Nedavno, 22. oktobra, u manastiru Dohijaru na Svetoj Gori, upokojio se starac Grigorije (Zumis), dugogodišnji iguman ovog manastira. Preminuo je u 76. godini života, nakon 41 godine boravka u manastiru. Po njegovoj molbi, na opelu i sahrani nije prisustvovao niko od zvaničnih lica Svete Gore, niti neko od vladika.
Kada sam prvi put posetio Svetu Goru, od jednog poznavaoca svetogorskih prilika prvi put sam čuo za ovog duhovnika: „On je sveti čovek“. Manastirima na Svetoj Gori, kao i drugim, upravljaju igumani i njihovo proživljavanje pravoslavlja, senzibilitet i vođstvo čine da svaki odiše specifičnom atmosferom. Na primer, u manastiru Ksiropotamu monasi mnoge sate provode u hramu i njihovo poslušanje najviše se ostvaruje kroz molitvu u crkvi. Službe su veoma duge.
U manastiru Dohijaru malo je drugačije. Tamo se dosta radi. Fizički rad, uz molitvu, u Dohijaru preovladava jer je igumanov stav da „zaludnog monaha đavo upošljava“. I zaista, utisak koji sam imao pri susretu s njihovim monasima je kao kad sretnete srećnog čoveka srdačnog osmeha. Mantije su im pomalo musave, uprljane od posla, jednostavne i često pohabane. I samog igumana sreo sam jednostavno obučenog, bez igumanskog krsta i štapa i nemoguće ga je bilo razlikovati među bratijom.
Dohijar je lepo uređen manastir i ono što posetilac prvo primeti jesu razdragani mali psi koji trčkaraju po celom manastirskom zdanju i laju na sve strane. To je neka narandžasta sitna rasa. I ovi psi su pomalo seoski neuredni i čini se da su veseli i slobodni. Na nekolikim prozorima visili su kavezi s papagajima i drugim pticama a poneki paun se šepurio oko manastira. Na internetu se može videti jedna fotografija, ispred Dohijara, na kojoj monah nosi kofu s hranom, a za njim trči više od dvadeset mačaka ne bi li se domogle svog obroka.
Naravno, sve ove životinje deo su manastirskog eksterijera i ovo spominjem samo kako bi ukazao na neobičan krajolik koji je izvajala vešta igumanova ruka, očigledno puna ljubavi prema svim stanarima Dohijara. Ceo manastir kao da je nastao iz jedne od Ruždijevih storija iz knjige Harun i more priča.
Žuta opeka od koje su sagrađene pojedine građevine u manastiru sija na mediteranskom suncu. Rastinje se nalazi svuda, kako u plitkim kamenim bašticama, tako i u mnogim saksijama. Do manastirskih visokih konaka s kojih vise šareni starovremenski balkoni penje se uz stenovite stepenice natkriljene šarenim kamenim lukovima. Po njima raste loza. Usput, svetlost koja se probija između redova lukova prekrivenih lozom i senke koju ova pravi, stvaraju koloplet beskrajno toplih tonova.
Jedno jutro sam veštim manevrom stigao trajektom do luke i imao tek toliko vremena da posetim crkvu i obiđem manastir dok se taj isti trajekt ne okrene u suprotnom smeru. U manastirskom pristaništu, sa svake strane puta, na visokim jonskim stubovima putnike dočekuju čuvari ove svetinje, arhangeli Mihailo i Gavrilo. Bronzane statue osiguravaju avaton i blagosiljaju poklonike. Zajedno s putnicima, s broda je prenet i veliki kavez u kome su bile dve srne. Dvojica monaha su ih pažljivo nosila do malog traktora. Kada se priđe zidinama manastira, iznad ulazne kapije su freske arhanđela. Sa svake strane leže ćupovi, amforice i saksije iz kojih se širi bilje. Bosiljak miriše svuda. Taj dan slavila se Mala Gospojina. Dok sam se približavao manastiru negde iz daljine začulo se pevanje, a basovi su se pojačavali kako se grupa približavala. Čekao sam pred ulazom i osluškivao odakle dolazi pojanje. Najednom, zavijajući iza jedne zgrade pokraj mene, prođe mala litija pevajući Aksion estin os alithos … Jedan od monaha je na čelu kolone nosio ikonu Presvete Bogorodice. Kada pored vas prođe litija, u kojoj su monasi zaneti sozercateljnom duhovnošću vizantijskog pojanja, morate da se setite sveštenikovog poziva „Gore imajmo srca!“. Jednog iznemoglog starca su pridržavala dva monaha. Zvuk njihovog pojanja prošao je mimo mene i ubrzo uminuo u unutrašnjosti manastirskog dvorišta. Povorku je predvodio živahni oniži starčić, povijenog nosa i toplih očiju s dugim trepavicama. To je bio iguman Grigorije.
Preko puta glavne manastirske crkve, skoro u svim svetogorskim manastirima nalazi se zajednička trpezarija. U Dohijaru, na putu do trpezarije, prolazi se kroz jedan mračan i široki hodnik u kome se sa svake strane nalaze stasidije. Ispred same trpezarije, s desna, ozidana je kapelica. U tom delu nekadašnjeg hodnika na zidu je freska koja je duhovni centar oko koga se okupljaju svi dohijarski monasi i svi poklonici. Stara čudotvorne freska Bogorodice Gorgoepike ukrašena je mnogim zavetnim darovima i cvećem. Iznad nje vise šarena kandila a bratija joj u parovima, dva po dva, kolenopreklonjenjem odaju počast. Na ovome mestu upućuju se najusrdnije molitve i liju suze. Gorgoepika, tj. Brzopomoćnica čuva ovo mesto i blagosilja. Svakog jutra, ispred njene svete freske provodi se najslađe vreme u pojanju i molitvama. I zaista, kao da svi nekako lebde u vazduhu tokom službe upućene Njoj. Gužva je u hodniku. U crnoj odeći monaha gubi se i ono malo svetla koje praminja kroz male prozore. Dim od kandila belasa se u svim pravcima a molebni kanon Presvetoj izliva se iz srca monaha ne bi li im se ponovo u srce vratio.
