znači da se od arhijereja očekuje da sve pobrojane korake (a i mnoge druge nepobrojane) u procesu sabornog odlučivanja donesu na licu mesta, nepripremljeni, neinformisani, i u ekstremno kratkom roku.
Sve to, u najmanju ruku i najblaže rečeno, ne omogućava, nego naprotiv potire i sprečava razvijanje duha sabornosti, pa i donošenje odluka u takvom duhu. Neko bi mogao pomisliti da to upravo i jeste cilj.
Mesto i način održavanja
U prilog tezi da novi format Sabora koji je uveo Patrijarh Porfirije ne odražava i ne podstiče saborni duh u našoj Crkvi govori i mesto i način njegovog održavanja.
Sve do 2020. godine, svi Sabori održavani su u kapeli Sv. Simeona u zgradi srpske Patrijaršije. Počev od 2021. Sabor se redovno održava u kripti Hrama Svetog Save. U čemu je razlika?
U kapeli Sv. Simeona episkopi su bili smešteni jedni pored drugih, u klupama polukružnog oblika u dva reda. Naspram njih, kao predsedavajući, sedeo je Patrijarh, okružen sa obe strane zapisničarima. Iako možda nije bio idealan, ovakav format sedenja odražavao je duh saborskog zasedanja i zajedništva koje postoji među sabraćom, ali omogućavao i neposrednu i prisnu komunikaciju tokom i između sednica.
U kripti Hrama Svetog Save, svi arhijereji sede za zasebnim stolovima (1 čovek – 1 sto), poređanim u dva naspramna reda, na velikoj udaljenosti jedni od drugih. Minimalna udaljenost između dva arhijereja je, sudeći po dostupnim fotografijama, dva metra, dok je maksimalna nekoliko desetina metara. Nadalje, svaki arhijerej govori koristeći mikrofon, dok se tokom govora njegov lik prikazuje na brojnim ekranima koji su postavljeni između dva reda stolova. U kripti nema WiFi niti telefonskog signala i nikakakva komunikacija između arhijereja, ali i sa „spoljnim svetom“, tokom zasedanja nije moguća.
Kakav je efekat ovakvog formata zasedanja?
Prvo, fizički raspored sugeriše svakom od arhijereja da je on tek jedna od mnogih prostorom otuđenih individua kojoj je dato mesto u ovom zasedanju, ali ne i član jednog organizma, jedinstvenog sabornog tela. Arhijerej je tu da gleda u dokumente pred sobom, ili u ekran na kome mu se ukazuje govornik, ali ne i u lice svog sabrata, ili makar njegov potiljak. Drugo, ovakav raspored sugeriše i da ne postoji mogućnost, niti je dozvoljena, razgovora, konsultovanja i razmene mišljenja koja se ne odvija preko ekrana i ozvučenja, koji su uvek posredovani Patrijarhom kao onim koji daje i uzima reč učesnicima rasprave. Ne samo da ne postoji „došaptavanje“, nego ne postoje ni poruke koje se npr. telefonom mogu razmeniti. Postoji samo komunikacija koja je zvanična, a koja se odvija uz direktno posredovanje samog Patrijarha. Treće, atmosfera u kojoj je svaka reč posredovana mikrofonom i ekranom, naročito u nadzorom visokokontrolisanoj sredini kakva je srpska, neminovno stvara utisak nadzora, kontrole i prostora u kome se ne možete sigurno i slobodno izražavati, ako niste spremni da svaka vaša reč bude trajno zabeležena. I da za to snosite posledice. Može vam se stotinu puta na dan govoriti da se „razgovori ne snimaju“, ali u vremenu u kome svaki iole ozbiljniji političar prelepljuje kamere telefona, a mnogi od arhijereja, pa i onih u samom vrhu, koriste „dilerske“ telefone, takva uveravanja za goreopisani ambijent naprosto ne zvuče naročito uverljivo.
U atmosferi u kojoj ste fizički izolovani od drugih, bez mogućnosti komunikacije koja nije posredovana samim vrhom, uz sveopštu prisustnost tehnologija za nadzor, sam proces rasuđivanja i donošenja odluka nikako ne sugeriše da je u pitanju otelovljenje prostora slobode, što bi Crkva morala da bude, niti sabornosti, što bi, razume se, jedno arhijerejsko zasedanje moralo da bude.
Međutim, ono što je možda još važnije, u takvom prostoru apsolutnu prednost imaju oni koji za dnevni red unapred znaju i koji su svoje konsultovanje, i to ono neformalno, obavili na vreme.
