Foto: Tanjug
Studentski protesti krajem 2024. i početkom 2025. godine nešto su najlogičnije što je trebalo da usledi nakon pada nastrešice u Novom Sadu i pogibije 15-oro ljudi. Kada se dešavaju tragedije usled tehnoloških havarija (ili zloupotreba), nešto, u moralnom smislu, najnenormalnije bi bilo da društvo nastavi da funkcioniše kao da se ništa nije desilo. Tehnološka zloupotreba je i kada neko dete uzme pištolj od roditelja i pobije 10 svojih vršnjaka. Tehnološka zloupotreba je i kada oklopno vojno vozilo poklopi i usmrti čitavu jednu porodicu…
Neko je jednom nabrojao ove skandalozne nesreće u jednu poruku koja je procirkulisala društvenim mrežama… Vrlo potresno. Poruka je vrlo jednostavna. Jedno obično nabrajanje. Veznik „i“ stajao je između svake stavke u nizu ove poruke… Na kraju poruke navedena su tri „i“ i znak pitanja. Šta bi bio odgovor na ove „i“-ove? Naravno – kontemlativna tišina. Ali, naravno, i: „niz ne sme da se nastavi“. Ne možemo nastaviti da bezobzirno funkcionišemo. Na neko vreme mora sve da stane. Mora da se istraže razlozi zašto su se takve fatalne havarije desile. Mora sve da se preuredi da više do takvih nesreća ne dođe.
Takođe, ne sme se ignorisati statistika o užasno velikom broju stradalih u saobraćaju na godišnjem nivou u Srbiji. Lično bih išao dotle da se izbace iz upotrebe vozila koja razvijaju veliku brzinu kretanja… automobile, vozove. Jer, ako jedan život mora da bude položen u brzo stizanje u razne tačke sveta, treba odbiti takav način prevoženja. Treba odbiti bezlični tehnološki progres u vezi koga je Berđajev bio skroz u pravu, protestujući tvrdnjom da tehnološki progres ne sme da bude veća vrednost od ljudskih života; protestujući protiv propagiranja tehnološkog progresa u svrhu bolje budućnosti u koju, prema Berđajevu, ne stižu oni iz sadašnjosti (tj. koji su pomrli). U pravu je bio i Dostojevski sa čuvenom mišlju: „svi smo krivi za sve“… između ostalog, jer se koristimo tehnološkim konstruktima koji izuskuju žrtve: ili po principu slučajnosti, ili po principu ljudske ili tehničke greške. Dok god tehnološki konstrukt ne bude potpuno bezopasan, ne treba se služiti njime.
Moramo zastati. Moramo. Ne samo da se ne nastave havarije, nego i zbog dosad nastradalih. Treba im posvetiti duhovnu pažnju i saosećaj – solidarnost. Potrebno je na neko vreme da prekinemo sa svojim preokupacijama i ožalimo nastradale. To je put ispravnosti. Ne ignorisati savest. Ne dozvoliti otupljivanje srca.
Poslednjih nekoliko meseci (moralno osetljivi) studenti su rešili da zaustave, blokiraju gradove, tražeći utvrđivanje odgovornosti i povlačenje onih koji su odgovorni i nadležni za pretenciozno (radi promovisanja ekonomskog progresa), nestručno i nekompetentno rekonstrukcisanu železničku stanicu u Novom Sadu. Treba ponoviti: ovi protesti su nešto najispravnije što se može zamisliti. Ako neka (bilo koja) vlast ne radi nešto kako treba, protesti su jedan od demokratskih sredstava da se ta vlast ili koriguje, ograniči, prestroji ili potisne u istoriju. I prethodni protesti (2017. i 2023) su bili, takođe, nešto najispravnije što se moglo preduzeti. Toliko nam je nametan ekonomski progres kao vrednost… Sada ga treba otvoreno prezreti jer je tragičan. Moguće je ostvarivati ekonomski progres bez žrtava, naravno. Ali to je moguće kada se uspostavi maksimalna kompetentnost i savesnost. Nametati (siromašnom) narodu bezdušni (eksploatatorski, globalistički, korumpirani) ekonomski progres (zasnovan na rasprodavanju) kao vrednost je zlo. Trovati narod najgorim populističkim TV emisijama je zlo.