Jedne sam godine gotovo slučajno posetio ovaj manastir. Nakon što sam se izgubio po brdima između Zografa i Konstamonita, satima sam pešačio uživajući u čistom krajoliku i šumskoj tišini u kojoj se oglašavaju samo ptice, insekti i vetrovi. Predveče, opijenost ovom lepotom smenila je strepnja i neko me je povezao svojim putem u starom terenskom vozilu. To je bio put ka Dohijaru. Dakle, opet ću tamo boraviti! Ali, kako ništa nije bilo unapred dogovoreno, strahovao sam da neću biti primljen.
Usrdno sam se molio Brzopomoćnici sa nadom da će me primiti u manastir. Nakon par sati pojavio se gostoprimac, jedan starčić mekanog hoda i blagog pogleda. Odmah je svhatio šta želim i na jeziku pokreta objavio nešto sasvim nenadano. Ako želim biti njihov gost, moram da se ošišam! Takvo je pravilo.
Tamo gde se ne štedi u ljubavi, izgleda da se ne štedi ni u obziru. Duga je kosa samo za pustinjake, ali ne i za mirske ljude. Takvo pravilo dolazi od igumana. Uprkos fantastičnoj situaciji, pored mene se ubrzo našao jedan iskušenik. Njegovo ime je Vasilije i poslušanje mu je da bude manastirski brica. Taj mladić, suvonjav i dobrodušan, bio je opremljen čitavim setom frizerskog alata. Nakon što mi je samilosno skratio kosu samo toliko koliko je dovoljno da ne mogu da imam rep, tiho je počistio sve za sobom i nestao u dubini hodnika.
Dakle, Presveta Bogorodica me je pustila da noćim pod ovim svetim zdanjem, a iguman Grigorije se potrudio da to bude po starim jevanđeljskim pravilima. Sveti Pavle u poslanici Korinćanima veli: „Zar vas i sama priroda ne uči da je mužu sramota ako ima dugačku kosu?“
Te večeri su se monasi okupljali u maloj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg. Ona se nalazi na jednom metohu u brdima, daleko od samog manastira. Svi smo se popeli na platforme teretnih kamiona. Rusi su bili naročito oduševljeni. Kamioni su se sporo dizali u svetogorske visove, a sve vreme puta za nama su trčala tri psa – ovog puta sasvim bez pedigrea. Nakon službe u crkvi čiji je pod bio posut lovorovim lišćem, svi su posedali na zidić ozidan oko malog platoa. U pozadini, celom dužinom vidokruga modreo se Singitski zaliv, veliki rukavac Belog mora. I monasi i poklonici dobili su po jednu bombonu i čašicu aromatične mastike. U sredini skupa sedeo je starac Grigorije i nešto govorio na grčkom. Dok je pripovedao, oči svih Grka bile su usmerene ka njemu. Svakih par trenutaka oni su se smejali. Ispod starca sedeo je beli pas i uživao jer ga je starac sve vreme milovao. Posle razgovora jedan monah je pevao kleftske pesme o starim grčkim hajdučkim vremenima. Taj otužni i svečani ton balkanske epike savršeno se uklopio sa smirajem dana.
Ispred samog manastira Dohijara nalazi se natkriljena drvena terasa. Staro drvo od kojeg su načinjene klupe i ograda mnogo je puta premazivano brodskim bojama. Tokom vrelih letnjih dana tamo je prijatno jer okolno drveće pravi hlad. Na tom mestu je starac voleo da besedi. Ali se užasavao kada neko tamo puši, iako je to samo na tom mestu bilo dozvoljeno. Dok sam čekao trajekt za povratak, preko puta mene je jedan iskušenik (ili monah) u pohabanoj odeći i sa alaskim šeširom mirno sedeo, dugo vremena pletući velike brojanice. Jedan mladi Grk ćaskao je sa prijateljem dok se njegov sinčić, dete s posebnim potrebama, pentrao po klupama. Otac je pušio i s puno pažnje opominjao dete: „Ela, Marko!“.
Nakon što je dobri starac usnuo u Gospodu, monasi su, po vekovnoj tradiciji, položili njegovo telo u centralni deo crkve i nakon liturgije održali opelo. Bio je položen u monaškoj rizi koju je nosio za života. Mnogi koji su starca Grigorija poznavali opisivali su ga kao jednostavnog čoveka van ovoga sveta. U manastiru su pravila bila beskompromisna, ali ljubav nije dolazila u nesuglasicu sa strogošću. Duga povorka sveštenomonaha, monaha i mirjana ispratila je starca do humke. Tik pored manastirske crkve sa severne strane, jer dvorište Dohijara je neznatno malo, ukopana je u zidu jedna niša nad kojom Hristos blagosilja. U nju su položili telo starca. Pored nje raste drvo čije još nezrele mandarine lagano žute. Na kraju monaške sahrane davorio se Vaskršnji tropar:
„Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima život darova!“
