Andrej Rabodzejenko, Promišljanja o Jov. IV
Fiat iustitia, ruat caelum.
I
Sve velike knjige su knjige koje odučavaju. Bez obzira na to šta nas mogu poučiti, bez obzira na to šta novo one donose, takva dela nas uvek udaljavaju od dobro utabanih staza i time razotkrivaju naše omiljene iluzije. Sve velike knjige nam oduzimaju štake kojima se ispomažemo i teraju nas da se oslanjamo na naše sopstvene noge.
Starozavetna Knjiga o Jovy i roman Dostojevskog Braća Karamazovi su dve takve knjige. Premda stvorene u različitim eonima, one stoje jedna uz drugu kao dve komplementarne refleksije iste stvarnosti. Oba dela su usmerena na ono što je Sofokle zvao najzagonetnije od svih pitanja: Šta je čovek?, i oba pristupaju toj zagonetki kroz čovekov odnos prema Bogu. Dok biblijska priča indikuje da je odgovor na tu zagonetku u rukama Boga, moderna drama Dostojevskog nasuprot tome sugeriše da se enigma Boga može rešiti samo putem rešavanja zagonetke čoveka. U Knjizi o Jovy se sudi čoveku i Bog je taj koji je pozvan da presudi; u romanu Dostojevskog se sudi Bogu i čovek igra ulogu sudije. Paradoksalno je, međutim, da nas oba procesa poučavaju više o tim navodnim sudijama nego o optuženima, i u oba slučaja mnoge od naših iluzija o onima koji dele pravdu su raspršene. Koje su, dakle, te obmane i kako ih se možemo osloboditi?
II
Knjiga o Jovy je knjiga o čovekovom ispitu. Jovov integritet, a sa njim i integritet svakog čoveka, testiran je na najteži mogući način: Poštuje li on Boga iz pravog razloga? Da li je on pobožan i poslušan samo zbog svog interesa, ili postoji i nešto drugo što bi moglo motivisati čovekova uverenja i ponašanje? Nasuprot svojim prijateljima, Jov je na kraju dobio povoljnu ocenu od svog sudije, Boga. Iz tog ispita Jov izlazi kao preporođen, duhovno jači i mudriji.
Da je sam život neka vrsta ispita – ideja je stara koliko i ljudski rod. Njene bezbrojne ilustracije i beskrajne varijacije nalazimo u mitologiji, religiji, umetnosti i svakodnevnom iskustvu. „Heroj sa hiljadu lica“ biva prozvan i, ako je dovoljno hrabar da prihvati izazov, on je upućen na put dugotrajnog i opasnog ispita. Heroj zaranja u podzemni svet i, ako uspe da preživi tu avanturu, vraća se da deli svoje nedeljivo iskustvo sa svojim bližnjima i sunarodnicima.[1]
U mnogim starim epovima prihvatiti život kao ispit i tragati za istinom znači živeti sa patnjom i nedoumicama, i Knjiga o Jovu nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Ono u čemu se legenda o Jovu razlikuje jeste naglašavanje dve teme koje se tiču same suštine naše egzistencije: značenje ljudske patnje i priroda pravde. Jov i njegovi prijatelji nisu svesni nebeske opklade kojom tužilac zavodi Boga da mu dozvoli da testira stvarni integritet i dubinu vere Bogu najposvećenijeg sluge. U tom „prologu na nebu“ ljudska patnja je shvaćena kao način testiranja čovekove vere i pravdoljubivosti, kao eksperiment koji treba da utvrdi kakva je stvarno čovekova priroda.
Verni sluga Jov, on koji je savesno strahovao od Boga i izbegavao činjenje bilo kakvog zla, lišen je svog visokog društvenog statusa i ogromnog bogatstva; što je još tragičnije, sve desetoro njegove dece umire. Nizom iznenadnih tragičnih događaja, najviši u rangu je srušen niže nego što bi čovek mogao verovati da je moguće; nekrunisani kralj je pretvoren u strašilo, ružan i izobličen do te mere da jedva može biti prepoznat. Drugi čin te drame počinje kada njegovi prijatelji dolaze da ga uteše. Sedam dana i sedam noći oni žale u zastrašujućem ćutanju, a tada vatromet užarenih reči pretvara tišinu deljenog bola u eksploziju optužbi. Premda vidno uzbuđeni, prijatelji ne gube kontrolu nad logičkom niti svojih reči i suočavaju Jova sa beskompromisno valjanim argumentom: Sva patnja dolazi od Boga. Ti, Jovu, patiš. Bog je pravedan. Dakle, ti, Jovu, si grešan.
Suočen sa takvim nepogrešivim razmišljanjem, Jov je u njemu morao prepoznati ne samo „mudrost“ svoje kulture, tradicije i religije, nego i svoja sopstvena ranija shvatanja. Jer kako bismo mogli sumnjati da on sam nije verovao da je svaka patnja rezultat greha? Zar nam nije predočeno na početku Knjige o Jovu da se on plašio da se njegova sopstvena deca nisu (ne znajući to) ogrešila protiv Boga? Bog odmazde mora da je bio i Jovov Bog, ali Jov ipak nije mogao prihvatiti zaključak koji su mu prijatelji nametali. Ako je on, međutim, nevin, gde je greška u tom optužujućem silogizmu? Prva premisa je prihvatljiva: Sva patnja dolazi od Boga. Druga premisa bi morala glasiti: Ja, Jov, sam nevin. Dakle… Dakle šta? Dakle, Bog je nepravedan. Bog je nepravedan zato što dozvoljava zlima da žive nekažnjeno, a gazi po onima koji su nevini.
