Sejač

Priča o sejaču i semenu spada u jedne od najlepših priča, a po smislu najjednostavnijih za poimanje, iz usta Hristovih. Hristos prvo narodu priča u zagonetkama a tek posle učenicima prevodi (otkriva) skriveno značenje. Na prvi pogled kao da narodu ni ne želi da otkrije sakriveno. Reč je o pokazatelju na koji način Bog deluje u svetu. Ne u jednom istorijskom trenutku nego dok je sveta i veka u formama koje su nam sada poznate. Putem vremena i prostora ali i četvrte dimenzije koju otkriva Duh Sveti onima koji Hrista ljube. Kao da Hristos prepričava ono što On Sam radi u dodiru sa narodom tih nekoliko godina, jer je na taj način, sakriveno u odajama prijemčivog (otvorenog) srca, posađivao Svoje reči. Zapravo, Svoje misionarenje (istorijsko kretanje ustanovom eshatološkog ostvarenja Njim Samim) je pretočio u priču, samo joj je dao duhovnu (pnevmatološku) konotaciju (zbog čega priča i ne biva odmah jasna ni narodu ni učenicima).

Sadržaj postaje kompleksniji kada se utvrdi da nije reč o samo jednoj istorijskoj pozadini, nabijenoj kratkoročnim događajima, jer širenje (sejanje) Njegove reči po svim ljudima sveta još uvek ne prestaje. Tu smo već u dimenzijama Crkve. To je njena misija – širenje reči i uspostavljanje Carstva, odnosno, svedočenje i darivanje svetosti po meri večnog uzrastanja. Ipak, nije zanemarljivo da Bog može da seje i na druge, najmanje crkvene načine.

Priča je uglavnom svima poznata. Ili bi bar trebalo u zavisnosti od toga koliko „ispitujemo Pisma“. Parafraziraćemo: Izađe sejač da seje očekujući dobar rod ali predviđajući iskustveno da seme neće svuda koren pustiti. (Sigurno je da sejač nije namerno pobacao semena nasumično pa pratio razvoj, nego da je Bog svuda tražio čoveka. Tako jednostavno a opet tako duboko). Jedno seme pade kraj puta i ptice ga pojedoše; drugo pade na kamen i osuši se; treće usred trnja i trnje ga uguši; četvrto nađe zemlju dobru. Imamo ograničenje na četiri tipologije. Hristova egzegeza je koncizna: 1) Đavo uzima reč; 2) Radosni ali nepostojani ljudi; 3) Briga i hedonizam – besplodnost; 4) Rod. Možda uspostavlja blagu hronologiju samo da bi poslednja kategorija više došla do izražaja.

U prve tri kategorizacije odsustvo nege (odgovornosti) dovodi do sabotaže blagodati. Može se umetnuti i eklisiološki kontekst da je seme merilo dolaska u Crkvu ali nije nužno smisao uopštavati a da se neko veće mesto smisla ne iščaši. Čak ni poslednja, najplodnija, kategorija ne mora nužno da se postavi u neku fiksiranu poziciju razgranavanja Duha u čoveku, jer i ono može ostati bez ploda u kasnija vremena kada druga semena dođu do izaražaja („Prvi će biti poslednji a poslednji prvi…“, ili, apostolskim rečnikom: „Ko misli da stoji neka pazi da ne padne!“). Seme, dakle, traži adekvatan prostor u kojem će moći da buja a taj prostor je srce čovečije, njegova slobodna saglasnost da „Dođi Gospode“ nađe Svoje rasprostiranje.

Sada možemo pristupiti analizi teksta. Prvi su ravnodušni, drugi bez postojanosti, treći u ekstremnoj obuzetosti brigama ili zadovoljstvom, a četvrti uporni („Carstvo se na silu uzima“). Ovaj obrazac od četiri tipologije je Sam Hristos izabrao. Možemo spekulisati o više tipova ljudi sa neverovatnim brzacima u oscilacijama slobode, gde se pokazuju da u samo jednom danu, nedelji ili mesecu mogu da prožive sve ove četiri tipologije naizmenično. Ipak, Hristos se namerno ograničava na jednodimenzionalan kontekst. Svestan je da pred Njim stoji zemlja koja još nije primila reč a kamoli da bude otvorena za paradokse i složenije forme. Sistematizacija tipova bi se mogla još sažetije izvesti: a) neprijemčivost i nedostupnost; b) prijemčivost ali nepostojanost; v) mnogobrižnost i mnogoraskalašnost; g) prijemčivost i doslednost. Za drugu podelu može da važi ono Hristovo: „Ko se uhvati za plug i obazre natrag – nije pripravan za Carstvo“. Za poslednji tip – upodobljavanje počinje da deluje na zdravom temelju.

Da pojednostavimo i uđemo u analizu:

U prvom tipu ljudi nailazimo na frigidnost, otpornost prema prisustvu reči Božije. Bog stvara svet Svojom Rečju. Djeva Marija začinje na reč arhangela Gavrila. Sejačeva reč u srcu uspostavlja Carstvo. Ono što se osluškuje je ujedno i ono što se apsorbuje. (Ovde još nema krupnih poglavlja/konotacije o semenu kao svetoj tajni Pričešća, još se nalazimo samo na nivou pričešća rečima). Međutim, kod ravnodušnog te promenade nema ni u zoni informisanosti, ideje ili mašte. Reč je odbačena u startu. Zemljani je ne prima u sebe, te nema ni potrebu da se bavi njome. Ali, takva zemlja ne rađa, ne daje plodove Duha. Bog tu nije poželjan ni kao sejač, ni kao seme. Možda je zato Hristos upotrebio pojam „đavola“ da prikaže to otimanje iz srca. Ovde se čovek otima od Boga.

