Почев од ове године, мисионарска активност Српске Цркве је знатно интензивнија у односу на претходне, што се може приметити у разним сегментима деловања како Његове Светости, тако и епископâ и свештеникâ у осталим епархијама. Велики пост, којем сада бројимо последње дане, остаће обележен као време повећаних богослужбених активности, а исто тако и великог броја одржаних предавања од стране самог Патријарха и других предавача. Та предавања су тематски претежно била везана за пост и молитву – како постити и свој живот прилагодити новонасталом ритму. Сама чињеница да је толико пажње посвећено великопосној тематици завређује похвалу. Међутим, може се рећи да је та пажња мимоишла један битан сегмент хришћанског живота – шта радити онда када прође празник Васкрсења Господњег и наступи време мрсне хране?
На први поглед, ово питање може звучати бесмислено. Зашто је потребно говорити о мрсу? Ако се у обзир узме чињеница да у календару наше Цркве постоји приближно 200 посних дана годишње, поставља се питање на који начин би верници требало да проводе остатак мрсног времена. Истицање поста као ванредног богослужбеног времена је пожељно, међутим, ако се не обрати пажња и на осталих 165 мрсних дана, онда се код верника може јавити подвојеност у погледу хришћанског живота. На пример, ако кажемо да се у посно време не треба служити псовкама, да ли би то значило да је то у време мрса дозвољено? Ако се у време поста обуздава гнев, да ли се у време мрса о њему не брине? Највећи сведоци оваквог приступа могу бити парохијски свештеници, који се са својим парохијанима срећу током читаве године и посматрају њихово понашање.
Ако се деси да неко и дође до оваквог закључка, онда Христове речи: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн 10, 10), осиромашују у уху слушалаца. Изобиље које Христос доноси у потпуности је супротно људском схватању изобиља. Оно се реализује на унутрашњем плану и релативизује све спољашње форме материјалног изобиловања. Пример за то могу послужити два човека која обављају истоветан посао. Онај који тежи Христовом изобиљу ће са захвалношћу обављати посао, док онај који изобилује светским духом у свему ће тражити могућност да пројави незадовољство. Живот у изобиљу који Христос доноси јесте целовитост живота, односно могућност да човек не допушта да буде пасиван у односу на живот.Схватањем посног времена као нечег радикално одвојеног од периода мрса доводи до рушења те целовитости.
Читајући јеванђељске приче о Христовим исцељењима, нигде не можемо пронаћи да је Христос, након што исцели болесника, њега задржавао са собом. Одузетоме је рекао: „Узми одар свој и иди дому своме“ (Мт 9, 6); капетану рече: „Иди, и како си веровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); губавоме каже: „Гледај да никоме ништа не кажеш, него иди те се покажи свештенику…“ (Мк 1, 44). Ово су само неки од примера који сведоче да је Христос људе усмеравао да наставе са својим животима, то јест да не остану припијени уз Њега и тако постану пасивни носиоци свог идентитета.
Дакле, ако ове речи употребимо у контексту посног начина живота, онда увиђамо да пост од нас не тражи да будемо хришћани само у периоду његовог трајања. Ако се тако понашамо, онда обесмишљавамо сâм пост и од њега правимо идеологију која нас спречава да живот посматрамо као дар Божији у којем започињемо спасење. Посна атмосфера нас охрабрује да се упустимо у потрагу за смислом живота, а не да живот оставимо по страни. Завршетком поста се та потрага не завршава, већ она добија другу димензију, оличену у њеној конкретној примени у животу. Ако је време овог поста, на пример, било усмерено на уништавање површних односа са људима, онда ће мрсни период бити време када ће се показати плодови те борбе. Ако се они покажу као добри, већ наредне године ће задатак поста подразумевати нешто друго, што не мора увек да има хришћанску терминологију, али у својој суштини је дубоко проткано Христом.
Једну такву опцију пружа отац Александар Шмеман и упућује да бисмо „могли унапред да саставимо списак књига за читање током поста. Није неопходно да све буду духовне, нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак, тако много „богословља“ се крије у појединим књижевним делима, а Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод истинског људског стваралаштва који, правилно употребљен, задобија духовну вредност“.[1]Заправо, кроз овакво схватање се пост доживљава као истинска промена, која човека води слободном учествовању у Христовом изобиљу.
Као што период поста представља време непрестаног позивања на креативност, ништа мање се не може рећи за време мрса. То се огледа и у именима недеља по Васкрсу (Томиној, Мироносица, Раслабљеног, Самарјанке, Слепог…). Сви ови празнични дани (изузев недеље Светих Отаца) обележени су личностима који су најпре били маргинализовани, да би их Христос затим уздигао и показао важнима. Креативни дух (након прослављеног празника) позива на преиспитивање логике Цркве и логике света. Прва логика уздиже оне који Христа виде као решење њихове не-целовитости, док друга Христа гледа као некога ко руши целовитост и са њим непрестано покушава да успостави трговину.[2]
Закључујући ово сажето размишљање, можемо рећи да се у корену поста налази питање о пуноћи живота, које превазилази оквире календара. „Желим да изађем на свеж ваздух, да угледам небо и звезде, да дотакнем живи живот и да у њему осетим Бога, а не у наркотичкој ‘сакралности’“, истиче отац Александар Шмеман.[3] Време након празника Васкрсења, не представља испуштање кормила нашег живота. Тада наступа време радости и убирања плодова.Но, та радост са собом носи одговорност, јер: „Благост ваша нека буде позната свима људима. Господ је близу.“ (Флп 4, 5).
[1] Александар Шмеман, Велики пост. Пут ка Васкрсу, Крагујевац 2020, 113.
[2] Видети: Растко Јовић, Динамика хришћанског идентитета, Београд 2018.
[3] Целокупни дневник оца Александра Шмемана у три тома, т. II, Крагујевац 2021, 6.