Ako uništenje porodice i kraste koje su mu zasule čitavo telo nisu prelile Jovovu čašu strpljenja, taj neočekivani uvid sigurno jeste. Od tog momenta pa nadalje, on više nije mogao reći: „Gospod je dao, i Gospod je uzeo; neka je blaženo ime Gospodnje.“ Prijatelji su ga gurali do zida onoga što je prihvatljivo i u šta se može verovati; usled sve jačeg pritiska, nije se srušio Jov već zid. Jov je imao dobre razloge da prihvati jeretički zaključak; njegova sopstvena sudbina mu je bila najjača evidencija. Uprkos tome, nešto u njemu je odbilo da traži utehu u optuživanju Boga za svoju patnju, a možda i za patnju čitavog sveta. Kao da se u Jovovom srcu i duši sam Bog rascepio na dva: jedno nepravedno Božanstvo koje je ravnodušno prema tome da li su patnja i vrlina srazmerni, i pravedno Božanstvo, njegovog „svedoka na nebu“, koji brine o svojim podanicima.[2]
Prijatelji su neumorni u ponavljanju dobro utvrđene lekcije, ali Jov sve više usmerava svoju izmučenu dušu i svoja izazovna pitanja prema dvoglavom Božanstvu. Prijatelji se ponašaju kao da su produžena ruka sumnjičavog i neprijateljski raspoloženog tužioca, ali Jov zahteva da čuje ne samo optužbu nego i presudu od vrhovnog sudije. Tada, kada polako presušuje bujica optužbi od strane prijatelja, počinje ona prava oluja, a time i kulminacioni čin ove drame.
Ono što glas iz vihora saopštava Jovu je već samo po sebi teško ponoviti; još mnogo teže je razabrati poruku koju kriju te zbunjujuće reči. Glas se obraća Jovu iz nebeskih visina i slika pred njegovim očima čarobnu paletu stvaranja. Ali glas takođe izražava više nego grandioznost, povezanost i celokupnost beskonačnog lanca bića; moćni glas onog Neimenovanog je očigledno razljućen Jovovim pitanjima:
„Ko je taj čije neznalačke reči zamračuju moj plan tamom?“ (38, 2–3)
Čini se kao da će svi prethodni Jovovi ispiti i iskušenja biti ništavni prema onome što sledi, jer čudesni glas nastavlja da optužuje:
„Gde te je bilo kada sam ja planirao ovu planetu,
Kaži mi kad si toliko mudar.“ (38, 4–5)
Čitava serija takvih pitanja od kojih staje dah je više nego dovoljna da ućutka Jova i načini ga svesnim svog neznanja i beznačajnosti. On shvata da treba da stavi ruku na usta i ne izgovori više kompromitujućih reči; on shvata da mora da ućuti, prihvatajući da je samo zrnce prašine.
Nije li onda Jov pao na ispitu? Neće li on biti još više kažnjen za nedostatak vere? Na naše iznenađenje, Jov je nagrađen. He samo da je nagrađen retkom (za ljudska bića i previše retkom) mogućnošću da čuje Božiji glas, već i sve njegovo prethodno bogatstvo je povraćeno i umnoženo. Nasuprot Jovu, njegovi prijatelji su kritikovani; oni su ti koji su pali na ispitu. Sam taj kraj Knjige o Jovu gotovo neizbežno nameće pitanje: Zbog čega je zapravo Jov nagrađen? Da li zbog toga što je bio neopravdano podvrgnut brutalnom ispitu? Ili zato što je odbio da pred pritiskom svojih prijatelja prizna svoj nepoznati greh? Ili možda zato što je prilikom „prijateljskog ubeđivanja“ postao svestan da je naše uobičajeno shvatanje Boga neodrživo? Ili zato što, uprkos najgorim mukama, nikada nije potpuno izgubio veru u Boga? Ili je Jov nagrađen zato što je uspeo da shvati lekciju kojoj ga je glas neimenovanog Božanstva podučavao?
Jedini nagoveštaj koji nalazimo na kraju Knjige o Jovu je dva puta ponovljena tvrdnja da je Jov govorio istinu o Bogu, dok njegovi prijatelji nisu. Ali šta je to tačno Jov rekao o Bogu što bi bilo istinito? I šta je lažno u onome što su izrekli prijatelji? He Jov već prijatelji su branili Boga tvrdeći da je on uvek pravedan; nasuprot tome, Jov je prezentovao nezamislivu mogućnost da Bog (ili bar jedno njegovo lice) nije pravedan. Kako je onda Jov govorio istinu a prijatelji nisu?
Čudni su putevi Gospodnji, ne samo u govoru iz vihora, već i u epilogu te knjige. Čudni su putevi Gospodnji i njegove reči možda nisu usmerene na slovo već na duh Jovovog neslaganja sa prijateljima. Teško je prevideti činjenicu da se veličanstveni glas iz vihora uopšte ne osvrće na pitanje božanske pravde i nepravde, u vezi sa kojim se Jov i njegovi prijatelji tako žestoko razilaze. Umesto da se obraća jasnim, ljudskim jezikom, božanski glas se izražava u zagonetkama:
„Ima li kiša oca?
Ko je začeo rosu?
Iz čijeg stomaka je rođen led?
