Foto: Studenti u blokadi DUNP
Pisma Tebi mogu da budu i eseji. Svedočanstvo o jednom vremenu koje je bilo teško preživeti. Svedočanstvo o vremenu u kojem su samo najsnažniji duhom i molitvom ostajali prisebni. Nad Srbijom se nadvila tama – tama viševekovna, u koju je svetlost nekada i nekako prodirala, ali u zadnjoj deceniji je ta svetlost zamračena više nego ikad pre, više nego u doba najvećih komunista ili u doba turske okupacije. Otvoreni neprijatelj je mnogo bolja varijanta od lažnog prijatelja. Ateista koji priznaje da je ateista je bolji drug od licemernog vernika, navodnog „vernika“. Čuvajte se vukova u jagnjećoj koži, negde je davno neko kazao.
Deca najbolje osete licemere i najotvorenije reaguju – zato su se podigli umesto nas da brane svetlost slobode, da brane jednakost od Boga danu svim ljudima, da brane vazduh i vodu bez kojih nam života nema… Dočekali su da budu nazivani najgorim imenima, da svi koji su stali uz njih stradaju na ovaj ili onaj način, da budu ponižavani, bijeni, hapšeni, ugnjetavani… Dokle, Srbijo!? Dete ima pravo i da pogreši, i kad pogreši da bude dočekano ljubavlju i objašnjenjem, a ne batinama i javnim poniženjem. Koji to roditelj može da učini bilo kojem detetu ono što su činile zle sile vlasti Bogdanu i Nikolini i mnogima drugima… Koji roditelj na ovom svetu ima srca da tako uništava život jednog bića čiji život tek počinje…
Ustali su sile tame i na retkog čoveka, episkopa, bez mrlje na biografiji, bez krivog pogleda, bez greha, ako uopšte možemo reći za bilo koga, osim za Gospoda, da je bez greha… Na toga čoveka, koji nije nijedan zakon prekršio, koji može da bude jednino kriv zato što je živ, na toga su se čoveka digle mutne glasine jeftinih botova, ogrezlih u svakome zlu, često skrivenih identiteta, plaćenih od ko zna kojih nečistih sila da obraz otamne svetome čoveku… Episkop Justin žički, za koga se zna među vernima, da je čestit i da zakonima Gospodnjim služi, jedina krivica beše što je mladost koja svetlost traži podržao… Šta li će pred Gospodom, kada dođe, izaći na videlo… Kakve li će prave istine On, jednoga dana, kad laž moćnika ovoga sveta prođe, izneti… Ko li će tada biti Sudu Božijem kriv a ko li prav? Hoće li Sveti Georgije tada, jednom za svagda, oterati aždaju u nebiće? Ili će vazda ostati da traje zlo, po rečima iz Fausta – „ja sam ona sila koja večito želi zlo a večito čini dobro“. Koliko god metafizički zvučala Geteova misao, ovo naše dobro, dobro koje čine naša deca, naši studenti, motivisano je nevinom žrtvom šesnaestoro ljudi… A mi ne želimo da se ikad više ta žrtva ikada igde ponovi.
Ne želimo da se prevrću autobusi puni radnika koji su se borili samo za hleb tako što su radili u neuslovima bahatog posednika s vlasti… Ne želimo da naša deca posežu za oružjem jer su deo digitalne manipulacije kojom se niko u ovoj zemlji ne bavi i nije se bavio… Ne želimo da nas gaze tenkovi koji se bez ikakve realne potrebe šetaju putevima, sa umornim i iscrpljenim vojnicima u njima, koji ne znaju za čije babe zdravlje biju puteve od grada do grada, bez odmora, svrhe i cilja, samo zarad nečijeg ludila i marketinga. Ne želimo da budemo masa idolopoklonika koji ostavljaju Boga i zajednicu bližnjih i klanjaju se virtuelnim idolima koji zarađuju na nama… Ne, studenti nemaju vođu jer je svako od njih suvereni vođa svog života i prijatelj svakome drugome. Nema vođe jer vođa znači pad u idolatriju, pad u upotrebu i nipodaštavanje drugog, a mi smo svi jednaki pred Bogom i svi stvoreni da budemo, ako želimo, braća i sestre, a ne stvari za (zlo)upotrebu.
Verovalo se nekada, u Starome Zavetu, da Bog nedaćama opominje. Verovao je Jona, prorok, da zbog njegovoga neverja, bura lađu mori. I skočio u more da spase druge od sebe. Pokajao se za neverje. Skočio je u ambis sa verom i žrtvom i Gospod pogleda na njegovu žrtvu i spase mu život iako je on sam sebe bezdanu predao. „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje” (Jn 15,13) – Hristos nam kaže. Ne štedite život za prijatelje svoje. “Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi, taj će se spasti” (Lk 9,14) – na drugome mestu Hristos poručuje. Filosofi bi rekli da je život ispit slobode – sve ovo ovde je samo ispit jesmo li ili nismo zaista kadri da budemo bića ljubavi i zajednice. Da li smo ili nismo zaista verni verni idealu zajednice, jednakosti, ljubavi… Jesmo li nahranili bližnjega ljubavlju i hranom i sačuvali to kao tajnu srca svoga – “A ti kad činiš milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja.” (Mt 6,3). Koliko primera milosrđa smo učinili a da ih nismo slikali za medije i društvene mreže…
Studenti nemaju vođu, ne zato što su anarhisti, već zato što ne žele da budu idoli već istinski glasnici slobode i Evanđelja… Žele da budu braća i sestre, da budu zajednica otvorena za sve čista srca i plemenitih namera. Ne žele da budu vlasnici, ne žele da budu nova vlast, već putokaz ka pravdi, ka svetu i društvu gde će svako moći da nađe svoje mesto pod suncem, svoju radost i umnožava svoj dar, od Boga dan. Ako nam nije dosta nesreća, nemojmo ih poslušati… Ako možemo da živimo u stalno strahu, pretnji, tenziji, ako se bojimo da će nas zbog slobode koju nam je Tvorac dao, stalno kažnjavati, javno ponižavati, izobličavati, a možda i ubiti, onda ništa…
Sloboda je rizik, sloboda je stradanje, ali stradanje za pravdu i iskrenost, sloboda je naš put ka smislu, ona nam je potrebna i kada nismo u pravu i kada smo u srži istine. Sloboda je naš put ka Bogu, naš put ka drugome, naša istorija i istorija sveta od Postanja do Eshatona, tj. Carstva Božijeg. U slobodi postoji pravo da se pogreši i odgovornost, ali sloboda ne trpi licemerje. Licemerje je jedino što sloboda i Bog kao Tvorac neće opravdati – „nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (Otkr 3,15-17). Nemojmo biti mlaki, izaberimo stranu, veru i istinu…
