1. Osećaj zadivljenosti
Dozvolite mi da počnem[1] time što ću se prisetiti sna koji sam imao pre više godina. Vratio sam se u Vestminster, u internat u Londonu koji sam pohađao u mladosti. Prijatelj me je prvo proveo kroz sobe koje su mi već bile poznate u mom budnom životu. Onda smo u mom snu ušli u druge prostorije koje nikada ranije nisam video: prostrane, elegantne, obasjane svetlošću. Konačno smo se našli u malom, mračnom svetilištu, prekrivenom zlatnim mozaicima koji su blistali na svetlosti sveća. „Kako čudno”, rekao sam svom saputniku iz sna. „Živim godinama u ovoj kući, ali nikada ranije nisam otkrio ove prostorije.” A moj prijatelj je odgovorio: „Da, tako je uvek”. Probudio sam se i, gle, to je bio san. Zaista, uvek je tako. U svetu oko nas i u dubinama nas samih uvek postoje nove prostorije koje još nismo otkrili. A to se posebno odnosi na mnoge nepoznate prostorije u duhovnoj kući u kojoj svi mi prebivamo: u kući Crkve. „Početak istine je”, primetio je Platon, „zadivljenost”[2]. Došli smo na ovu konferenciju o sabornosti i prvenstvu upravo zato da bismo obnovili i uvećali svoju zadivljenost pred tajinstvom Crkve, da otkrijemo prostorije za koje nismo znali da postoje. „Evharistija je trajno čudo”, govorio je sveti Jovan Kronštatski, a isto se može tvrditi i za Crkvu. Sabrani ovde zajedno, sagledajmo ovo trajno čudo novim očima.
2. Crkva i Evharistija
Na početku će biti od pomoći da se tema sabornosti i prvenstva stavi u širi kontekst. Hajde da postavimo neka osnovna pitanja. Čemu služi Crkva ovde? Koja je posebna i jedinstvena funkcija Crkve, ona koju Crkva vrši, a koju niko i ništa drugo ne može? Koji zadatak obavlja Crkva, koji ne može tako dobro da obavi ni omladinska grupa, ni muzičko društvo, ni dom za stare, ni etno klub? Koju ulogu ima sveštenik, a koju ne može da obavi ni socijalni radnik, ni psihoterapeut, ni bračni savetnik? Šta Crkvu drži na sabranju i čini je jednom? Kada razmišljamo o Crkvi, kakvu vizuelnu sliku ili „ikonu” treba da imamo na umu?
Na pitanja poput ovih možemo odgovoriti: Crkva je tu da propoveda spasenje u Isusu Hristu raspetom i vaskrslom iz mrtvih. Takav odgovor je tačan, ali je nepotpun, jer Crkva je tu ne samo da na rečima objavljuje spasenje, nego i da nam to spasenje učini dostupnim na delu. Šta je onda prvenstveno delovanje crkvene zajednice? Da bismo odgovorili na to, podsetimo se šta se dogodilo neposredno posle Silaska Duha Svetoga na dan Pedesetnice, kada je kršteno tri hiljade obraćenika. „I behu postojani”, kaže nam sveti Luka, „u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama” (Dap 2, 42). Evo, dakle, posebne i jedinstvene funkcije Crkve: da ,,lomi hleb”, da prinosi tajinstvenu beskrvnu Žrtvu, da svetkuje Večeru Gospodnju ,,dok On opet ne dođe” (2 Kor 2,1). To je ono što Crkva sâma može učiniti, što razlikuje Crkvu od bilo koje druge društvene jedinice. Naravno, Crkva mnogo toga čini i služi Liturgiju. Ali Evharistija je ta koja čini živototvorni izvor iz koga sve ove druge stvari potiču. Evharistija je ta koja drži Crkvu na sabranju i čini je jednim Telom u Hristu. Crkveno jedinstvo nije nametnuto odozgo silom jurisdikcije, već se izgrađuje iznutra zajedničarenjem u svetotajinskom Telu i Krvi Vaskrslog Gospoda.
Ovo bi, dakle, trebalo da bude naša ‘ikona’ Crkve: trpeza – na stolu sud sa hlebom i čaša sa vinom; a za stolom episkop i sveštenici, đakoni – da, i đakonese, ipođakoni, čteci i prislužitelji, sa svetim narodom, laicima ili mirjanim – svi zajedno svetkuju evharistijsku tajnu. Sâm naziv Crkve na grčkom eklisija ima evharistijsku odrednicu: znači „sabranje”, ali ne samo bilo kakvo sabranje, već posebno bogoslužbeno sabranje, Narod Božji „odazvao se” i sabrao na prinošenje Božanske Liturgije. Nije slučajno što izraz „Telo Hristovo” ima dvostruko značenje, označava i zajednicu i svetinju. Isto tako nije slučajno što reči zajednica svetih(communio sanctorum) označavaju i pričešćivanje svetih i pričešće, učestvovanje u osvećenim Darovima. Crkva je u suštini evharistijski organizam i kada služi Liturgiju, tada i tek tada postaje ono što istinski i jeste. Kao što je naglašavao kardinal Henri de Lubak, Crkva čini Evharistiju, a Evharistija Crkvu[3].