Čija utroba nosi susnežicu?“[3] (38, 28–32)
Ima li kiša oca? Kako bi Jov mogao razrešiti taj zenovski koan, kada su i negativan i pozitivan odgovor besmisleni? Ima li kiša oca? Kakve to ima veze sa pitanjem da li je Bog pravedan? Kakve to ima veze sa tim da li je Jov govorio istinito o Bogu?
Možda je Bog iz epiloga trebalo da kaže da je Jov govorio istinitije nego njegovi prijatelji, ili da je Jov razmišljao o Bogu dublje nego oni. Još preciznije, prava razlika se sastoji u tome da je Jov zaista razmišljao o Bogu i mučio se da shvati njegovu skrivenu prirodu, dok prijatelji nisu ni pokušali. Oni su jednostavno ponavljali dobro utvrđene klišee i optuživali Jova za to što se usuđuje da pogleda preko zida dogmatizovane vere. Ako je Bog zaista bezimen, kao što to stvaralac Knjige o Jovu sugeriše, Bog je takođe nepoznat i neshvatljiv. Bog je nepoznat i neshvatljiv sa tačke gledišta ljudskih briga i problema. Prava priroda Boga je onda možda taj koan koji ljudi treba da nastoje da reše.
Ako je božanska priroda (a ne pitanje o tome da li kiša ima oca) čovekova istinska zagonetka, Jov je sigurno odmakao dalje prema njenom rešenju nego njegovi prijatelji. On je pokušao ne samo dobro znani odgovor već i njegovu nezamislivu negaciju: možda Bog i nije pravedan, na kraju krajeva. To ne znači da je ljudsko shvatanje pravde pravi način da se shvati božanska priroda, kao što ljudsko shvatanje roditeljstva nije način da se shvati priroda kiše. Ono što je Jov možda shvatio dok je slušao uzvišeni glas jeste to koliko su neadekvatni ljudski termini „pravda“ i „nepravda“ kada nastojimo da razumemo puteve Gospodnje. Moguće je da je Jov uvideo da su ti i takvi pojmovi štake koje su mu sada nasilno oduzete i da, pre nego što pokuša da hoda oslonjen na sopstvene noge, on prvo treba da se duboko pokloni pred veličanstvenim i neodoljivim glasom. Nadvladan i mistifikovan, Jov je progutao svoj ponos, predao se bezimenom, i bio je iskupljen.
III
Mnoga zbunjujuća pitanja su ostala neodgovorena u Knjizi o Jovy. Jedno od njih se tiče nebeske opklade: Zašto Bog dozvoljava Satani da testira Jova? Zar Bog ne zna unapred rezultat tog testa? Ako zna, koga on onda pokušava da razuveri u istinitost Jovove vere? Sebe? Tužioca? Ili on možda pokušava da čoveka poduči važnoj lekciji i time mu pomogne da i dalje duhovno sazreva?
Druga nerazjašnjena zagonetka se odnosi na nestanak Satane posle prologa. Šta se desilo sa tužiocem? Da li je on proteran sa neba i kažnjen da večno luta zemljom? Ili, ako tužilac nije ni proteran ni uništen, da nije on nekako integrisan u neko drugo biće? Da li je moguće da je Satana nekako integrisan u ljudsko biće i ljudsku dušu? Ili je on možda postao deo Boga i Božije prirode? Ili i čoveka i Boga?[4]
Najvažnije neodgovoreno pitanje tiče se Jovovog prihvatanja glasa iz oluje, kao da on pruža zadovoljavajuće odgovore na Jovova pitanja. Zašto Jov nije nastavio sa svojim pitanjima kada je konačno dobio šansu da ih postavi samom Bogu? Da li je Jov zaista bio zadovoljan, ili možda čak i prosvećen, onim što mu je glas predočio, ili je on jednostavno ustuknuo pred veličanstvenim i neopisivim Božijim prisustvom?[5]
Premda nikada nećemo imati konačne odgovore na ta pitanja, ono što zasigurno znamo jeste to da, posle Jova, trougaoni odnos između Boga, Satane i čoveka više nikada nije mogao biti isti. Glas iz vihora je zadovoljio Jovovo srce i duh, ali on nije ućutkao one koji su došli posle njega. Premda se Jov poklonio do zemlje, mnogi od njegovih naslednika nisu bili spremni da slede njegov primer. Jov je bio prvi koji je zahtevao prava čoveka, čak i ako se ona kose sa Božijim planom: on je zahtevao da čuje i zna objašnjenje za svoje nepodnošljive i nepravedne patnje. Jov je zahtevao zajedničku meru za čoveka i Boga, isti aršin koji će biti korišćen i za čovekova i za Božija dela. Kada su ga prijatelji nagovarali da ispovedi svoje grehe i moli se Bogu za milost, Jov je odbio da se povinuje i zahtevao je pravdu. Tada, i u vekovima koji će slediti, čovek je nastavio da zahteva pravdu: jednu istu pravdu i pravdu za sve.
Na kraju svoje drame sa Bogom, Jov je stavio ruku preko usta, ali njegovi sinovi i kćeri (i njihovi sinovi i kćeri) odbili su da urade to isto. Od tada pa za sva vremena, oni nastavljaju da postavljaju zabranjena pitanja i dovode u sumnju i samog Boga. Ako je Jov arhetipski model za neke od nas, on tako nije izgledao svojoj novoj deci. He Jov već Prometej je postao njihov uzor; ne Jov već Prometej je postao idol modernog čoveka.