Dovoljno je pogledati sajt spc.rs i uočiti sve te važne arhijerejske imendane, velike jubileje i silne eparhijske proslave koji Saboru obično direktno prethode, a na kojima se okuplja jedna te ista grupa arhijereja, predvođenih Patrijarhom i Mitropolitom bačkim. Teško je iz toga ne zaključiti da su oni koji Saborom rukovode (iako bi Saborom morao rukovoditi isključivo on sam) svoje konsultacije unapred obavili. I da im dodatno vreme za diskusiju ili konsultovanje stoga tokom Sabora ni ne treba.
S druge strane, oni koji dolaze bez ikakve ideje da li će ove godine možda dati autokefalnost nekoj crkvi, ili sami sebe i jedni druge proglasiti za mitropolite i arhiepiskope, ili možda nekog arhijereja ostaviti bez eparhije, imaju pred sobom dokumente, ekran i nekoliko minuta rasprave da o svemu tome odluče. No, što je najvažnije, imaju anemometar u vidu uvek istih vladika, koji će im jasno pokazati kakav stav se od njih očekuje da imaju. Ako zaista žele da budu „saborni“.
Kakav je ishod ovakvog procesa? Sve bitne odluke donete su unapred, dogovorene i predočene kritičnoj grupi arhijereja koja prilikom rasprave svima ostalima stavlja do znanja „s koje strane vetar duva“ i kako se od njih očekuje da se postave. Umesto da odlučuju o stvari i pitanju koja je po sredi, a u interesu svete i saborne Crkve, arhijereji se stavljaju pred svršen čin i mogućnost da donesu odluku koja je u interesu vrha Crkve – Patrijarha i odanih mu vladika – ili nasuprot njemu. Rasuđivanje nije saborno ni zajedničko, niti suštinski postoji kao čin zajednice. Ono je unapred pripremljena zamisao obično jednog ili dvojice arhijereja. Donošenje odluke nije proces otkrivanja najboljeg interesa Crkve – već prilagođavanja interesu one grupe koja je odluku već unapred donela.
Skraćivanjem trajanja i specifičnim formatom zasedanja se tako derogira, unižava i minimalizuje kapacitet Sabora da donosi odluke a samim tim i da istinski i suvereno upravlja životom Crkve – odnosno da vrši svoju primarnu funkciju. Ovo pitanje ne tiče se samo arhijereja i njihove (ne)lagode učestvovanja u ovakvom procesu. Ono se tiče direktno i neposredno svakog pojedinačnog člana naše Crkve. Crkva kojom se ne upravlja saborno i koja ne odiše sabornošću na svakom nivou, a ponajviše na onom na kome se njome upravlja, ne može se nazvati sabornom Crkvom. Time se u pitanje dovodi jedan od fundamentalnih, identitetskih odličja Crkve, kakvom je ispovedamo u Nikejsko-carigradskom simvolu vere.
Saborsko kadriranje
Možda će neko pomisliti da je sve to u redu, budući da arhijereji na sve to sami pristaju i očigledno se protiv takve prakse ne bune. Da li se bune ili ne je pitanje za svakoga od njih, ali važno je pogledati: ko su ti arhijereji koji se poslednjih godina na Saboru sabiraju?
Za samo pet godina svoje službe, Patrijarh Porfirije je proizveo rekordan broj arhijereja naše Crkve. I kada kažemo on – onda je zaista u pitanju lično on. Kako to, ako Sabor bira arhijereje?
Počev od prvog Sabora kojim je zasedao kao Patrijarh, onog iz 2021. godine, izabrano je ukupno 14 vikarnih arhijereja. Od toga, njih čak 11 je birano za vikarne episkope samog Patrijarha. Što znači da je, kao i u slučaju svih drugih vikarnih arhijereja, isključivo pravo njihovog imenovanja i predlaganja imao sam Patrijarh. Neke od njih je predlagao sam dok su druge, što nije bez značaja, predlagali arhijereji nadležni dotičnim kandidatima, da bi ih Patrijarh potom uzimao sebi za vikare. Tako je Sabor po principu „tvoji pomoćnici, tvoja stvar“ odobrio Patrijarhu 11 vikara za samo pet godina službe.
Iako bi se mogla problematizovati potreba za čitavih sedam vikara za jednog eparhijskog arhijereja – koliko ih Patrijarh trenutno ima, a što čini evidentnim da dotični takvom eparhijom nije u stanju da upravlja – stvar postaje naročito problematična onda kada nastane potreba za izborom eparhijskih arhijereja. Tako su se, recimo, episkopi šabački, valjevski, zapadnoevropski, britanski, po upražnjenju ovih eparhija, po pravilu birali iz reda vikarnih episkopa. Po principu, vi imate upražnjenu eparhiju, mi imamo arhijereja – eto nama braka.