U drugom tipu ljudi nailazimo na ljude sklone brzom oduševljenju. Zanimljiv sloj. Lako se motivišu, nadahnu, ali još brže demotivišu i presahnu. Ne demantuju Boga, ne idu demonskom linijom kao oni prvi, ali nisu postojani da seme održe u jednom zdravom kontinuitetu. Brzopletost i naivnost ih ometaju. Njihovo primljeno seme pojede ili pasivnost ili stari protokoli da sprovode navike koje nemaju poklapajućih dodira sa Carstvom. Tu je i okruženje čijim strastima se kao i svojim udovoljava na štetu semena, jer okruženje tako meri istinu: „Koliko me voliš – toliko mi činiš!“ (u taj koncept ucene ne ulazi hrišćanska etika predusretljivosti/požrtvovanosti za drugog; štaviše, ima nečeg neumesnog u zluradom potraživanju ljubavi; kao što je neumesno ono famozno: „Siđi sa krsta ako si Sin Božiji!“, tako i ovde: „Dužan si da me voliš ako si hrišćanin!“ a da ta strana ne čini promil napora da izmeni sebe ljubavlju koja mu se daje). Dakle, Bog se lako zaboravlja, gubi se rapidno sećanje na okušano.

U trećem tipu ljudi nailazimo na raslojavanje. Možda ova podela obuhvata one druge neuhvatljive tipove. Hristos se ograničava na hedonizam i brižnost. Realno, u ovoj tački se može obuhvatiti ceo svet. Nema čoveka koji bar za neki svoj mali ugođaj ne mari, kao što nema čoveka koji bar za neki svoj mali strah ne brine. Problem su krajnosti. Ako jedna od ove dve stvarnosti, ili čak obe istovremeno, postaju fatalna preokupacija koja istiska mogućnost semena da pusti svoje izdanke i kaže svoje. Koja god stvarnost da prevagne, na njoj čovek formira svoj identitet i životne stavove. U tom momentu se vidi koje Carstvo je zapravo čoveku bliže i šta ga određuje. Da li ekstremna glad za hedonizmom ili ekstremna glad za brigama. Ili, kao što rekosmo – oboje istovremeno. Na primer, onaj koji traži hedonizam mora da nađe novac a kad nađe novac onda ulazi u strah da stečeno sačuva. Na drugom mestu Hristos dodaje da treba tražiti blago gde rđa i moljac nemaju prisupa. Ukazuje, dakle, na propadljivost i prolaznost svega osim neprolaznosti stvarnosti Duha koja u nama traži realizaciju.

Četvrti tip nema potrebe za dokazivanjem i analizom. To je onaj ko je preskočio sve prethodno pomenute tipove i trudi se da ne izgubi svoju postojanost. To je blago za koje Hristos reče da kada ga čovek nađe ide sve da rasproda samo da to blago zadobije. Reč je o učesniku i svedoku Carstva. Oreol, primenjen na delu.

Rezime priče, dakle, govori o sejanju koje se još uvek vrši. Bilo direktnim Božijim uplivom, bilo indirektno kroz sveštenike, prijatelje, knjige, film, događaje. Smisao koji je ubrizgan u krvotok spoznaje traži proveru – akt. Posejano želi da klija jer dolazi sa izvora druge dimenzije. One dimenzije koju dogmatika imenuje nestvorenim jer je prapostojeće i ništa mu nije slično. Svako od nas je zemlja čije pukotine imaju šansu. U nama treba da se začne seme kao Hristos u grobu. Dok i mi ne dočekamo Vaskrsenje jer ćemo na Njegovu reč oživeti. Što znači da ni priča o sejaču i semenu nije završena jer Sejač ne prestaje da radi. I sada je prisutan i delatan.

Seme može biti smisao, blagodat, crkva, vrlina, Sam Hristos. Eto eshatona pre eshatona kao i Tajne Večere pre pogubljenja – u nama, u mesu, ne pred nama (kako je Hristos upozoravao). Naša sloboda, dakle, a prevashodno naša prijemčivost, igra presudnu ulogu. Semena ne prestaju padati sa Božijeg Trojičnog prestola. Ako smo nepokretni, neosetljivi, a osećamo da ne osećamo seme prisustva Božijeg, samim tim što smo svesni tog defekta – na pola puta smo do spasenja. Zlo bi bilo kada toga ne bismo bili ni svesni, kada bismo unapred (negde čak i svađalački nastrojeni) opravdavali svoju poziciju neosetljivosti. Ugledajmo se na zemlju, ona ne optužuje ni seme ni sejača a ipak donosi plod. A ovde je nešto više od trave i drveća. Bog Koji Sam Sebe posađuje i presađuje na mesto svakog čoveka. I svaki čovek koji sam sebe posađuje i presađuje na mesto Boga. Vera – reanimira, Bog – presazdava. Neka naša zemlja, dakle, širom otvori svoja usta da primi u sebe Sejača Koji je ujedno i Seme za Dan Vaskrsenja.