Dok je Jov simbol vere, Prometej je simbol akcije. Dok Jov poseduje jasnu i duboko ukorenjenu svest o granicima ljudskog saznanja, Prometej je taj koji negira i zamagljuje te granice. On se ne osvrće nazad, prema prošlosti i tradiciji, već je usmeren samo napred, prema budućem progresu čovečanstva. Dok je Jov svestan potpune nadmoći prirode nad njim, dok su za njega divlje zveri i nenaseljene pustoši isto tako deo Božije brige kao i čovek i njegov urbanizovani svet, Prometejeva vatra navodi modernog čoveka da veruje da on može ukrotiti prirodu i potčiniti je da služi njegovim interesima.
Jov je Božiji sluga. On je sluga koji, u momentu najvišeg poštovanja prema svom Gospodu, predaje sebe blaženoj viziji stvarnosti koju mu predočava glas iz vihora. Prometej nije Božiji sluga. U najboljem slučaju on je Božije dete, sin pobunjenik, nezadovoljan samim sobom, svojim ocem, i čitavom tvorevinom. Ako je Jov uspeo da se drzne da pita Boga za objašnjenje zašto je svet stvoren takav kakav jeste, moderni Prometej ide mnogo dalje. On želi da menja, čak ponovo kreira, čitavu kreaciju i pita se da li bi poboljšani stvaralac mogao da prevaziđe originalnog tvorca. Moderni čovek odbija da prihvati stvarnost takvom kakva jeste i pita se da li bi stvorenje moglo da osudi i odbaci svog stvaraoca. Sa Prometejem, nije više čovek taj kome se sudi, nego je to sada Bog.[6] A za tu priču i njene implikacije neophodno nam je da se okrenemo romanu Dostojevskog.
IV
Braća Karamazovi je priča o Božijem ispitu i suđenju Bogu. To je saga o četiri brata koji gube veru u svog oca, o ubistvu tog oca, i o mukotrpnom nastojanju te braće da se snađu i nađu smisao u mučnom i zbunjujućem svetu. Stari Fjodor Karamazov je nebrižan i neodgovoran otac; štaviše, on je sebičan, požudan i vredan prezira. Ako otac Karamazov na bilo koji način simboliše oca na nebu, taj Bog je ujedinjen sa Satanom i zaveden njime. Ako Fjodor Karamazov simboliše Božanstvo, onda je to palo Božanstvo.
Roman Dostojevskog nije toliko nov u takvom tretmanu oca jer, već vekovima ranije, taj otac je izgubio verodostojnost i poverenje u očima svoje dece. Već nekoliko vekova koji prethode Dostojevskom, taj otac se tretira kao nebrižni očuh pre nego kao istinski staralac svoje dece. U očima te dece, taj otac je mizerno pao na svom ispitu.
Ono što više interesuje Dostojevskog jeste to kako deca prave zaveru da se oslobode oca i kako se posle toga ta siročad (ne) snalaze u stvarnosti bez vrhovnog autoriteta. Ono što stvarno brine Dostojevskog jesu posledice čovekovog suđenja Bogu i pobožavanje čoveka. Jedan od kulminacionih i najbriljantnijih vrhova ovog inače briljantnog romana dostignut je u odeljku o Velikom inkvizitoru. To je priča koju ju sročio jedan od braće, Ivan. Ivan je progresivan i „prosvećen“ mladić, pobunjenik obdaren moćnim umom, ali ubogaljen svojom nesposobnošću da voli i gaji istinska osećanja za članove svoje porodice i ljude uopšte. Ivan simboliše modernog kosmopolitskog čoveka; on je čovek od nauke, pun progresivnih socijalističkih vizija. On je takođe čovek oslobođen iracionalnih predrasuda tradicije i dogmatskih praznoverja religije. Ivan predočava priču o Velikom inkvizitoru svom mlađem bratu Aljoši, jednostavnom momku, okrenutom tradiciji, emotivnom, sažaljivom i duboko religioznom. Aljoša ne može biti intelektualni partner Ivanu, ali on ima dobro srce i istinsku želju da razume svog otuđenog brata i sprijatelji se sa njim.
Ivan započinje njihovu konverzaciju time što će se šepuriti svojim superiornim znanjem. On pominje Volterovu podsmešljivu ideju da ako Bog ne postoji trebalo bi ga izmisliti. Štaviše, kao Fojerbah, Ivan zaista i veruje da je čovek izmislio Boga, ali usmerava svoje žalbe ne toliko protiv samog Boga već protiv njegove kreacije. U odeljku koji veoma podseća na Knjigu o Jovu Ivan govori o ljudskoj patnji. Ovoga puta naglasak nije na individualnoj patnji već na patnji celokupnog čovečanstva. Da bi učinio svoje optužbe protiv Boga i njegovog pogrešno stvorenog sveta što kredibilnijim, Ivan govori o patnji male dece, onih koji ni na koji način ne mogu biti odgovorni za svoje užasne sudbine. Kao tužilac nekog vrhovnog suda, Ivan zahteva pravdu. Ako ta pravda treba da bude usmerena protiv samog tvorca, neka tako onda i bude. Ako pravda zahteva da tvorac bude zauvek odvojen i udaljen od svoje tvorevine, tako da čovek može ispraviti sve postojeće nepravde, neka tako bude. Fiatiustitia, ruat caelum.
