Boris Arcibašef, T. S. Eliot (ilustracija za naslovnu stranu magazina ”Time”), 6. mart 1950.
Filozofija je teška ukoliko ne izvežbamo um za nju; potpuno uvažavanje poezije teško je onima koji nisu godinama pažljivo uvežbavali svoj senzibilitet. Ali molitveno čitanje najteže je od svega, jer zahteva primenu, ne samo uma, ne samo senzibiliteta, već i celog bića. (T. S. Eliot)
Bilo bi zanimljivo istražiti recepciju dela evropskih književnika, prevođenih u srpskoj književnosti tokom perioda samoupravnog socijalizma, čija su dela bila bliska hrišćanskom poimanju sveta, odnosno koja su imala hrišćansku motivaciju. Autori takvih knjiga, kada se govori o visokoj književnosti, svoje hrišćansko usmerenje nikada ne bi eksplicitno nametali, ali bi se ono moglo prepoznati kao zamajac i/ili cilj njihovog književnog ostvarenja. Jugoslovenski predgovori/uvodi u takva dela, autora kao što su na primer Grejem Grin, Ivlin Vo, pa i T. S. Eliot i dr., često su obilovali izokolnim ili sasvim opozitnim tumačenjima u kojima je hrišćanstvo bivalo zamagljeno, zatamljeno, preusmereno, simbolički zapostavljeno ili naprosto ignorisano. Na takav način prof. Vida Marković u članku o G. Grinu tumači njegovo prihvatanje katoličanstva kao rešenje za beg od stvarnosti koja je opterećena „gorućim društveno-političkim problemima“, te ona, stoga, Grinovu ličnost potencijalno obeležava kao neurotičnu.[1]
Nakon što je Srbija ponovo zadobila prostor veće ideološke slobode ovi autori, i autori slični njima, mogu se nadati afirmativnijoj budućnosti, koja će da osvetli njihove religijske nazore, pod uslovom da, bivajući rimokatolici ili protestanti, ne budu tumačeni iz perspektiva isključivosti. Redak izuzetak afirmacije, kod ovakvih stvaralaca, danas prepoznajemo u liku G. K. Čestertona, čije je katoličanstvo u jednom smislu i reakcija na protestantski karakter Anglikanske crkve i čiji je književni rad apologetskog karaktera.
Kada govorimo o T. S. Eliotu, važno je primetiti šta njegovi kritičari i prevodioci Ivan V. Lalić, Svetozar Brkić, Jovan Hristić i drugi, od kojih su neki bili afirmisani umetnici, govore o Eliotovom duhovnom aspektu, centralnom aspektu najvažnijih Eliotovih dela, te o njemu kao religioznom pesniku. Pesnik i erudita T. S. Eliot, za koga mnogi s pravom tvrde da obitava u samom vrhu svetske poezije, uveo je modernizam u tada okoštalu britansku poeziju, čije je viktorijansko, kao i edvardijansko nasleđe, sezalo do u dvadeseti vek. Poezija T. S. Eliota, po duhu i veštini, već objavljivanjem Ljubavne pesme DŽ. Alfreda Prufroka, postaje sasvim nova (do osporavanja). Forma njegove poezije je modernistička, posebno zbog korišćenja mitskih slika koje dovodi u vezu sa individualizovanim iskustvom savremenog čoveka. Ali po univerzalnosti ljudskih motiva, ona je i dalje opšta, njeni motivi su večni i kreću se po liniji večite ljudske muke, zabludelosti duha i ploti ljudi u modernom Dekapolisu, prepunom nesreće i usamljenosti. Eliot nam, ne malo puta, ukazuje na načine kako se te muke mogu ublažiti, načine kako se čovek-putnik može postaviti prema putovanju svog života. Tada Eliot postaje učitelj. Međutim, ako pokušamo da ga odredimo i mistikom, on nam odgovara: „Mistik je celodnevni posao, ja sam samo pesnik“.[2] Ipak, u nekoj prilici Eliot ostaje dovoljno komunikativan da ne negira značaj medija kojim nam se obraća: „Najverovatnije je jezik poezije onaj koji je najsposobniji za saopštavanje mudrosti“.[3]
U poemi Četiri kvarteta, koju su kod nas preveli Svetozar Brkić i Ivan V. Lalić, T. S. Eliot upućuje na Dantea, Sv. Jovana od Krsta, na Bagavad-gitu. Veliki deo Eliotovog teksta može da se posmatra i kao hipertekst koji upućuje na stara i heterogena učenja koja su, ipak, sva imala isti cilj: usmeravanje bića prema stanju kontemplativnosti, dostizanje smirenja i buđenje ljubavi prema Gospodu.
