Ljudska istorija je svojevrsni okean bola i patnje. Na ovoj planeti je gotovo svakodnevno prisutno nasilje čoveka nad čovekom, naroda nad narodom. Postoje zla i patnje koje nije prouzrokovao čovek, ali se one nekako lakše podnose od onih koje nanosi čovek čoveku. Ove patnje u zlo uvlače, gotovo uvek, i samu žrtvu zla. Zato je istorija dramatična borba dobra i zla, sukob mirnodopske i ratne psihologije i logike života koje se isključuju. Istorija je „tragedija greha“ i „misterija spasenja“ (G. Florovski). U ratovima se preokrene svest, mentalitet, karakter, „prevrednuju se sve vrednosti“. Zato se mirnodopskom logikom ne može ocenjivati i vrednovati rat.
U ratu, po nepisanom pravilu, svaka strana za sebe misli da je nevina žrtva, a ona druga zločinac, da ona vodi odbrambeni a drugi agresivni rat. Treća strana, ona neutralna, najčešće gleda na jednu stranu u ratu kao dobru, a drugu kao zlu. Druga strana (protivnik, neprijatelj) se apsolutno dehumanizuje, sa njim se poistovećuje apsolutno zlo. Otuda je njeno istrebljenje poželjan cilj ili prihvatljivo sredstvo. Ako se ne može uništiti, onda je nužno da se potčini ili asimiluje.
Na početku rata relativno je lako odrediti šta je agresivno a šta odbrambeno, ko su zlikovci, a ko žrtve. Kasnije to razlikovanje postaje maglovito jer se žrtva i zločinac isprepliću kroz sam čin nasilja. Tako, jučerašnje žrtve postaju današnji zločinci, a današnji zločinci sutrašnje žrtve.
Projekcija krivice u drugome i racionalizacija (samoopravdanje) vlastitog zločina svojstvena je paloj ljudskoj prirodi. Samo mali broj pojedinaca je u stanju da prizna greh i krivicu. Projekciju krivice i racionalizaciju zločina psihoanaliza tumači kao osećaj krivice. Svaljivanje krivice na druge nema mnogo smisla ako ne osećamo krivicu i grižu savesti.
Nakon svakog rata strane u sukobu teže ili poricanju, ili poravnanju krivice. Neki „sitni“ prestupi se još nekako i priznaju, dok se oni teži prikrivaju. Što se kod drugog osuđuje kod sebe se toleriše. Na jednoj se umanjuje a na drugoj strani uvećava broj žrtava. Mnogi govore da nisu znali za zločine, da protiv toga ništa nisu mogli, da su oni činjeni iz osećanja dužnosti i obaveze. Činjeni su zločini jer su ih i drugi činili. To nije saosećanje sa svim žrtvama rata, nego upravo prebijanje dugova, kompenzacija krivice. Poricanje ili priznanje krivice zamenjuje se njenim potiskivanjem. U takvom duhovnom stanju ono što se dogodilo (odgovornost, krivica, zločini, činjenice, istorija) suštinski se niti prihvataju niti odbacuju.
Racionalizacija zločina, projekcija krivice, odbijanje priznanja krivice je u neku ruku čin infantilne samozaštite, strah od kazne. Zlo i patnja koji se podnose u ratu tumače se kao nezasluženi.
U ovom trenutku je nepotrebno govoriti o poreklu zla u svetu i suštini rata. Suštinski problem i pitanje glasi: kako ljudi (žrtve rata) da uklone bol i patnju koje su prouzrokovali rat i ratni zločini? Rat kao najveći zločin traži odgovor. Prvi odgovor, ili prva reakcija jeste nanošenje zla izvoru moga zla (osveta). Zlo se nudi kao rešenje zla. Žrtvi se tako nameće zlo kao izlaz iz bola i patnje, odnosno zla. U tome ona vidi jedini lek i izlaz. Ovo i jeste tragično jer ovako zlo uvlači i samu žrtvu u svoju uništavajuću stihiju. Osveta, makar bila „zaslužena“ i recipročna uvek predstavlja uvećani zločin. Naneseno zlo kod žrtve zaustavlja vreme.