Ivanova pobuna već prelazi sve na šta je Jov bio spreman, ali Ivan proširuje svoju optužbu za još jedan korak kada Aljoša odgovara na njegove zahteve za apsolutnom pravdom podsećajući ga na ljubav i opraštanje, na zaveštanje Hristovo. Možda je Jahve, strašno i moćno Božanstvo iz Starog zaveta, palo na ispitu, ali šta je sa Božijim sinom koji propoveda ljubav i opraštanje? Upravo u tom momentu Ivan počinje svoju majstorsku priču o Velikom inkvizitoru, priču o Hristovom drugom dolasku i otporu na koji on pritom nailazi. Otpor dolazi od strane Velikog inkvizitora, moćnog starog kardinala koga u priči upoznajemo kako živi u Sevilji u šesnaestom veku. U svetu jasnih srednjovekovnih hijerarhija i vrednosti, u svetu u kome su česti spektakli spaljivanja jeretika ad majorem gloriam Dei, Isus se iznenada pojavljuje i nastavlja sa svojim čudotvornim pomaganjem unesrećenih i lečenjem bolesnih. Po naređenju kardinala Isus je uhapšen i to veče ga kardinal posećuje u zatvorskoj ćeliji. Daleko suptilniji nego Pontije Pilat ili Jovovi učeni prijatelji, moćni starac optužuje sina Božijeg za uznemiravanje dobro podmazanog društvenog poretka i zahteva od njega da zauvek napusti taj svet ograđen visokim zidovima institucionalizovane religije. U svom prezirnom suđenju Hristu, ponositi kardinal prezentuje logički veoma ubedljiv slučaj protiv svog zatočenika. Sloboda koju je Isus propovedao preuveličava čovekove sposobnosti i stavlja na njegova pleća suviše težak teret. Takva vizija slobode zanemaruje čovekovu potrebu za zemaljskim hlebom i sigurnošću, i podstiče ga da teži ka idealu koji je za čoveka ne samo suviše visok, već i nedostižan. Crkva, jedini pravi zaštitnik slabih i očajnih masa, izgradila je zaštitne zidine oko čoveka; za obične ljude jedino realno moguće sreća, sloboda i pravda nalaze se samo unutar okvira tih zidova. Veliki inkvizitor i oni slični njemu koji žrtvuju sebe da bi zaštitili nemoćno čovečanstvo svesni su naravno razlike između istinskog sina Božijeg i njihove projekcije koju vekovima nameću ljudima. Njihov plemeniti cilj, međutim, mora biti ostvaren svim sredstvima, čak i ako oni uključuju laži i iluzije, mač koji preobraća krivoverne i lomaču koja spaljuje jeretike. Konačna presuda Velikog inkvizitora je jasna, stroga i nepromenljiva: ovo je svet izgrađen za čoveka; Isus ovde nema nikakva posla i treba da se izgubi jednom zauvek. He progovorivši ni jedne reči, sin Božiji se oprostio tako što je poljubio Velikog inkvizitora „u njegove beskrvne, sasušene usne“.
V
Baš kao i Knjiga o Jovu, legenda o Velikom inkvizitoru ostavlja mnoštvo pitanja neodgovorenim. Najočiglednije od njih se tiče samog završetka: Zašto Isus ne odgovara ništa zlom starcu? Zašto, nasuprot Jovu, on ne protestuje i ne brani svoju nevinost? Kakvo je značenje poljupca? Ima li on neko mistično simboličko značenje koje izražava veru u konačnu pobedu dobra nad zlom, ili konačnu pobedu istine i ljubavi nad prevarom i moći?[7] Ili je pre slučaj da je taj poljubac simbol prepoznavanja da je rat izgubljen, simbol priznanja da je čitavo čovečanstvo već predato u vlast Satani?
Druga grupa pitanja se odnosi na podelu čovečanstva u dva tabora: jake i vladajuće manjine nasuprot slabe i poslušne većine. Ako čovek već odbacuje odnos sluge i gospodara u odnosu na Boga, zašto uvesti tu hijerarhiju među ljudska bića? Šta bi mogao da znači takav odnos ako ne to da sada, posle osuđivanja i proterivanja Boga, neki ljudi pobožavaju same sebe? Nije li upravo to pobožavanje čoveka istinski motiv koji leži iza osude Boga?[8]
Konačno, koliko su stvarno hrabri ti hrabri inkvizitori i Ivani? Ti najhrabriji od hrabrih, ti poboženi ljudi, jesu li oni sličniji Bogu ili đavolu?[9] U kakav hrabri (vrli) novi svet (za)vode oni čitavo čovečanstvo? Dok su u Knjizi o Jovu Satanina nastojanja da uništi jednog čoveka poražena, ne ispostavlja li se to sada da je princ tame taj koji se na kraju smeje nad čitavim svetom?