S. Brkić u pogovoru Puste zemlje piše da je pesnik imao bogato iskustvo stečenom širokim obrazovanjem i putovanjima, te da je uvodio novine u poeziju, rekonstruisao nasleđe tradicije, stvorio slojevitost kao glavnu odliku modernizma. Eliotovu mističnu, pa i religioznu pojavu prepoznajemo u konstataciji da je „pesnik krenuo da istražuje misteriju vremena, prolaznosti i neprolaznosti“.
Da li, „u ime čitave jedne civilizacije i njene drame“ T. S. Eliot izražava značaj evharistijskog sabranja kroz ove stihove?:
Piće nam kapi krvi samo,
Hrana nam meso što krvari:
Pa ipak rado pomišljamo
Da smo od zdrave ploti, čvrste tvari –
I ovaj Petak zovemo velikim, mimo tih stvari.
(Četiri kvarteta, Ist Kouker IV)
Iako I. V. Lalić uspešno prevodi Četiri kvarteta, vidimo da u komentarima zaobilazi hristoliki karakter ovog dela, iako se u poemi slike, jedna za drugom, nižu. Slike Hrista kao Pantokratora, Presvete Bogorodice, kojoj Eliot ispevava čitavu molitvu za putnike i brodolomnike (takvim bi se svi mogli smatrati jer se u životu brodolomi dešavaju i na suvom).
Gospo čije svetilište stoji na rtu,
Moli za sve one na brodovima, one
Čiji posao ima neke veze s ribom, i
One koji se bave svakom vrstom zakonitog saobraćaja
I one koji ih vode.
Ponovi molitvu i za one
Žene koje videše svoje sinove il muževe
Kako polaze, a nisu se vratili.
Figlia del tuo figlio,
Carice nebeska.
Moli i za one koji behu na brodovima, i
Okončaše putovanje na pesku, među usnama mora
Ili u tamnom grlu koje ih neće izbaciti
Ili ma gde, gde ih ne može doseći zvuk morskog zvona,
Neprestano večernje.
I drugi kritičari radije su se opredeljivali prema filozofskom i intelektualnom u Eliotovom pesništvu, nego prema onom religijskom. Jedan od prvih tekstova o Eliotu, iz 1956. godine, koji je Vladimir Petrić objavio u časopisu Književnost Eliotovu religioznost podvodi pod filozofski krov, namećući joj idealizam koji je oslobođen mistike. Tako ovaj Eliotov kritičar dovodi intelektualizam u suprotan odnos s misticizmom, pa grubo zaključuje da u Eliotu nema misticizma, jer je misticizam, zajedno s opsenarstvom i spekulacijom jezuitizma, deo katoličkog učenja.[4] U odnosu prema ovakvom tumačenju Eliotove poezije trebalo bi imati u vidu da je T. S. Eliot pripadnik anglikanske crkve, ali i anglo-katolik[5].
Jovan Hristić, prevodilac poeme Pusta Zemlja, u časopisu Letopis Matice srpske, piše o tehničkim aspektima Eliotovog opusa, i o važnosti napomena u složenoj Eliotovoj poeziji. Naredne godine, u istom časopisu, oglašava se esejem o Eliotovom shvatanju tradicije.
Dušan Puhalo, koji je pisao o Eliotu, opredeljuje se za Eliotov humanizam, ali ga vidi kao „zamućenog“, te smatra da je njegova kritika humanosti negativna. U najvećoj poetskoj sintezi Četiri kvarteta, po Puhalu, kao razlog za žalost, Eliot se opredelio za ideologiju koja znači smrt.[6]
Suočavanja s umetnikovim religioznim osećanjem, kao i sledstvenom poetskom obradom, kod određenih ljudi, iz različitih razloga, pobuđuju skepsu ili otpor. Tako je i Eliotov prijatelj Ezra Paund, u korespondenciji, kada je Eliot bio primljen u Anglikansku crkvu kao njen aktivni pripadnik, ovu konfirmaciju opevao kaustičnim kupletom:
In any case, let us lament the psychosis
Of all those who abandon the Muses for Moses.[7]
U pismu Vilijamu Forsu Stedu (William Force Stead) Eliot pominje svoju nameru i dugo negovanu želju da istraži načine spisateljskog rada „između uobičajenih tema poezije i pobožnog stiha“.[8] Poema Četiri kvarteta istovremeno je i poezija u prozi i poezija u stihu. Ona je dugo hodočašće kroz život, otkrivenje religijskog iskustva ali i meditativni putopis, koji čulno i opažajno stavlja u kontekst i službu ljubavi, i to hrišćanske ljubavi i njenog krajnjeg cilja.
