Andrej Rubljov, Jevanđelist Luka, 1400.
O biću se govori na više načina. (Ar. Metaph. VII, 1028a 10)
Pred nama je Rubljovljev (likovni) prikaz Luke kao jevanđeliste. Luke kao pisca. Verovatno XIV vek. Ili XV. Srednji vek. Kraj srednjeg veka.
Dok se pokretom ruke odnosi prema podlozi koju ispisuje, pogled mu je usmeren na tekst koji čita. Čitajući („nečiji“) tekst pred sobom, Luka piše svoj tekst. Piše i prepisuje. Pred njim su neke od ispisanih reči, ali je veliki deo podloge koju ispisuje neobeležen. Prazno uprostoren i otvoren. Prepisujući Luka se zadržava rečima „u vreme ono“. Međutim, „ono“, u trenu pogleda na tekst, ostaje nedovršeno. Tačnije, trenom pogleda na čitani zapis, prekida se pokret ruke. „On(o)“ je upravo ono nešto što udvajajući tokove pisanja i čitanja diskontinuira koordinaciju ruke i oka. Stoga „ono“ nije samo nešto što upućuje na nekakvu prošlosnost, već je „ono“ odlučujući trenutak za izvedbu. Ako je za čitanje neophodno oko, za pisanje će biti potrebna i ruka. Ne može biti zapisa bez pokreta ruke, kao što ni čitanja nema bez pogleda oka. Tako se pogled kao sukcesija momenata obuhvatanja mnoštva opire linearizaciji pisanog poretka. Trenutak kao izraz ovog otpora je trenutak nezaokruženog bića onim „o“ – nedovršivog ὄν. Stoga „on(o)“ nije samo nešto, ono je i neko ὤν. „Ono“ biti je nekako trenutkom obustave pisanja dovedeno u pitanje. „Ono“ sada stoji pred (našom) mišlju.
Ono što oslovljava sa-pripadnost čitanja i pisanja bila bi izvedba prevođenja. Luka zapravo pre-vodi „ono“ iz poretka viđenja u linearizovani poredak pisanja. Naime, ne radi se samo o tome da autor tekstualnim artefaktom beleži (poput pisara, događaje ili priče o istim događajima), već se samim pisanjem upisuje u poredak odlaganja (žive) reči. Upisivanjem, Luka se ne upisuje u nekakav poredak tradicijom ograničavajućeg vidokruga mogućih smislova (stečenih povešću delovanja), nego u poredak odsustva mogućnosti kontinuiteta logosnog aktualiteta. Aktualnosti usmene reči.
On pisanjem ističe način (onog) καθά ἑξῆς izvođenja. „Povezivati (sledovati)“ ili „pisati“ καθά ἑξῆς odnosi se na jedan te isti način linearizacije toka. Taj način koji se uspostavlja po prirodnoj datosti stvari, jeste poredak. Red je poredak, a poredak je ustrojstvo nečega. Stoga pisati καθά ἑξῆς znači biti u dosluhu sa zakonitošću poretka čije se načelo zasniva upravo na tom istom nekakvom τάξις. U takvom slučaju, poredak kao način sprovodi se pisanjem, ili čak (preciznije) umećem pisanja. Bitna odlika pisanja je τέχνη, ali ne kao upotreba sredstava ili predmeta, već – kako je to Aristotel pokušao da vidi – kao način ras-krivanja (ἀλήθευειν) (Eth. Nic. VI, 4). Usled pisanja i samo umeće tog izvođenja je nekakav način. Dakle, pisanje se uvek zasniva naknadno, kao umeće. Poredak (τάξις) kao način useca τέχνη i γράψαι. Odnosno επιστήμη i γράψαι. Stoga je Lukino γράψαι predodređeno poretkom kao načinom. Ali ne bilo kakvim poretkom, nego poretkom λόγος-a. Τάξις je način postojanja logosa. Poredak zasniva ontologizacija samog logosa. Zato pisati „po redu“ znači biti u zakonomernoj saglasnosti sa poretkom (kao načinom) logosa.
Dakle, ono kako viđenja usloviće specifičnu, viđenju inherentnu putanju (za)pisanog. Drugim rečima, Luka se kao čitalac i kao pisac kreće načinom, odnosno onim kako prevodilačke izvedbe. „On(o)“ pri pisanju prekinuto (upućujući na čitani zapis) otvara mogućnosti da se specifičnim pogledom izvede nešto novo. „On(o)“ kao neodređeno i zapisom nedovršeno oslovljava moguće načine kretanja u tumačenju. Ukratko, „ono“ upućuje na tumačenje. „Ono“ traži tumačenje. „Ono“ je ujedno i povod za mišljenje i tumačenje. Tako se „onim“, tumačenje useca kao način između čitanja i pisanja. Odnosno, „ono“ što je pročitano kao bilost, zapisom će postati trag novog.
Lukin se oreol u trenutku dok posmatra zapis (premda ne sasvim) stapa sa ambijentom u kojem piše. Oreol kojim se legitimiše kao osvedočeni nosilac (svete) po(r)uke prilikom akta pisanja se „onečišćava“ u poredak stvarnog. To „onečišćenje“ je drugo ime za „stvarnu reč“ koja ga prilikom motrenja p(r)oziva na pokret ruke. Na zapis.
I konačno, to je reč (jevanđelja) koja se ne održava logikom sukcesivnog prenosa, u vidu idolopokloničke vernosti temporalitetu, već trenutkom (mogućih načina) aktualizacije logosa. Kada je način onim sada logosa otvoren u njegovu mogućnost, tada se otvara i mogućnost pouke – i tek tada je pouzdanost (reči) tu. Tom i na taj način događajućom temporalizacijom logosa progovara jevanđelje kao reč koja obnavljajući osvežava ono prenosivo u predanju. Jevanđelje se nošeno, tačnije pre-nošeno uvek potencijalno aktualizovanim sada logosa zasniva kao reč jevanđelja polimodalnog, i to samo onda kada je (odgovarajuća) izvedba, kao odlučujući momenat sticaja poverenja, ujedno i tumačenje: uprostorenje reči pokretom.