Ako se Dostojevski ičega plašio, to je sigurno bilo pobožavanje čoveka. Ako postoji bilo šta od čega Braća Karamazovi treba da nas oduče, to je koliko je potrebno i neophodno boriti se protiv samoglorifikovanja čoveka. Dok na početku romana Ivanova sudbina izgleda mnogo bolje od one koja je snašla njegovu braću, na kraju novele njegov život je u ruševinama. On je uhvaćen u lavirint, u mračni trougao svoje sopstvene razbijene ličnosti, đavola koji ga sve češće posećuje i njegovog idiotskog polubrata Smerdjakova, koji prvo ubija oca a zatim i sebe. Ivanova superiornost se pred našim očima postepeno pretvara u grozničavo ludilo bolesnog intelekta, u gubljenje intelekta otrgnutog od ostalih delova njegovog bića i od stvarnog kontakta sa spoljašnjom realnošću. Teško je posumnjati u to da je Dostojevski verovao da će takvo pobožavanje doneti katastrofu ne samo onima narcistički samozarobljenim, već i ljudima oko njih, a možda i čitavom svetu. Radikalni ponos začinje radikalno zlo.[10]
Zaključak romana, kao i prepiska Dostojevskog u vreme njegovog pisanja, nagoveštava da su njegove nade u ozdravljenje čoveka i sveta bile vezane za Aljošu.[11] Drugim rečima, one su na strani istinske ortodoksne vere. Ako je Bog mrtav, ili ako je Bog prognan iz našeg sveta, kao iznenadni ponor pred našim nogama, to otvara nerešivi problem najvišeg i legitimnog autoriteta. Bez Boga, sve je dozvoljeno, kao što je to još Raskoljnikov shvatio i kao što Ivan pokušava da ubedi Aljošu. To je najgora noćna mora Dostojevskog, i poverenje u Aljošu znači pokušaj da se obnovi vera u Božanski autoritet: možda smo mi, baš kao i Jovovi učeni prijatelji, pogrešno shvatili i neadekvatno predstavili Boga. Možda smo i mi nametnuli svoje nerazumevanje pravde, ljudske pravde, samom Bogu, i stoga je on pao na ispitu jer je njegovo delo odmeravano izopačenim standardima.[12] Istinski hrišćanski Bog nije Bog pravde već Bog milosti i oproštaja.
Aljoša pronosi tu poruku milostivog Boga tokom čitavog romana. Ali on je samo mladić koji još sasvim ne zna „puteve sveta“, junoša koji tek treba da sazri. On je anđeoska figura i, kao i kod svakog anđela, sadržaji poruka koje on prenosi zavise od drugih. Aljoša zaista ima poštovanog učitelja, starca Zosimu, koji je svetački lik i pravi branilac ljubavi i oproštenja. Postoje, međutim, određene zagonetne stvari vezane za voljenog učitelja. On često ponavlja Aljoši da napusti manastir; njegov put nije monaški put. Čudno je dalje to da Zosima umire u sred romana, ubrzo pošto Ivan predočava priču o Velikom inkvizitoru svom mlađem bratu. I kada Zosima umire, iz njegovog tela se širi nepodnošljiv odor, koji kao da treba da nas odbije ne samo od Zosiminog mrtvog tela već takođe i od njegove vere.
Teško je izbeći utisak da, dok je jedna strana Dostojevskog nastojala da nam predoči Aljošu kao naš model i povratak poštenog i skromnog čoveka nazad ka dobronamernom i milostivom Bogu kao rešenje ljudskog problema, njegova druga strana se dvoumila i odbijala da sledi predočeni put.[13] Postojali su dobri razlozi za Dostojevskog da ga nagrizaju te sumnje, a one bi trebalo da muče i nas. Uzimajući u obzir tragične dimenzije istorijskih događaja iz prošlih vekova, Božija opklada sa Satanom iz Knjige o Jovu može da nam izgleda kao dečija igra. Dok je u biblijskoj priči žrtvovan jedan čovek, Braća Karamazovi nagoveštava mogućnost o žrtvovanom čovečanstvu. A, kao što svi znamo, posle Dostojevskog stvari sigurno nisu krenule nabolje. U svetu izmrcvarenom u dva svetska rata, logorima i atomskim bombama, totalitarizmom i terorizmom, vera u milostivog Boga, baš kao i vera u mudrog i sveznajućeg Boga koji okreće točak istorije imajući u vidu dobrobit svoje tvorevine, izgleda da nema nikakvu racionalnu osnovu.
VI
Ako ne možemo verovati ni Bogu ni čoveku koji izigrava Boga, šta nam još preostaje? Nije li Satana ipak uspeo da posvađa i otuđi Boga i čoveka? Nije li Satana uspeo da zagospodari svetom?
Premda su Knjiga o Jovu i Braća Karamazovi dela koja nas pre svega odučavaju, važno je primetiti da se oba završavaju na pozitivan način. Bog pohvaljuje Jova za njegovu istinoljubivost i njegovo blago je povraćeno i umnoženo. Aljoša razuverava svoje mlade sledbenike da će svi oni, zajedno sa njihovim nedavno preminulim prijateljem Iljušom, ponovo ustati iz mrtvih, vratiti se u život, i ponovo se sresti. Možemo li mi onda ne samo odučiti sebe od nekih zabluda o Bogu i čoveku, već i prihvatiti optimističke zaključke tih velikih dela? To zavisi od toga da li ti zaključci imaju solidnu osnovu u stvarnosti, ili su oni rezultat očajničkih pokušaja da povrate u nama nadu koja sve više gasne.
Kada bi Jov živeo u naše vreme, krst koji bi trebalo da nosi bio bi još teži. He samo da savremeni čovek nema Jovovo strpljenje i Jovovu veru, već bi Jov trebalo da nosi i teret svih siromašnih na svetu. He samo zemlje trećeg sveta, nego i zemlje prvog sveta gotovo neshvatljivom brzinom stvaraju sve više onih koji nemaju svoj dnevni obrok i krov nad glavom. Da li bi čak i Bog bio u stanju da nahrani i zaštiti milijarde svojih odbačenih stvorova?
I da li bi čak i Bog bio u stanju da povrati iz mrtvih sve one bezbrojne i bezimene žrtve ratnih ludila, epidemija bede i bolesti, rasne i verske mržnje, preplavljujućih poplava i nepresušujućih suša? A šta je tek sa nama, više mrtvima nego živima? Da li bi čak i Bog mogao da nam podari vid kojim bismo uvideli slepilo naših umrtvljujućih iluzija i da nas otrgne iz banalnosti naših svakodnevnih zala?
