Ježi Novosjelski, Tajna večera, 1982.
„Duh diše gde hoće“ (Jn 3,8) i donosi sobom zajednicu sa Logosom. Na drugom mestu Evanđelje kaže: „Gde je dvoje ili troje sabrano u ime moje, tamo sam i ja među njima“ (Mt 18,20). Kao uslov za svoje prisustvo i obitavanje sa ljudima Hristos traži samo ovo – da budu sabrani „u ime njegovo“. Ne formalno, naravno, već suštinski – sa verom, tačnije sa iskrenim poverenjem i predanošću njemu i njegovim rečima. Ne traži (i ne želi) da tamo bude neko po obavezi (poslovnoj ili kakvoj drugoj), ne traži specijalne odežde, ne traži ceremonije, već prost i srdačan susret verujućih „u ime njegovo“. Danas retko imamo priliku da opitujemo takav iskonski vid sabranja.
Geografsko i vremensko širenje hrišćanstva dovelo je do pojave velikih, mnogobrojnih zajednica, stvaranja kanonskih struktura, usložnjavanja bogosluženja i sl. No, možda i ne bi bio problem širenje i omasovljenje zajednica da kanonska struktura nije izobličena pokušajem (koji je nažalost uspeo) da sveštena struktura Crkve bude kopija upravne strukture svetovne vlasti. Ova devijacija u Vizantiji u petom veku radikalno se ispoljava kroz procesiju krunisanja vladara u kojoj učestvuje patrijarh. Kasnije, na primer, kroz dodeljivanje sakosa, koji je dvorska odeća, kao bogoslužbenog odevnog predmeta koji treba da nosi episkop, simvolično, ali i praktično se stavlja znak jednakosti između crkvene i državne službe. Od petog veka (najverovatnije), počev od cara Lava I, imamo slučaj da carigradski patrijarh Anatolije 457. g. učestvuje u krunisanju cara na osnovu čega se kasnije tradicionalno ovaj čin ponavlja pri postavljenju svakog novog monarha.
Ova vizantijska tradicija prenela se i na narode i države koji su primili hrišćanstvo zahvaljujući vizantijskom misionarenju. Pritom, ustavljeni obred krunisanja menjao je više puta formu, ali je suština ostala ista – onaj koji ima primat u Crkvi suvereno postavlja onog koji ima prvenstvo svetovne vlasti. Ova vizantijska praksa u osnovi se kosi sa ranim, autentičnim predanjem Crkve, sa Evanđeljem, sa samim rečima Hristovim. Hristove reči „podajte caru carevo, a Bogu Božije“ (Mt 22,21) vrlo jasno i nedvosmisleno ukazuju na odvojenost Crkve i države, ne u smislu da one treba da budu u sukobu ili ratu, ali da obavezno budu odvojene, na mirnoj i dostojanstvenoj distanci.
Uostalom, ni Stari Zavet ne nudi ništa drugačije zaključke – poznato je da se Bog protivi tome da Jevreji imaju cara, ali na njihovo insistiranje „dozvoljava“ ovu promenu društvenog uređenja. Umesto sudija kao pravednih, mudrih, čestitih pojedinaca koji nemaju nikakve preterane počasti za svoj rad na uređenju jevrejskog društva, Jevreji će se odlučiti za kult cara samo da bi bili „kao drugi narodi“. Tada, posle kratkotrajnog procvata, počinje njihova viševekovna propast. Osim korupcije, carsku vlast, kao i u drugim državama starog veka, prati kult ličnosti, tj. idolopoklonstvo budući da se carska ličnost bez izuzetka, u različitom stepenu doduše, doživljava kao božanstvo ili božanska emanacija. To je nespojivo sa judejskom, a kasnije i hrišćanskom verom.
Ideja da je svetovna vlast od Boga data ne samo da nema uporište u Pismu, već je sasvim nesrodna i sa biblijskim i sa dogmatskim, tj. metafizičkim principima judeo-hrišćanskog otkrivenja. Naime, piramidalna hijerarhija sa subordinacijom nije način postojanja ni same Svete Trojice, a nije namenjena ni ljudskom društvu. Ona se javila u istoriji kao posledica pada, posledica odstupanja od božanske ljubavi i potpuno je neusaglasiva sa iskustvom zajednice u Hristu. To što se tokom srednjeg veka u velikim imperijalnim centrima kao što su Carigrad ili Moskva, a i kod drugih naroda koji su se ugledali na ove „velike“ centre, zametnuo pa ustalio običaj da arhiepiskop i vladar stoje ruku pod ruku na nekakvim bitnim ceremonijama, dok se oko njih mota čitava svita različitih podanika koja njima treba da obezbedi osećanje da su oni neka (polu)božanstva jeste sve drugo samo ne manifestacija apostolske sabornosti.
