Počev od ove godine, misionarska aktivnost Srpske Crkve je znatno intenzivnija u odnosu na prethodne, što se može primetiti u raznim segmentima delovanja kako Njegove Svetosti, tako i episkopâ i sveštenikâ u ostalim eparhijama. Veliki post, kojem sada brojimo poslednje dane, ostaće obeležen kao vreme povećanih bogoslužbenih aktivnosti, a isto tako i velikog broja održanih predavanja od strane samog Patrijarha i drugih predavača. Ta predavanja su tematski pretežno bila vezana za post i molitvu – kako postiti i svoj život prilagoditi novonastalom ritmu. Sama činjenica da je toliko pažnje posvećeno velikoposnoj tematici zavređuje pohvalu. Međutim, može se reći da je ta pažnja mimoišla jedan bitan segment hrišćanskog života – šta raditi onda kada prođe praznik Vaskrsenja Gospodnjeg i nastupi vreme mrsne hrane?
Na prvi pogled, ovo pitanje može zvučati besmisleno. Zašto je potrebno govoriti o mrsu? Ako se u obzir uzme činjenica da u kalendaru naše Crkve postoji približno 200 posnih dana godišnje, postavlja se pitanje na koji način bi vernici trebalo da provode ostatak mrsnog vremena. Isticanje posta kao vanrednog bogoslužbenog vremena je poželjno, međutim, ako se ne obrati pažnja i na ostalih 165 mrsnih dana, onda se kod vernika može javiti podvojenost u pogledu hrišćanskog života. Na primer, ako kažemo da se u posno vreme ne treba služiti psovkama, da li bi to značilo da je to u vreme mrsa dozvoljeno? Ako se u vreme posta obuzdava gnev, da li se u vreme mrsa o njemu ne brine? Najveći svedoci ovakvog pristupa mogu biti parohijski sveštenici, koji se sa svojim parohijanima sreću tokom čitave godine i posmatraju njihovo ponašanje.
Ako se desi da neko i dođe do ovakvog zaključka, onda Hristove reči: „Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju“ (Jn 10, 10), osiromašuju u uhu slušalaca. Izobilje koje Hristos donosi u potpunosti je suprotno ljudskom shvatanju izobilja. Ono se realizuje na unutrašnjem planu i relativizuje sve spoljašnje forme materijalnog izobilovanja. Primer za to mogu poslužiti dva čoveka koja obavljaju istovetan posao. Onaj koji teži Hristovom izobilju će sa zahvalnošću obavljati posao, dok onaj koji izobiluje svetskim duhom u svemu će tražiti mogućnost da projavi nezadovoljstvo. Život u izobilju koji Hristos donosi jeste celovitost života, odnosno mogućnost da čovek ne dopušta da bude pasivan u odnosu na život.Shvatanjem posnog vremena kao nečeg radikalno odvojenog od perioda mrsa dovodi do rušenja te celovitosti.
Čitajući jevanđeljske priče o Hristovim isceljenjima, nigde ne možemo pronaći da je Hristos, nakon što isceli bolesnika, njega zadržavao sa sobom. Oduzetome je rekao: „Uzmi odar svoj i idi domu svome“ (Mt 9, 6); kapetanu reče: „Idi, i kako si verovao neka ti bude“ (Mt 8, 13); gubavome kaže: „Gledaj da nikome ništa ne kažeš, nego idi te se pokaži svešteniku…“ (Mk 1, 44). Ovo su samo neki od primera koji svedoče da je Hristos ljude usmeravao da nastave sa svojim životima, to jest da ne ostanu pripijeni uz Njega i tako postanu pasivni nosioci svog identiteta.
Dakle, ako ove reči upotrebimo u kontekstu posnog načina života, onda uviđamo da post od nas ne traži da budemo hrišćani samo u periodu njegovog trajanja. Ako se tako ponašamo, onda obesmišljavamo sâm post i od njega pravimo ideologiju koja nas sprečava da život posmatramo kao dar Božiji u kojem započinjemo spasenje. Posna atmosfera nas ohrabruje da se upustimo u potragu za smislom života, a ne da život ostavimo po strani. Završetkom posta se ta potraga ne završava, već ona dobija drugu dimenziju, oličenu u njenoj konkretnoj primeni u životu. Ako je vreme ovog posta, na primer, bilo usmereno na uništavanje površnih odnosa sa ljudima, onda će mrsni period biti vreme kada će se pokazati plodovi te borbe. Ako se oni pokažu kao dobri, već naredne godine će zadatak posta podrazumevati nešto drugo, što ne mora uvek da ima hrišćansku terminologiju, ali u svojoj suštini je duboko protkano Hristom.
Jednu takvu opciju pruža otac Aleksandar Šmeman i upućuje da bismo „mogli unapred da sastavimo spisak knjiga za čitanje tokom posta. Nije neophodno da sve budu duhovne, nisu svi ljudi pozvani da budu teolozi. Ipak, tako mnogo „bogoslovlja“ se krije u pojedinim književnim delima, a Crkva blagosilja sve što obogaćuje naš intelekt, svaki plod istinskog ljudskog stvaralaštva koji, pravilno upotrebljen, zadobija duhovnu vrednost“.[1]Zapravo, kroz ovakvo shvatanje se post doživljava kao istinska promena, koja čoveka vodi slobodnom učestvovanju u Hristovom izobilju.
Kao što period posta predstavlja vreme neprestanog pozivanja na kreativnost, ništa manje se ne može reći za vreme mrsa. To se ogleda i u imenima nedelja po Vaskrsu (Tominoj, Mironosica, Raslabljenog, Samarjanke, Slepog…). Svi ovi praznični dani (izuzev nedelje Svetih Otaca) obeleženi su ličnostima koji su najpre bili marginalizovani, da bi ih Hristos zatim uzdigao i pokazao važnima. Kreativni duh (nakon proslavljenog praznika) poziva na preispitivanje logike Crkve i logike sveta. Prva logika uzdiže one koji Hrista vide kao rešenje njihove ne-celovitosti, dok druga Hrista gleda kao nekoga ko ruši celovitost i sa njim neprestano pokušava da uspostavi trgovinu.[2]
Zaključujući ovo sažeto razmišljanje, možemo reći da se u korenu posta nalazi pitanje o punoći života, koje prevazilazi okvire kalendara. „Želim da izađem na svež vazduh, da ugledam nebo i zvezde, da dotaknem živi život i da u njemu osetim Boga, a ne u narkotičkoj ‘sakralnosti’“, ističe otac Aleksandar Šmeman.[3] Vreme nakon praznika Vaskrsenja, ne predstavlja ispuštanje kormila našeg života. Tada nastupa vreme radosti i ubiranja plodova.No, ta radost sa sobom nosi odgovornost, jer: „Blagost vaša neka bude poznata svima ljudima. Gospod je blizu.“ (Flp 4, 5).
[1] Aleksandar Šmeman, Veliki post. Put ka Vaskrsu, Kragujevac 2020, 113.
[2] Videti: Rastko Jović, Dinamika hrišćanskog identiteta, Beograd 2018.
[3] Celokupni dnevnik oca Aleksandra Šmemana u tri toma, t. II, Kragujevac 2021, 6.