U Knjizi o Jovu Boga smatraju odgovornim za ljudsku patnju. U Braća Karamazovi prst sumnje je okrenut u pravcu čoveka. Koga onda kriviti za ovu dolinu suza? I ko bi mogao da otvori naše oči za vrhove iznad te doline? U svom provokativnom i beskompromisnom tretiranju Božanskog i ljudskog, te dve knjige ne nude jednak odgovor na Sofoklovo čuđenje o najvećem čudu. Ono, međutim, u čemu se one sigurno i nedvosmisleno slažu jeste nešto drugo, a to je da je tako strašno teško biti ljudsko biće.
Izvor: „Trial of Man and Trial of God: Reflections on Job and Dostoevsky’s Grand Inquisitor“, Diotima: A Philosophical Review, 2 (2001), 83–94.
[1] Ovde aludiram na čuvenu knjigu Džozefa Kembela (Joseph Campbell) Heroj sa hiljadu lica (The Hero with a Thousand Faces).
[2] Koliko koncepcija Boga postoji u Knjizi o Jovu? U svojoj knjizi Job: the Victim of his People, trans. Y. Freccero (Stanford: Stanford University Press, 1987), Rene Žirar (Rene Girard) insistira da postoje dve: Bog tužilaca (i egzekutora) i Bog žrtava. Ja se više slažem sa Martinom Buberom koji razlikuje četiri koncepcije: Bog iz uvoda (strogo ali živo Božanstvo u kontaktu sa svojom kreacijom), Bog prijatelja (razuman i racionalan Bog udaljen od svoje kreacije), Jovov Bog iz razgovora sa prijateljima (paradoksalni i zbunjujući Bog koji protivreči svom otkrovenju sakrivajući svoje lice), i Bog glasa iz vihora (živo Božanstvo koje dozvoljava svim bićima da postanu ono za šta su sposobna). Vidi Buberov članak „A God Who Hides His Face“, objavljen y The Dimensions of Job: A Study and Selected Readings, ed. Nahum N. Glatzer (New York: Schocken Books, 1969), str. 56–65.
[3] Za nadahnutu interpretaciju ovog dela Knjige o Jovu, vidi uvod Stivena Mičela (Stephen Mitchell) za njegov prevod Jova: The Book of Job (New York: Harper Perennial, 1992), posebno str. xviii-xxviii. U već pomenutoj knjizi, Žirar, nasuprot Mičelu, kritikuje završetak Knjige o Jovu i smatra ga gotovo irelevantnim. Po Žirarovom uticajnom mišljenju, najvažniji deo Knjige o Jovu je onaj u kome se Jov suočava sa prijateljima. U tom delu Žirar nalazi podršku za svoje čuvene teorije o žrtvenom jarcu i mimetičkoj želji.
[4] Karl Gustav Jung je ukazivao na to: „Satana, koji u Starom zavetu još uvek pripada Jahveovom užem krugu, u hrišćanstvu igra ulogu sasvim suprotstavljenu božanskom svetu. Ali njega je nemoguće iskoreniti. Stoga nije iznenađujuće da se već početkom jedanaestog veka oformljava verovanje da je đavo, a ne Bog, stvorio svet. Time je udaren pečat drugoj polovini hrišćanskog eona, pošto je mit o palim anđelima već razjasnio da su oni naučili čoveka opasnom znanju nauka i umetnostima. Šta bi ti stari mitotvorci tek rekli o Hirošimi?“ Citirano iz Memories, Dreams, Reflections, trans. R. and C. Winston (New York: Vintage Books, 1989), str. 333.
[5] Eli Vizel (Elie Wiesel) tvrdi da je „Jovova rezignacija uvreda za čoveka. On nije trebalo da se preda tako lako. Trebalo je da nastavi da protestuje, da odbije poklon. Jov je trebalo da kaže Bogu: U redu, opraštam Ti, opraštam Ti moj deo tuge, moju muku. Ali šta je sa mojom mrtvom decom, opraštaju li Ti oni? Kakva prava imam ja da govorim u njihovo ime? Imam li moralno i ljudsko pravo da prihvatim zaključak knjige, rešenje priče, u kojoj su oni igrali uloge koje si im Ti nametnuo, ne zbog njih samih već zbog mene? Zar ne bih postao Tvoj saučesnik time što bih prihvatio ono što je nepravedno? Sada je moj red da biram između Tebe i moje dece i ja odbijam da ih se odreknem. Zahtevam da njima, ako već ne meni, pravda bude učinjena, i da se suđenje nastavi… Jeste, to je ono što je trebalo da kaže. Ali on nije. Pristao je da živi kao i ranije. U tome se sastoji stvarna Božija pobeda: On je prisilio Jova da srdačno prihvati sreću. Posle katastrofe, Jov je živeo srećno uprkos sebi samom.“ Citirano iz Messengers of God: Biblical Portraits and Legends, trans. Marion Wiesel (New York: Random House, 1976), str. 234. Vidi takođe i knjigu Džeka Mijlsa (Jack Miles) God: A Biography (New York: Alfred A. Knopf, 1995), str. 308–328.