Drugi aspekt o kojem bismo pisali može se ticati eventualne recepcije Eliotovog stvaralaštva. Pretpostavljena kritika određenih elemenata njegovog pesničkog postupka, korišćenih slika i simbolizma, mogla bi biti zanimljiva zato što bi u velikoj meri mogla biti negativna. Govorimo o Eliotovom korišćenju indijskog učenja o jogi (karma-jogi i bhakti-jogi)[9] u poemi Četiri kvarteta. Eliot, pri izgradnji pesničkih slika, koristi jogu kao disciplinu za osvetljavanje duhovnog puta i predlaže neke od drevnih tehnika.
Čitamo na raznim portalima, slušamo na određenim predavanjima da je joga nespojiva s pravoslavljem. Takva tumačenja, verujemo dobronamerna, polaze od ideja protivnih religijskom sinkretizmu, te uzimaju u obzir naše skoro potpuno nepoznavanje te dalekoistočne religijske tradicije, a time ukazuju i na opasnost od nesmotrenog zalaženja u nepoznati svet. Uzmemo li u obzir preovlađujuće stavove o nespojivosti pravoslavlja s jogom, morali bismo da se zapitamo kako prihvatiti i tumačiti hrišćanskog umetnika čiji pesnički metod uključuje i takve pesničko-filozofske pretpostavke.
Eksplicitnu hrišćansku simboliku i retoriku I. V. Lalić možda pripisuje modelu po kome se grade dublje slike, čiji je centar metafizički humanizam. Možda Eliotovo pominjanje boga Krišne možemo videti onako kao što Lalić vidi Eliotovu religioznu scenografiju, kao tehnički izvedeno telo teksta, kao veštu kulisu i simbolizam. Tada bismo mogli grešiti, jer ne govorimo o onome što je smisao, vera i centralna tačka u motivaciji Eliotove poezije, iskazanoj u pomenutoj labudovoj poemi Četiri kvarteta.
Zanimljivo je da u trećem kvartetu Draj Salvejdžiz, odmah nakon Krišne i njegovog učenja o nemotivisanom delovanju kao prototipu za duhovno delovanje, Eliot ispeva pomenutu molitvu Bogorodici. U privatnim izjavama Eliot je tvrdio da mu hinduizam nikako nije bio životno opredeljenje. On je na Oksfordu pohađao predavanja o hinduizmu i izučavao indijske jezike, ali je kao verujući hrišćanin bio uključen u religiozni život. To ga ipak nije sprečevalo da upotrebljava učenje joge kao duhovnu, njemu stranu religijsku tradiciju, oprobanu u svakodnevnom religioznom iskustvu stotinama godina u samoj Indiji.
Metoda religijskog sinkretizma korišćena u Eliotovoj poeziji može da bude razumljivija upoznavanjem s učenjem Rejmona Panikara (Raimon Panikkar), katoličkog sveštenika, koji je posvetio veći deo života proučavanju međureligijskog dijaloga i izgradnji dobrih međureligijskih odnosa.
Panikar je zbog lične porodične tradicije, u kojoj su se sretali Daleki Istok i hrišćanski Zapad, bio inspirisan da traži mogućnosti za dijalog između različitih vera i kultura. Majka mu je bila katolkinja a otac Indijac. Panikar je postao katolički sveštenik, koji je u Indiji pokušavao da osnaži dijalog između katolika, kojima je pripadao, i hindusa kojima je takođe pripadao po porodičnoj tradiciji. U određivanju i definisanju kategorija rubni fenomeni unose pometnju, te nas time teraju na dublje promišljanje i drugačije sagledavanje postavljenih problema.