Ovo u praksi znači da je beogradsko-karlovačku eparhiju za koju je nadležan, Patrijarh pretvorio u svojevrsni „inkubator“ za sve eparhijske arhijereje Srpske Crkve. Prvi korak je izbor vikara. On ima suvereno pravo izbora sopstvenih vikara i za to mu nije teško pridobiti odobrenje Sabora. Eventualno, kandidate koji drugi arhijereji predlažu za episkope, Patrijarh preuzima za svoje vikare čime ulaze u proces “inkubiranja”. Drugi korak je popunjavanje eparhija. Jednom kada se neka eparhija uprazni, onda se za kandidatom traga među vikarnim episkopima, a Patrijarh ih ima daleko najviše, te tako njegovi vikarni episkopi postaju eparhijski arhijereji.
Sa novim podelama eparhija, smenjivanjem episkopa, ili upokojenjem onih koji su u poznim godinama ili se bore sa zdravstvenim izazovima, kreiran je mehanizam po kome će Patrijarh u narednim godinama lično izabrati, rukopoložiti i na eparhije postaviti većinu saborskih arhijereja. Otuda je za očekivati da će kudikamo više nego sadašnji – koji je već paralisan interesnom apatijom – tadašnji Sabor sve manje predstavljati odraz sabornosti celokupne Crkve, a mnogo više projekciju uma i namera jednog jedinog čoveka.
Ako primarni uslov za očuvanje episkopske pozicije postane upodobljavanje volji patrijarha, umesto savesnog upravljanja eparhijom i živog odnosa sa sopstvenom pastvom, tada se menja sama priroda episkopske službe. Episkop više nije onaj koji crpi legitimitet iz liturgijskog jedinstva sa narodom i sabornog odnosa sa braćom arhijerejima, već onaj čija stabilnost zavisi od vertikalne lojalnosti centru. Umesto da odgovara pre svega Bogu, predanju i konkretnoj zajednici koja mu je poverena, on počinje da odgovara kadrovskoj i političkoj logici vrha. Politički gledano, to znači da se mehanizam unutrašnje ravnoteže u Crkvi pomera. Sabornost kao princip u kojem se odluke oblikuju kroz sučeljavanje argumenata i uzajamnog slušanja zarad sabornog prosuđivanja, ustupa mesto modelu u kojem je ključni resurs blizina patrijarhu. U takvom sistemu, inicijativa se ne isplati ako nije unapred usklađena sa centrom, a kritičko mišljenje postaje rizik po očuvanje pozicije. Posledica je postepeno samoućutkivanje jerarhije. Tada i verni narod suštinski ostaje bez svog vladike. Formalno, eparhija postoji, institucionalno, struktura je očuvana, ali ako episkop svoju energiju troši na očuvanje poverenja centra, a ne na izgradnju međusobnog poverenja sa sveštenstvom i vernicima, onda zajednica gubi svog stvarnog zastupnika. Ona više nema arhijereja koji artikuliše njene potrebe i specifičnosti, već posrednika koji prenosi volju vrha naniže.
Time se umanjuje moć Crkve kao celine u odnosu na društvo. Jer snaga Crkve u javnom prostoru nije u formalnoj centralizaciji, već u mreži snažnih, legitimnih i autentičnih lokalnih autoriteta koji uživaju poverenje svoje zajednice. Kada se ta mreža oslabi, Crkva postaje zavisnija od jednog glasa i jednog lica. To kratkoročno može delovati kao jačanje kontrole, ali dugoročno sužava bazu društvene podrške i uticaja. Istovremeno, uvećava se moć patrijarha u odnosu na jerarhiju. Odnos koji je po svojoj prirodi trebalo da bude odnos prvog među jednakima (primus inter pares) prelazi u model u kojem je primus praktično izvor karijerne sigurnosti. Tako se dobija centralizovanija i autoritarnija struktura, unutra disciplinovanija, ali spolja objektivno slabija. Jer u dijalogu sa državom, međunarodnim akterima ili širom javnošću, Crkva koja počiva na jednom centru odlučivanja postaje lakše predvidiva i, samim tim, lakše je na nju vršiti pritisak.
Imali smo i u skorijoj istoriji naše Crkve primere šta znači dobar vladika, primere koji nisu bili izvršioci volje centra, već ličnosti snažnog duhovnog i moralnog autoriteta, sposobne da istovremeno čuvaju jedinstvo Crkve i dostojanstvo svoje eparhije. Kada se taj tip ličnosti povuče pred logikom lojalnosti, gubi se upravo ona razuđena, živa snaga koja je Crkvu činila relevantnom u društvu.
Sve to govori u prilog činjenici da, shodno viziji Patrijarha Porfirija, Sabor prestaje da bude telo koje upravlja celokupnom Crkvom. Gde se u tom slučaju odluke u ime celokupne Srpske Crkve zaista donose?
O tome u sledećem tekstu iz ovog serijala.
