Аутографи

Симонопетритске лестве

Фото: Владимир Живановић

„Испоставља се, међутим, да лестве које воде ка небесима нису исте за све. А могло би се рећи да нису иста ни небеса.“ (Ноел Путник, Између Хермеса и Христа)

Симонопетра је један од двадесет светогорских манастира. У пролеће, поглед с околних стрмина на манастир захвата расцветало дрвеће, чији цветови сијају „као из завичаја трешње“. Путници намерници, из неких других завичаја, у високој архитектури овог средњовековног здања виде сличност с далеким непалским манастирима угњежденим високо у брдима. У време бура, магла с Атоса спусти се још ниже и сакрије и конаке и цркву. Тада се монаси с већ свиклом усмереном пажњом још више утврђују у служби, ону у цркви и ону у послушању. Један ми је монах рекао: „Владимире, да ти искрено кажем, ја се за седам година живота у Симонопетри нисам ни једном спустио до мора. Нисам руку умочио.“

У манастир сам дошао необичним путем. Комби нас је возио из Каракала, те је прешао сва узвишења подно Атоса, прекорачио Свету Гору прошавши кроз старе, густе шуме, и спустио се у сутон стрмим и вијугавим путевима, с високих обронака. У даљини, преко мора и обала, плавет се уклањала у модрољубичастом сумраку.

Фото: Владимир Живановић

У Симонопетри путници ређе бораве јер је мало соба за госте, па се људи најављују и по годину дана раније. Ипак, неке намернике љубазни гостопримац пусти у своје здање и пружи им уточиште за ноћ. Симонова стена, овај чудни назив, подсећа на својег оснивача, монаха Симона, који је умислио да манастир може да се гради на суровој стени, и то манастир чије бочне зграде броје и до седам спратова. И ту замисао успео је да учини стварном.

Уз стрмину, с унутрашње стране брда на којем је грађено, приступа се до капија, а кад се оне прођу пење се степеницама које надсвођују обле таванице. На врху, путник ступа у интимни простор дворишта опасаног зидинама, одакле хвата и део плавог неба. Црква у центру малог дворишта, ограђена је библиотеком и административним зградама. Као Плотинове сфере, и ово парче светогорске топографије, налази се на врху, до њега се долази прелазом кроз концентричне сфере и уз труд. Чудно је што у дворишту нема никаквих детаља, нема ни људи јер они могу да ступе у цркву и другом страном, кроз повезане ходнике, па пејзаж подсећа на платна Ђорђа де Кирика, у којима владају равни и површине, а пастелни склад геометријских облика омета само неколико издужених сенки које чине хлад.

Страна манастира окренута према мору опасана је старим дрвеним терасама испод којих увире понор све до мора. На тим терасама човек може у потпуности да утоне у контемплацију, све док га евентуално не дочека напад панике и страх од стрмоглаве висине. Бити овде „човек на свом месту“ не подразумева препуштање ужитку који пружа природа. И после страха, путник умакне с тераса, окрене се унутрашњем и не расипа пажњу на лепоту крајолика. Наспрам светлости која прамиња с мора, ту је светлост кандила и канделабара, и одсјаји иконостаса, фресака, светло које врца са лустера што се њишу током вечерње службе, светлост из очију монаха. У Симонопетри може лако да се креће из једног света у други.

Сав сплет манастирског здања указује на то да се градило како се могло. Зграда до зграде, једна на другој, грађене на стрмој основи, у тешкој борби са силама природе. Како је у средњем веку изграђен такав манастир, на таквом положају, тешко се разазнаје.

Фото: Владимир Живановић

На Светој Гори људи увек нешто говоре. Као и све друго, и Света Гора може да буде сцена и представа. И највећи странци постају одобровољени, једни спрам других. Једино монаси гледају своја посла, често сасвим скривени од посетилаца. А људи говоре на разне теме. Многи долазе покренути жељом да увеличају сопствену традицију, да узвисе себе и своје у грандиозном крајолику који не мари за такве мотиве. Неки полазе на пут због своје вере, убеђени да се она не разликује од вере коју живе монаси. Да ли ће се, након светогорског искуства, разочарати у свет који виде? Могуће је, чак ће чешће бити разочарани у себе, у сопствене представе. Човек се може запитати какав је садржај сопствене вере, за коју сматра да постоји одувек. И, испитивати духове, стари је савет.

Делио сам собу с два Данца, два сасвим различита пријатеља. Као два права странца, опходили су се с пажњом и обазриво, тихо су разговарали и повремено се удаљавали у околину манастира. Један, спортски тип, којег Света Гора занима као место лепе природе, воли да се пење по брдима. Овај други сасвим је другачији. Не занима га околина и узбуђује се садржајем вере. Дошао је да види цркве и монахе, и да се причести.