U modernom vremenu, u liberalnijim društvima, uglavnom evropskim, došlo je skoro do potpunog odbacivanja vere i Crkve samo zbog ovog nesrećnog stapanja crkvene i svetovne vlasti, zbog mešanja onog što ne može da se prirodno sjedini. Taj revolt ležao je u osnovi svih modernih revolucija, a i dan danas izaziva otpor kod jednog dela građanstva koje rado govori da „veruje u Boga, ali ne u Crkvu“. Uostalom, samo monaštvo na izmaku starog veka nastalo je više kao reakcija na ovu devijaciju uspostavljanja imperijalne crkve, nego kao beg od tela i fizičke stvarnosti.
Prva sabranja jesu molitveni i prijateljski susreti Hristovih sledbenika. Njihova međusobna zajednica preduslov je njihovog zajedničkog obraćanja Bogu – „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mt 5, 23-24). Zajednice su manje, prisne, jednostavne, srdačne – toga kasnije nestaje u mermernim hramovima u kojima ne stoje zajedno plemstvo i nepovlašćen narod. Toga nema ni danas u Hramu Svetog Save ili drugim „elitnim“ hramovima gde postoje ograde koje dele narod Božiji od sveštenika i episkopa koji služe i saslužuju. Nekim episkopima verni ne mogu ni da priđu. Kakvu ulogu ima zapravo ograda na liturgiji koja treba da bude najprisnija moguća zajednica verujućih i Gospoda!? Čini se da bi pojedini možda i struju uključili u rešetke i gajtane kojima ograđuju ljude u hramu, samo kad bi bili sigurni da će im i to proći kao nešto što se podrazumeva.
Umesto subordinacije i hijerarhije zasnovane na principu egipatske faraonske države, klirici Crkve bi trebalo da se ugledaju na zajednicu Tajne večere. Umesto na faraona ili vizantijskog cara, mogli bi da pogledaju jednostavno na Hrista. Poslednjih godina, nažalost, utisak većine verujućih, pa čak i onih koji sa strane posmatraju dešavanja u našoj Crkvi, jeste da se unutar nje dešava jedan sunovrat i odstupanje od evanđelskih, čovekoljubivih i bogoljubivih vrednosti. Ako je taj utisak toliko jasno ekspliciran, hiljadu puta iskazan, ne samo poslednjih meseci, već i ranije, zašto se niko iz trenutnog vrha crkvenog klira ne zapita o uzrocima takve kritike? Da li je moguće da su sve negativne kritike na račun društvenog delovanja rukovodstva Crkve neke refleksije nekakvih „stranih plaćenika“ koji „ruše državu i Crkvu“, kako stalno ponavlja crkveni i državni vrh.
Iako je vlast ona koja je svakako plaćena od strane stranaca (i koja je gomilu prirodnih resursa i bogatstava Srbije rasprodala tim istim strancima), ova smešna i žalosna tvrdnja se neumorno reprizira na mnogo načina svakoga dana. Umesto da se zapitaju o uzrocima kritike, pojedini prvojerarsi sve svoje slobodno vreme i trud ulažu u najniže moguće, tabloidno, botovsko blaćenje neistomišljenika, u pronalaženje neproverenih tračeva najniže vrste, kojih bi se i sokačare možda postidele, u nedostojno i nedostojanstveno poniranje i blato i kal egzistencije, baš u ono „dno dna“. Čovek ima u sebi nažalost i tu težnju ka grehu, ka praznoslovlju i ogovaranju, ali je čudno da za to nema pokajanja, da se to čak ne drži ni u privatnosti, nego se sveštena lica i njihovi saradnici hvale ovim nedostojnim poslom.
Gde prebiva Hristos danas… Gde su oni koji su „sabrani u ime njegovo“… Na osnovu onoga što su same reči Gospodnje, znamo da je On tamo vazda sa onima koji stradaju, koji nedužni pate, ali sa onima koji se raduju smernom radošću, koji iskreno veruju, u tišini daju potrebitima; na onim mestima gde vlada duh radosti, duh zajedništva, gde nestaju podele, ograde, sebičnost. Čitajući blaženstva, verujemo da i znamo da Bog i zajednica verujućih nije sigurno tamo gde se drugi pretvara u neprijatelja koji vreba, nasilnika, tiranina, idola… Sabornost je dar – taj dar se ne stiče oponašanjem neke forme, već iskrenom verom i delatnim pomaganjem drugome. Parabola o milostivom Samarjaninu ovo nedvosmisleno pokazuje.
Sabornost se ne uvodi silom, ona nije jednom utvrđena institucija koju održava neka hijerarhija, već živi i nepredvidivi bogočovečanski organizam kojim rukovodi Božija blagodat i čovekova slobodna volja izražena kao ljubav. Sabornost je stalno na ispitu, ona vazda zahteva trud i borbu, borbu za vrlinu, ona nije i ne sme se shvatiti kao posed jerarhije, koja je deli po ličnom nahođenju te može da kaže, onako iz hira i bez dokaza, jesi pa nisi deo sabornog tela Crkve. Zbog tog pogrešnog shvatanja sabornosti Crkve, mi danas imamo preko stotinu hrišćanskih denominacija umesto „jedne svete saborne i apostolske Crkve“. Ipak, verujemo i znamo da uprkos svoj toj istoriji podela, autentična sabornost i dalje živi – ona je dar Duha i tamo gde postoji nesebična zajednica u Hristu.