Nakon odlaska u Indiju, u kojoj će izučavati religiju i filozofiju, Panikar je ostao upamćen po izjavi: „Otišao sam u Indiju kao hrišćanin, tamo sam postao hindus, vratio sam se kao budista, opet, ni u jednom trenutku ne prestajući da budem hrišćanin“. Naime, Panikar je tumačio međureligijski dijalog kao jedan od više postojećih tipova dijaloga. Po njemu, tu je i eklektičko-sinkretički dijalog, koji bi bio vrsta razgovora u kojem sagovornik nekritički usvaja religijske elemente njemu strane religije, dok će u dijalektičkom dijalogusvaki od sagovornika biti isključivo zastupnik svojeg religioznog stava i zastupaće svoju tradiciju i veru. Sredinu između ta dva, možemo reći opozitna komunikacijska modela, Panikar je nazvao dijaloški dijalog. U takvom zajedničkom razgovoru težnja će biti usmerena prema dubljem i iskrenom razumevanju drugog, sa temeljnom pretpostavkom da bez poznavanja drugog (i drugačijeg), osoba koja je predana duhovnom putu, ne može da upozna ni sebe samog. Panikar takav razgovor vidi kao „religiozno susretanje u veri, nadi i ljubavi“.[10]
Eliotova vera bila je osnaživana intuiticijom kojoj je davao prednost, a intuicija ne može cvetati bez iskrenosti. Tako njegov filozofski stav može da se tumači i kao verovanje da kad upoznamo drugog, upoznajemo i sebe. Ipak, on ostaje na svom hrišćanskom polazištu i nije univerzalista. Religijsko uzdizanje, po T. S. Eliotu, mora polaziti iz tačke određene religijske pripadnosti ili barem određene filozofije. I samo u odnosu prema religijskoj dogmi i doktrini, druga vera ili duhovni uvid dobijaju značaj te eventualno otkrivaju dublje značenje.[11]
Izgrađivanje identiteta na negaciji tuđeg religijskog iskustva klizav je put samospoznavanja, jer je negacija često postupak koji izdvaja čoveka, usamljuje ga, naročito u onoj meri u kojoj su njegova uverenja netačna, neproverena ili podložna predrasudama. Izgradnja identiteta, u Eliotovom slučaju identiteta njegove hrišćanske poezije, leži u afirmaciji. Afirmacija ništa ne odbacuje. Ona u krajnjem slučaju uključuje sve ono što u procesu preispitivanja čoveku može da osvetli put, pojasni složene životne procese, olakša svakodnevne životne muke. U tom smislu T. S. Eliot postaje učitelj s hrišćanskim srcem.
I, da zaključimo strofom iz Litl Gidinga (I), poslednjim Eliotovim kvartetom:
Niste vi ovde da proveravate,
Poučite se, zadovoljite radoznalost
Ili podnesete izveštaj. Vi ste ovde da klečite
Gde molitva je na snazi. A molitva je nešto više
Nego izvesni red reči, svesno bavljenje
molitvenog uma, il zvuk glasa što moli.[12]
[1] Marković, Vida, „Gream Grin“, Savremenik god. VIII, br. 15, jan–jun 1963, str. 126.
[2] Murray, Paul, T. S. Eliot and Mysticism: The Secret History of Four Quartets. London: Macmillan, 1991, str. 1.
[3] T. S. Eliot, On Poetry and Poets. New York: Farrar, Straus and Cudahy, 1957, str. 264.
[4] Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, god. XI, knj. XXIII, br. 11–12, str. 393–425.
[5]Anglokatolicizam naglašava katoličko nasleđe anglikanske crkve kao i njenu katoličku prirodu. Nastao je krajem 19. veka u anglikanskoj crkvi tokom tzv. katoličkog preporoda, kada je naglasak stavljan na služenje mise u duhu i nasleđu rimokatoličkog obreda.
[6] Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, god. VI, knj. XI, br. 6, str. 614–631.
[7] Kramer, Kenneth, Redeeming time. Lanham, MD : Cowley Publications, 2007, str. 4.
[8] Ibid.
[9] Karma, koja u vedskom smislu označava „put delovanja“, u svojoj jogičkoj praksi uči da je najbolje delovanje s duhovnim ciljem u kome osoba nije vezana za rezultate dela već ih čini kao svoju dužnost. Bhakti-joga propoveda predavanje Gospodu kroz nesebično delovanje u ljubavi.
[10] Panikkar, Raimundo, The Intrareligious Dialogue, New York: Paulist, 1978, str. 35.
[11] U uvodu u antologiju religijskih tekstova iz klasičnih tradicija pod naslovom Misli za meditaciju T. S. Eliot prepoznaje širokiraspon pristupa u različitim religijskim tradicijama, te primećuje da, iako su azijski sveti spisi često u hrišćanskom svetu viđenikao okultni, samim tim i neistiniti, glavni zadatak je uvideti „koliko često vernici religija i civilizacija udaljeni jedni od drugihgovore isto“. I kada Eliot naznačava „isto“ on to ne smatra kao doktrinarnu ili teološku konstrukciju, već mnogo suštinskije, kao zrelikontemplativni stav, koji je žila kucavica svih religija. Parafrazirano po Kramer, Kenneth, Redeeming time. Lanham, MD : Cowley Publications, 2007, str. 183.
[12] Prevod Ivana V. Lalića, s neznatnom redakcijom autora članka.
