Simonopetritske lestve

„Ispostavlja se, međutim, da lestve koje vode ka nebesima nisu iste za sve. A moglo bi se reći da nisu ista ni nebesa.“ (Noel Putnik, Između Hermesa i Hrista)

Simonopetra je jedan od dvadeset svetogorskih manastira. U proleće, pogled s okolnih strmina na manastir zahvata rascvetalo drveće, čiji cvetovi sijaju „kao iz zavičaja trešnje“. Putnici namernici, iz nekih drugih zavičaja, u visokoj arhitekturi ovog srednjovekovnog zdanja vide sličnost s dalekim nepalskim manastirima ugnježdenim visoko u brdima. U vreme bura, magla s Atosa spusti se još niže i sakrije i konake i crkvu. Tada se monasi s već sviklom usmerenom pažnjom još više utvrđuju u službi, onu u crkvi i onu u poslušanju. Jedan mi je monah rekao: „Vladimire, da ti iskreno kažem, ja se za sedam godina života u Simonopetri nisam ni jednom spustio do mora. Nisam ruku umočio.“

U manastir sam došao neobičnim putem. Kombi nas je vozio iz Karakala, te je prešao sva uzvišenja podno Atosa, prekoračio Svetu Goru prošavši kroz stare, guste šume, i spustio se u suton strmim i vijugavim putevima, s visokih obronaka. U daljini, preko mora i obala, plavet se uklanjala u modroljubičastom sumraku.

U Simonopetri putnici ređe borave jer je malo soba za goste, pa se ljudi najavljuju i po godinu dana ranije. Ipak, neke namernike ljubazni gostoprimac pusti u svoje zdanje i pruži im utočište za noć. Simonova stena, ovaj čudni naziv, podseća na svojeg osnivača, monaha Simona, koji je umislio da manastir može da se gradi na surovoj steni, i to manastir čije bočne zgrade broje i do sedam spratova. I tu zamisao uspeo je da učini stvarnom.

Uz strminu, s unutrašnje strane brda na kojem je građeno, pristupa se do kapija, a kad se one prođu penje se stepenicama koje nadsvođuju oble tavanice. Na vrhu, putnik stupa u intimni prostor dvorišta opasanog zidinama, odakle hvata i deo plavog neba. Crkva u centru malog dvorišta, ograđena je bibliotekom i administrativnim zgradama. Kao Plotinove sfere, i ovo parče svetogorske topografije, nalazi se na vrhu, do njega se dolazi prelazom kroz koncentrične sfere i uz trud. Čudno je što u dvorištu nema nikakvih detalja, nema ni ljudi jer oni mogu da stupe u crkvu i drugom stranom, kroz povezane hodnike, pa pejzaž podseća na platna Đorđa de Kirika, u kojima vladaju ravni i površine, a pastelni sklad geometrijskih oblika ometa samo nekoliko izduženih senki koje čine hlad.

Strana manastira okrenuta prema moru opasana je starim drvenim terasama ispod kojih uvire ponor sve do mora. Na tim terasama čovek može u potpunosti da utone u kontemplaciju, sve dok ga eventualno ne dočeka napad panike i strah od strmoglave visine. Biti ovde „čovek na svom mestu“ ne podrazumeva prepuštanje užitku koji pruža priroda. I posle straha, putnik umakne s terasa, okrene se unutrašnjem i ne rasipa pažnju na lepotu krajolika. Naspram svetlosti koja praminja s mora, tu je svetlost kandila i kandelabara, i odsjaji ikonostasa, fresaka, svetlo koje vrca sa lustera što se njišu tokom večernje službe, svetlost iz očiju monaha. U Simonopetri može lako da se kreće iz jednog sveta u drugi.

Sav splet manastirskog zdanja ukazuje na to da se gradilo kako se moglo. Zgrada do zgrade, jedna na drugoj, građene na strmoj osnovi, u teškoj borbi sa silama prirode. Kako je u srednjem veku izgrađen takav manastir, na takvom položaju, teško se razaznaje.

Na Svetoj Gori ljudi uvek nešto govore. Kao i sve drugo, i Sveta Gora može da bude scena i predstava. I najveći stranci postaju odobrovoljeni, jedni spram drugih. Jedino monasi gledaju svoja posla, često sasvim skriveni od posetilaca. A ljudi govore na razne teme. Mnogi dolaze pokrenuti željom da uveličaju sopstvenu tradiciju, da uzvise sebe i svoje u grandioznom krajoliku koji ne mari za takve motive. Neki polaze na put zbog svoje vere, ubeđeni da se ona ne razlikuje od vere koju žive monasi. Da li će se, nakon svetogorskog iskustva, razočarati u svet koji vide? Moguće je, čak će češće biti razočarani u sebe, u sopstvene predstave. Čovek se može zapitati kakav je sadržaj sopstvene vere, za koju smatra da postoji oduvek. I, ispitivati duhove, stari je savet.

Delio sam sobu s dva Danca, dva sasvim različita prijatelja. Kao dva prava stranca, ophodili su se s pažnjom i obazrivo, tiho su razgovarali i povremeno se udaljavali u okolinu manastira. Jedan, sportski tip, kojeg Sveta Gora zanima kao mesto lepe prirode, voli da se penje po brdima. Ovaj drugi sasvim je drugačiji. Ne zanima ga okolina i uzbuđuje se sadržajem vere. Došao je da vidi crkve i monahe, i da se pričesti.