У својеврсном узбуђењу испричао ми је како су му у скиту Св. Ане, у некој келији, допустили да суделује у литургији и да се на крају причестио. То му је значило, и био је киван што су га у другом светогорском манастиру удаљили и доделили му припрату као растојање од везе с мистеријама. Помало озлојеђен, причао ми је о својој протестантској историји. У Данској је црква национална и спада у јеванђељско-лутеранске. И он је, „као и многи други“, увидео мрачну страну државне цркве, па ју је напустио. Сетио сам се једног књижевника, старог борца за своја левичарска уверења, и његовог искуства с јадранског острва, када се упутио да посети неки римокатолички манастир. Наишао је на старог фратра, који је у узбуђењу скочио и повикао на свог презреног госта „Ти си Сотона! Ти си лутеран!“

Мој саговорник, разочаран данском црквом, постао је пентакосталац. Асоцијација на тај помен биле су змије које искушавају дубину вере у њиховој цркви, док их не убију, као и екстатично изговарање неразумљивог језика за који сматрају да је дар Духа Светога.

– „Змије? Ма то раде фанатици, а не прави пентакосталци, маните се тих идеја, то је аберација. Али говор, то је нешто посебно, то је дар. Ја бих вам сада тако проговорио али не желим из поштовања према овом месту. Знам да нас овде не разумеју и да то не би било схваћено.“ -– проговарао би с мешавином поштовања и незадовољства што није прихваћен као брат-хришћанин. Причао ми је о свом животу и колико се заједно с породицом труди да живи хришћанским животом. А, ето, овде није могао ни да се причести.

– „Један је Христ! Ви верујете у њега и ја верујем у њега, зато смо браћа, зар не? Мени је потребно да с неким разговарам о природи вере, али не желим да ометам монахе. Они су драги и држе се по страни, било би страшно када бих их узнемирио!“

Тако су се испред старог каменог манастира, који вековима живи уз цику галебова и исте заласке сунца, срела два Христа. Један је говорио језиком икона, које уз дим и мирис тамјана целивају скрушени монаси. Говорио је из својих окићених цркава у којима богате представе хришћанског живота на сваком педљу подсећају на време и место у хришћанском животу. Тај Христос, са своја два лика са синајске иконе, указивао је на своју двоструку природу. Половина његовог лица уроњена је погледом у муке пролазности и варљивог односа у којима живе људи, док је друга био сам Христос Пантократор, владар васељене. Христос Атоса, Словена и источних мученика.

Фото: Владимир Живановић

Други је Христос, из уста овога Данца, проговарао вером која носи сумњу у овај свет и све што у њему влада. Подучавао је да је само вера довољна и да дела немају важност. Да насликани лик на дрвету чак може бити и саблазан.

Све ове разговоре Данчев пријатељ није пратио. Гледао нас је с неком снисходљивошћу и сажаљењем, што траћимо време у таквим причама, у свој атоској лепоти. Пентакосталног Данца притискала је атмосфера источне традиције, која му доноси суморне погледе на живот, мучило га је силно присуство икона и фресака и осећао се као под присмотром и у гужви.

– „Наше су цркве пуне белих зидова и у њих човек побегне из света и јагме града. А ова силна орнаментика, као да ми одвлачи пажњу са суштине и сав тај декор може да буде само пука представа!“

И даље се јадао. Неко му је добацио да је у северњачким црквама празнина јер нема заједнице, нема заправо ничега. Прво су склоњене иконе и иконостас, па уклоњене фреске и света трпеза. Онда су на ред дошле свете тајне. И шта на крају остаје? Рекли су му да у такву цркву човек улази као у будистички простор да медитира. То је место где се човек опоравља од рана живота да би се изнова, пун страсти и чежње, вратио њему. Али црква није то што протестанти замишљају! Вероватно су му још доста причали, његови православни сапутници, јер је одавао утисак човека који губи мир и упорно тражи одговоре и разумевање.

– „На крају, ипак смо сви хришћани! Ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“ – понављао је, „ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“

У Симонопетри, као и на другим светогорским местима, рутина дисциплине одржава снагу и свежину. Колебања нема и стари монашки систем не зависи од ситних разговора ходочасника. Одлазили смо и враћали се у свет. Тамо нас чекају слична искушења, и нас из Србије и она два пријатеља из Данске. Прођоше један за другим, лука Дафни, Пантелејмон, Ксенофон, Дохијар. Зашла је и Јовањица, а појављивали су се обриси Нове Тиваиде, чији спаљени обронци полако добијају ново зеленило. И све се било умирило. Причао сам на трајекту с једним нашим свештеником. Рекао сам му дилеме доброћудног Данца. Отац се смешкао и потврђивао, све док није чуо Данчеве речи о „истом Христу“. Тада је скочио на ноге и узбуђено проговорио: „Да, они верују у Христа! Али у ког Христа они верују? Какав је тај Христос? То није наш Господ.“ – и он је то изговорио више пута, као и Данац, и негодовао.

error: Content is protected !!