[6] Setimo se ovde, na primer, završetka Geteove pesme Prometej (iz 1774): „Ja da te štujem? Zašto? / Jesi li ublažio ikad / bole potištenome? / Jesi li utro ikad / suze skrušenome? / Zar me nije skovalo čovekom / svemoćno vreme / i večni udes, / gospodari i moji i tvoji? / Il’ misliš valjda / da mi valja mrzeti život / i bežati u pustinje / što nisu sazreli svi / cvetni snovi? / Evo me gde sedim, stvaram ljude / po svojoj slici, / rod meni ravan, / da trpi, da plače / da uživa i da se raduje, / i da se ne osvrće na tebe, / kao ni ja!“ Citirano iz Johan Volfgang Gete, Odabrana dela, knjiga 1 (Beograd: Rad, 1982), str. 51.
[7] Nikolaj Berđajev i Rene Žirar brane takvu interpretaciju romana Dostojevskog. Vidi o tome Berdyaev, Dostoevsky, trans. D. Attwater (Cleveland: The World Publishing Company, 1965), poglavlje 8, str. 188–212, i Girard, Resurrection from the Underground: Fyodor Dostoevsky, trans. J. G. Williams (New York: The Crossroad Publishing Company, 1997), poglavlje 4, str. 106–142.
[8] Tako Berđajev interpretira Dostojevskog: „Psihologija oceubistva u Braća Karamazovi ima važno simboličko značenje. Samovolja i bezbožije neizostavno vode čoveka ka oceubistvu i negiranju sinovstva, i na taj način revolucija je oceubilačka. To sjajno ocrtavanje odnosa između Ivana i njegovog drugog sopstva ilustruje kako samovolja i poštovanje ideje o natčoveku mora dostići tačku u kojoj je čovek suočen sa likom Smerdjakova; on je božija kazna, bezoblična i jadna karikatura koja je rezultat pobožavanja“; or. cit., str. 104.
[9] Prema rečima Šestova, „Dostojevski, namerno, nije rekao ono glavno. Sam Veliki inkvizitor, koji se prihvatio odvažnog dela da ispravlja Hrista, isto je tako slab i jadan kao i ti ljudi na koje on gleda sa tolikim prezirom. On se strahovito prevario u oceni svoje uloge… Nije bilo nikada nijednog učitelja koji nije verovao da na njemu počiva svet, da nije on taj koji svoje učenike vodi ka sreći, radosti, svetlosti! Doista, pastiri su bili mnogo manje potrebni stadu, nego stado pastirima… (Veliki inkvizitor) je obmanuo narod svojim pričama o čudima i tajnama, on je glumio onoga koji sve shvata i sve zna poput autoriteta, on je sebe imenovao Božijim namesnikom na zemlji. Narod je sa poverenjem prihvatio tu laž, jer potrebu za istinom nije ni osećao, nije mu ni bilo stalo da sazna istinu; no, ostareli kardinal, bez obzira na svoje iskustvo od čitavog jednog ljudskog veka, bez obzira na um koji su izoštrile i izmučile neprestane misli, nije primetio da je i sam postao žrtva sopstvene obmane, svoje laži i uobrazio je da treba da bude usrećitelj čovečanstva. Njemu je ta laž bila potrebna, on nije imao odakle da uzme veru u sebe i on prima tu veru tako, iz ruku ništavne gomile koju prezire…“ Citirano iz Lav Šestov, Dostojevski i Niče, prev. M. Đorđević (Beograd: Slovo ljubve, 1979), str. 129–130.
[10] Ono što je mučilo Dostojevskog je mogućnost „kriminalaca bez kriminala“. Karakteri kao što je Ivan Karamazov nisu toliko zli (u uobičajenom smislu te reči) koliko su bolesni. Njihova bolest je bolest „superiornog“ intelekta, veoma razvijenog i ponosnog intelekta, intelekta toliko opsednutog svojim sopstvenim idejama i projekcijama da posle izvesnog vremena on nije u stanju da razluči granicu između svojih projekcija i stvarnosti. Dostojevski se opravdano plašio da takvi ljudi mogu stvoriti više zla nego oni koji svesno slede svoje očigledno zle namere.
[11] Vidi, na primer, pisma koja je Dostojevski uputio N. A. Ljubimovu (10. maj 1879) i K. P. Pobedonoscevu (13. avgust 1879).
[12] Kako je to tvrdio Horas Mejer Kalen (Horace Mezer Kallen), „Najmoćnija, najsuptilnija i najrasprostranjenija forma psihološke greške je ona koja opisuje deo univerzuma koji nikada nismo opazili ni iskusili kao da je on kongruentan sa našom voljom, kao da on deli našu prirodu i doprinosi našem razvoju i našoj konačnoj sreći. Mi u tome istrajavamo, sa čudnom vrstom gluve i slepe vere, uprkos svim užasima koji se čoveku mogu dogoditi.“ Uprkos glasu iz vihora, „jevrejska misao u celini se zadržala na mnogo prijatnijoj koncepciji (Boga) iz prologa i epiloga, na koncepciji Elifaza i njegovih prijatelja, na koncepciji Elihua. Ta koncepcija još uvek preovlađuje u čitavom svetu“. Citirano iz The Book of Job as a Greek-Tragedy (New York: Moffat, Yard and Company, 1918), str. 44–45.
[13] U već pomenutom delu (str. 86), Berđajev ne prihvata postojanje te druge strane, postojanje sumnje. On čak brani jednu interesantnu i radikalnu liniju razmišljanja, za koju ja pretpostavljam da je više njegova nego što bi se mogla pripisati Dostojevskom: „Postojanje zla je dokaz za postojanje Boga. Kada bi se svet sastojao jedino od dobrog i pravičnog, ne bi bilo potrebe za Bogom, jer sam svet bi bio bog. Bog jeste, zato što zlo jeste. A to znači da Bog jeste zato što sloboda jeste.“