Prof. Davor Džalto vidi u ovom studentskom pokretu šansu za nove društveno-političke promene. Ukratko, prema njegovom mišljenju, studenti mogu preuzeti vlast u Srbiji i uopštiti studentske plenume kao način upravljanja celokupnom državom. Svojim tekstovima, od svega što se dosad pisalo na ovu temu, prof. Džalto dao je ubedljivo najbolju afirmaciju i viziju studentskog pokreta. Takvo prepoznavanje istorijskog momenta i karakterisanje plemenitog i pametnog (studentskog) pokreta je i te kako potrebno, nasuprot izlišnim komentarima da su to mladi koji su budućnost, „na kojima svet ostaje“, da ih zbog toga treba čuti, uvažiti… Ne. Treba ih čuti, treba ih podržati jer se projavljuju kao istinska inteligencija (ovih nekoliko poslednjih generacija studenata). To se vidi po izložbama koje su ovih meseci organizovali, protestima i plenumima na svojim fakultetima. Dobra osmišljenost i nadahnuće se tu oseća. Treba osetiti tu 15-minutnu isihiju (tišinu) tokom protesta. Takvo nešto dasad se nije dešavalo. Takvo nešto nije moglo biti inicirano spolja. Čak iako se ne ostvari vizija prof. Džalta, ne treba žaliti. Ovakve stvari treba činiti… neko treba da napiše istoriju o ovome za nauk.
Treba spomenuti i anti-ratne proteste. Između ostalih, studenti Univerziteta u Pizi (UniPi) su od maja 2024. godine okupirali dvorište njihove centralne istorijske biblioteke, postavivši šatore i štab odakle su organizovali protestne marševe i skupove po trgovima. Pobunili su se protiv saradnje UniPi-a sa izraelskim univerzitetima odakle se odlivala pomoć naoružavanju vojske koja je dosad pobila skoro 50.000 palestinske dece. Neki studenti su bili protiv protesta. Smatrali su da su aktivnosti protestujućih studenata nametljivog i uzurpirajućeg karaktera (uključujući i iscrtavanje antiratnih murala sa motivima palestinske zastave, puštanje palestinske muzike, poklike preko megafona: Palestina libera! i Free, free Palestine!). Jer uznemiruju i ometaju ostale u učenju. Treba i to razumeti. Ali, ko hoće da uči, može uvek naći pogodnije mesto. Nije za osudu. Neki poljski i ruski naučnici su u jeku rata i u logorima nastavljali da se bave svojim istraživanjima.
Uglavnom, srce oseća da je i u ovim protestima delovalo znamenito nadahnuće. Iteligencija i plemenitost studenata skroz su prijemčivi za nadahnuće. Kada se posvete, to je čak i u vezduhu oko njih osetljivo. Osim u umetnosti i sportu, tok (the flow) se može osetiti i u protestima. Čak, osećalo se neko rezonovanje energija protesta i mečeva Đokovića u to vreme. Nakon zatvaranja biblioteke, ostajao sam u dvorištu i stavljao telefon na jedan sto na kome je bilo naslagano odelo studenata koje se nakon ručnog pranja sušilo. Đoković je briljirao. Italijanski trener davao je vrlo karakteristične gestikulacije svom igraču Musetiju da se usredsređuje. Izvrsna sugestija je bila plodonosna. Bilo je neizvesno. Đokovićeva klupa je bila u rasulu, kao u kukuruzu. Ništa nisu umeli da mu sugerišu. Onda, u jednom momentu, kamere su uhvatile zadivljujuću razmenu pogleda Đokovića i njegove supruge Jelene. Kakva podrška. Zahvaljujući njoj Đoković dobija elan i pobeđuje. Sledeći meč Đokovića se prati ponovo među vešom studenata ispred biblioteke… u vezduhu se osećala pobedonosnost plemenitog u čoveku. Na gromonosnom nebu iznad biblioteke odvio se megdan neke dve ogromne ptičurine. Često, prosto, prorađuje biološki imperativ: „bori se ili odleti“ [fight or flight]; u ovakvim situacijama kada figurišu dobro (plemenito, stradalno) i ratna sila razaranja treba parafrazirati princip: „poleti i bori se“. Naravno, poleti duhovno, nadahni se, kad već nadahnuće s’lazi… Đoković je tada pobedio, uz briljantnu špagu i mahanje rukama (u vidu avionskih krila) po šljaci; ali i uz povredu zbog koje se morao povući iz daljeg takmičenja (učešća u polufinalu). No, to što je tada demonstrirao je potvrda izvrsnog plemenitog elana; potvrda da čovek može neke izuzetne stvari da postigne kada se posveti i osloni na plemenite impulse srca.
Zašto se ovde Đoković spominje? Zato što se i kod studenata oseća nešto pobedonosno. Takođe, postojali su svetitelji koji su bili ovenčani slavom pobedonosaca (npr. Sv. Đorđe, Stefan Nemanja). Neka nas i oni nadahnu. Nadamo se da se ova građanska borba može završiti miroljubivom politikom, a da su oni sa mnogo žrtava stvar surove istorije i nikako ih ne priželjkujemo. Nadamo se da će na ono nabrajanje apostola Pavla u poslanici Jevrejima (11:24…, zač. 329) moći da se nadoveže, verom studenti pobediše…