Odrednica vremena postaje trenutak kada se zlo dogodilo. Žrtva je prinuđena da se stalno vraća u doba dogođenog zločina (zločini se moraju pamtiti, „ne sme se zaboraviti“). Ona je tako osuđena da sve posmatra kroz zlo koje joj je naneseno. Ona stalno iznova proživljava zlo. Savremeno spektakularno prikazivanje zločina, ako ne po namerama a ono po posledicama, drži upravo same žrtve u jednom tragičnom stanju. Otuda zlo i zločin nije samo podneseno nasilje u ratu već je zlo i prinuda na neprestani povratak (duhom i mislima) na ono što se dogodilo (neprestano ponovno proživljavanje rata). Nije zlo samo pasivnost i nemoć u trenutku događanja zločina. Zlo je i nemogućnost, nesposobnost misaonog, psihološkog i duhovnog odvajanja od dogođenog zla, nemoć da se to stanje promeni. Tako zlo nastavlja da pretrajava. Prikovanost za prošlost (vreme događanja zla) čak se smatra dužnošću, normalnim stanjem. Oslobađanje od tragične prošlosti tumači se kao čin izdaje.
Tokom poslednje decenije 20. veka, na prostorima bivše Jugoslavije odigrao se jedan surovi, tragični, besmisleni građanski rat, pa i jedan mini svetski rat. Što bi rekao Ivo Andrić – u tom ratu je svako činio i trpeo nasilje. Tolika erupcija mržnje i nasilja, tolika rušilačka stihija i pomama, teško se može shvatiti ljudskim umom. O tom ratu svako ima svoju istinu. Te su istine dijametralno suprotne. Nažalost, ne verujem da će ikada u potpunosti biti rekonstruisana tzv. objektivna istina. Ovo iz najmanje dva razloga: prvi što ljudi po svojoj prirodi (a iz egoističnih interesa) iste stvari i događaje različito vide i pamte. Drugi, što postmoderna epoha ne traži da se istina otkrije (niti je bitno što se i kako dogodilo) već da se istina proizvede i nametne. Nije važno kako je bilo već kako i zašto se nešto proglašava istinom. O ovom, a i svakom drugom, ratu postoji „režim istine“ (M. Fuko). Da bi ste istinu proizveli, neophodne su mnogostruke prisile. Istina nije ono što se dogodilo već ono što hoće pobednik i najmoćniji društveni autoritet. Pomoću ratne propagande, koristeći čak i metode ispiranja mozga, centri moći, u svest ljudi„programiraju“ istinu. Istina o ratu (zašto ne reći i o Srebrenici, Račku, Merkalama itd.) proizvodi se da bi se sprovodila i pravdala određena politika. Koliko do juče balkanski narodi, pogotovo Srbi, optuživani su da su opterećeni istorijom (prošlošću).
Danas se od njih ultimativno zahteva da se suoče sa prošlošću (i to iskrivotvorenom). Iznuđuje se priznanje krivice čak i za genocid, iako to još nijedan sud nije utvrdio. U cilju nametanja istine ratni zločini se medijski promovišu na jedan bestidan način, što samo podstiče na nova nasilja i osvete. Ubijanje i nasilje, rušenje i razaranje na jednoj strani je poželjan i „human čin“, a na drugoj „ratni zločin“. Kad jedni prikazuju i govore o zločinima onda je to „ratno huškanje“, kad to drugi rade to je „otkrivanje istine“ koja treba da proizvede katarzu. Kad jedni govore o svojim žrtvama onda je to krivično delo, smrtni greh. Kad to drugi čine to je „sveta dužnost“, „dug prema žrtvama“, „pijetet prema žrtvi“. Sve to ne doprinosi pomirenju i preobražaju. Naprotiv to podstiče na pritajene želje za osvetom, prigušenje mržnje, ili, destruktivno, patološko, samoosuđivanje. S jedne strane, opravdano se ukazuje da postoji individualna a ne kolektivna krivica. S druge strane, ti isti traže kolektivno priznanje odgovornosti čak i za ona (ne)dela koja nisu učinjena. Ako su svi odgovorni, niko nije odgovoran. Ako su svi krivi, niko nije kriv. „Tamo gde su svi krivi niko ne može biti osuđen“ (Hana Arent). Više ne sude samo sudovi. Sada se stvara atmosfera da svako svakome sudi.
Svako normalno ljudsko biće osuđuje ratne zločine. Kod nas ako to ne činite svakodnevno preko medija imputiraju vam da se saglašavate sa zločinima, čak da ste njihov inspirator.
Nepravedna pravda
Kako posle rata i nametnutog mira na ovim prostorima obnoviti pokidane veze, vaspostaviti narušeno poverenje, zajednički život ili miroljubivu koegzistenciju (sapostojanje, suživot)? Kako ljude osloboditi bola i patnje koje je rat prouzrokovao? Nema lakih i jednostavnih odgovora i rešenja. Za to je potrebno mnogo dobre volje, istinoljubivosti i strpljivosti. Preko noći se ne može obnoviti sve što je rat razorio. To je mukotrpan proces. Velika opasnost preti da se ne dođe do željenog cilja ako ostanemo na pozicijama pravnog i moralnog idealizma, ako realne i konkretne ljude prilagođavamo apstraktnim normama, tim pre što je za naše vreme izbegavanje odgovornosti postalo način života i što norme, zakoni (pravni i moralni) nisu ništa drugo do ozakonjenje volje najmoćnijeg društvenog autoriteta. Ne živimo u svetu apsolutne pravde već u svetu manje ili veće nepravde.