U svojevrsnom uzbuđenju ispričao mi je kako su mu u skitu Sv. Ane, u nekoj keliji, dopustili da sudeluje u liturgiji i da se na kraju pričestio. To mu je značilo, i bio je kivan što su ga u drugom svetogorskom manastiru udaljili i dodelili mu pripratu kao rastojanje od veze s misterijama. Pomalo ozlojeđen, pričao mi je o svojoj protestantskoj istoriji. U Danskoj je crkva nacionalna i spada u jevanđeljsko-luteranske. I on je, „kao i mnogi drugi“, uvideo mračnu stranu državne crkve, pa ju je napustio. Setio sam se jednog književnika, starog borca za svoja levičarska uverenja, i njegovog iskustva s jadranskog ostrva, kada se uputio da poseti neki rimokatolički manastir. Naišao je na starog fratra, koji je u uzbuđenju skočio i povikao na svog prezrenog gosta „Ti si Sotona! Ti si luteran!“

Moj sagovornik, razočaran danskom crkvom, postao je pentakostalac. Asocijacija na taj pomen bile su zmije koje iskušavaju dubinu vere u njihovoj crkvi, dok ih ne ubiju, kao i ekstatično izgovaranje nerazumljivog jezika za koji smatraju da je dar Duha Svetoga.

– „Zmije? Ma to rade fanatici, a ne pravi pentakostalci, manite se tih ideja, to je aberacija. Ali govor, to je nešto posebno, to je dar. Ja bih vam sada tako progovorio ali ne želim iz poštovanja prema ovom mestu. Znam da nas ovde ne razumeju i da to ne bi bilo shvaćeno.“ -– progovarao bi s mešavinom poštovanja i nezadovoljstva što nije prihvaćen kao brat-hrišćanin. Pričao mi je o svom životu i koliko se zajedno s porodicom trudi da živi hrišćanskim životom. A, eto, ovde nije mogao ni da se pričesti.

– „Jedan je Hrist! Vi verujete u njega i ja verujem u njega, zato smo braća, zar ne? Meni je potrebno da s nekim razgovaram o prirodi vere, ali ne želim da ometam monahe. Oni su dragi i drže se po strani, bilo bi strašno kada bih ih uznemirio!“

Tako su se ispred starog kamenog manastira, koji vekovima živi uz ciku galebova i iste zalaske sunca, srela dva Hrista. Jedan je govorio jezikom ikona, koje uz dim i miris tamjana celivaju skrušeni monasi. Govorio je iz svojih okićenih crkava u kojima bogate predstave hrišćanskog života na svakom pedlju podsećaju na vreme i mesto u hrišćanskom životu. Taj Hristos, sa svoja dva lika sa sinajske ikone, ukazivao je na svoju dvostruku prirodu. Polovina njegovog lica uronjena je pogledom u muke prolaznosti i varljivog odnosa u kojima žive ljudi, dok je druga bio sam Hristos Pantokrator, vladar vaseljene. Hristos Atosa, Slovena i istočnih mučenika.

Drugi je Hristos, iz usta ovoga Danca, progovarao verom koja nosi sumnju u ovaj svet i sve što u njemu vlada. Podučavao je da je samo vera dovoljna i da dela nemaju važnost. Da naslikani lik na drvetu čak može biti i sablazan.

Sve ove razgovore Dančev prijatelj nije pratio. Gledao nas je s nekom snishodljivošću i sažaljenjem, što traćimo vreme u takvim pričama, u svoj atoskoj lepoti. Pentakostalnog Danca pritiskala je atmosfera istočne tradicije, koja mu donosi sumorne poglede na život, mučilo ga je silno prisustvo ikona i fresaka i osećao se kao pod prismotrom i u gužvi.

– „Naše su crkve pune belih zidova i u njih čovek pobegne iz sveta i jagme grada. A ova silna ornamentika, kao da mi odvlači pažnju sa suštine i sav taj dekor može da bude samo puka predstava!“

I dalje se jadao. Neko mu je dobacio da je u severnjačkim crkvama praznina jer nema zajednice, nema zapravo ničega. Prvo su sklonjene ikone i ikonostas, pa uklonjene freske i sveta trpeza. Onda su na red došle svete tajne. I šta na kraju ostaje? Rekli su mu da u takvu crkvu čovek ulazi kao u budistički prostor da meditira. To je mesto gde se čovek oporavlja od rana života da bi se iznova, pun strasti i čežnje, vratio njemu. Ali crkva nije to što protestanti zamišljaju! Verovatno su mu još dosta pričali, njegovi pravoslavni saputnici, jer je odavao utisak čoveka koji gubi mir i uporno traži odgovore i razumevanje.

– „Na kraju, ipak smo svi hrišćani! Ja verujem u Hrista i vi verujete u Hrista!“ – ponavljao je, „ja verujem u Hrista i vi verujete u Hrista!“

U Simonopetri, kao i na drugim svetogorskim mestima, rutina discipline održava snagu i svežinu. Kolebanja nema i stari monaški sistem ne zavisi od sitnih razgovora hodočasnika. Odlazili smo i vraćali se u svet. Tamo nas čekaju slična iskušenja, i nas iz Srbije i ona dva prijatelja iz Danske. Prođoše jedan za drugim, luka Dafni, Pantelejmon, Ksenofon, Dohijar. Zašla je i Jovanjica, a pojavljivali su se obrisi Nove Tivaide, čiji spaljeni obronci polako dobijaju novo zelenilo. I sve se bilo umirilo. Pričao sam na trajektu s jednim našim sveštenikom. Rekao sam mu dileme dobroćudnog Danca. Otac se smeškao i potvrđivao, sve dok nije čuo Dančeve reči o „istom Hristu“. Tada je skočio na noge i uzbuđeno progovorio: „Da, oni veruju u Hrista! Ali u kog Hrista oni veruju? Kakav je taj Hristos? To nije naš Gospod.“ – i on je to izgovorio više puta, kao i Danac, i negodovao.