Ništa osim ljubavi ne može biti savršena pravda, ali u svetu koji u zlu leži ne možemo bez nesavršene i zato uglavnom nepravedne pravde. Treba i moramo prihvatiti sudove protiv nasilja i ratnih zločina (ovo se odnosi na domaće, međunarodne sudove, uključujući i Haški sud) bez obzira što se nekada i njihove presude mogu pretvoriti u nasilje suda. I nesavršeni sudovi su bolji od bezvlašća (anarhije). Najteži zločini se dešavaju tamo gde je bezvlašće, gde država toleriše nasilje i zločine. Iako kazne i sudovi ne ukidaju nasilje, zločine i samo zlo, oni su neophodni u ovom palom svetu.
Pokajanje, praštanje, pomirenje
Najpouzdaniji put da se zaustavi zlo, da se ljudi i narodi iscele od ratnih trauma i strahota jeste lično pokajanje, opraštanje i pomirenje. Mržnju ukida ljubav. Zlo se pobeđuje dobrim. Nenasiljem se istinski iskorenjuje nasilje. To svedoči vekovno hrišćansko iskustvo. Ove egzistencijalne kategorije (ne samo moralni postulati) imaju univerzalno značenje i važenje. Pokajanje, praštanje i pomirenje je slobodni, unutrašnji individualni čin. Oni se ne mogu nametati spolja. Oni nisu nužnost. Ne može se neko (narod) pretvoriti u mašinu za opraštanje i pomirenje. Samo žrtva može da oprosti. Opraštanje je uvek usmereno na počinioca a ne na počinjeno zlo. Oprostiti ne znači automatski nekoga amnestirati od odgovornosti i krivice. Opraštanje nije moguće ako počinitelj zla ne priznaje krivicu i ne traži oproštaj, ako se ne kaje. Oprostiti znači odvojiti zločinca (grešnika) od zločinačkog dela (greha). Treba osuđivati greh (zlodelo) a ne grešnika. Zato je praštanje dar žrtve izvršiocu zla. Etimologija reči u romanskim jezicima – con-dono, per-dono, par-don i germanskim Ver-gebung, for-giveness u svojoj osnovi ima dar.
U srpskom jeziku reč oprostiti je ušla iz praslovenske reči prost, što znači slobodan, oslobođen. U tom kontekstu oprostiti znači osloboditi se zla, bolne prošlosti. Opraštanjem žrtva se oslobađa zla koje joj je naneseno i počinje novi život. Kad žrtva prašta to je često najteža kazna za zločinca. I obratno: zločinca najbolje štiti žrtva koja uzvraća istom merom. Opraštanjem žrtva ne samo što daruje svog mučitelja već sebe oslobađa gneva, mržnje, bola i patnje, mučnog sećanja na prošlost i tako stvara preduslove za ponovno uspostavljanje radosnog osećanja života.
Pokajanje, praštanje i pomirenje ne spadaju u prirodna svojstva ljudskog bića (ljudske prirode). Čovek je po prirodi daleko više osvetnik. Oprostiti može samo onaj ko je u stanju da pobedi svoju vlastitu prirodu. Praštanje je dar Božiji, koji se daje onima koji imaju poverenja u Hrista, koji vole Boga, koji u svakom čoveku, ma ko i kakav bio, gledaju ikonu Božiju, brata, drugo Ja.
Da ne bi ostali na pozicijama apstraktnog hrišćanskog idealizma i moralizma, treba naglasiti da ljubav, pokajanje, praštanje i pomirenje ne isključuju postojanje sudova i poštovanje pravnih normi, i izricanje kazne za počinioce ratnih zločina. Crkva ukazuje stalno na neophodnost postojanja restitutivne pravde, pravde koja uspostavlja odnose, obnavlja život i poverenje koje je prekinuto i narušeno. Kazna kao lek da. Kazna kao odmazda i osveta ne, jer se time ne rešava problem. Svi ljudski sudovi, svi zakoni ne ukidaju zlo i zločine u svet, oni ih samo u manjoj ili većoj meri smanjuju i ublažuju.
Prikrivanje, tolerisanje zločina, iz ovih ili onih razloga, jeste novi zločin. Nažalost, i govor o zločinima može da podstiče nove zločine. Ništa tako nije bolno i bestidno kao kada se žrtve, bol i patnja ljudi instrumentalizuju za ostvarenje ove ili one politike.
Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 187–195.