Takav je bio odgovor na naše pitanje „Čemu služi Crkva?” koji su dali bogoslovi u 20. veku, kao što su protojerej Nikola Atanasijev i mitropolit Jovan Zizjulas. Prema rečima Aristotela Papanikolaua, „ako bi nam tražili da pokažemo gde je Bog, ukazali bismo na ličnost Isusa Hrista; ako se traži da pokažemo gde je Crkva, teško je zamisliti da bi neko mogao da ukaže na bilo šta osim na Evharistiju”[4]. Bez oklevanja bih evharistijsku eklisiologiju, uprkos kritikama kojima je bila izložena, smatrao najkreativnijim elementom novije pravoslavne misli. I upravo sa ove tačke gledišta treba pristupiti temi sabornosti i prvenstva. Ovo treba tumačiti, ne samo u institucionalnom i pravnom smislu, kao izraz upravljanja i moći, već prvenstveno u tajinstvenom i pričesnom kontekstu.
3. Sabornost
Kad se govori o sabornosti, odmah imamo na umu način na koji crkveni sabor treba smatrati evharistijskim događajem. Većina sabora se bavila vaspostavljanjem evharistijskog opštenja kada je ono bilo prekinuto, pitanjem ko može ili ne može biti pripušten primanju svetih tajni, a većina sabora (ako ne i svi) okončavani su sasluženjem Liturgije u kojoj su služili svi članovi sabora.
Šta je cilj svakog sabora? Sabornim razmatranjem postići zajednički um. Ipak, ovaj zajednički um nije samo zbir ubeđenja različitih učesnika. Kada smo sabrani u saboru, mi grešnici postajemo nešto više od onoga što smo kao izolovani pojedinci; a ovo „nešto više” je upravo prisustvo sâmoga Hrista, koji deluje među nama blagodaću Svetoga Duha. Kao što je obećao naš Gospod, „gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, tu sam i Ja među njima” (Mt. 18,20). Ovaj izvaredni iskaz navodi se u odredbi svakog istinskog sabora. Nije li značajno što je Paraklit sišao na prve učenike u Jerusalimu, ne kada se svaki od njih molio odvojeno, već kada su svi bili zajedno na jednom mestu (Dela apostolska 2,1)?
Dvojica ili trojica, rekao je Hristos. Istina je da nam On dolazi i kad smo sami, kada u trezvenom bdenju ispitujemo unutarnje svetilište svog srca i tamo otkrivamo njegovo stalno prisustvo. Samoća, koja nije isto što i usamljenost, zaista je sastavni aspekt našeg života u Hristu. Ipak, uprkos dubokoj vrednosti koju samoća ima, solidarnost i zajedništvo – zajedno sa svim onim što podrazumeva slovenski izraz sabornost – još su dragoceniji. Crkva nije zbirka samostalnih monada, već telo sa mnogim udovima, organski međusobno zavisnim.
Zbog toga, unutar Crkve jedni drugima kažemo: „Potreban si mi da bih bio svoj”. Zbog toga na svakom nivou crkvenog života, a ništa manje na svakom saboru, članovi Crkve ne kažu „ja”, nego „mi”, ne „mene”, nego „nas”. „Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama”, rekli su učenici na Apostolskom saboru u Jerusalimu (Dela apostolska 15,28). „Mi” je presudna saborska reč. Zacelo nam pada u oči činjenica da se u molitvi koju nam je zaveštao Hristos (Mt 6,9-13) reč „nas” javlja pet puta, reč „naš” tri puta, a reč „mi” jednom; ali nigde u Molitvi Gospodnjoj hrišćanin ne kaže „ja”, „moj” ili „mene, meni”.
Tako se i u Evharistiji – činu koji gradi Crkvu – na epiklezi ili prizivu Svetoga Duha kaže Bogu: „Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu žrtvu, i molimo Te, i prizivamo i preklinjemo: nisposli tvoga Duha Svetoga”. Na isti način, čitajući Isusovu molitvu koja mi je bila saputnik poslednjih šezdeset godina, ne volim da kažem „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me”, već pre „pomiluj nas”. Ne treba reći da je uobičajeniji oblik „pomiluj me” potpuno legitiman, ali kad govorimo „nas”, ističemo da spasenje, iako lično, nikada nije izolovano.
Ne zaboravimo bukvalni smisao grčke imenice sinodos. Ona nastaje od sin, „zajedno” i odos, „put” ili „putovanje” – zajedničko putovanje. Sinod je sabranje lica – prvenstveno episkopa, ali koje takođe uključuje sveštenike i laike – koji se nalaze na zajedničkom pokloničkom putovanju, a koji zajedno putuju istim putem. Ova ideja, koja podrazumeva osećaj kretanja i ispitivanja, podseća nas na to da sinodi (sabori) nisu statični, već dinamični, ne ponavljaju se, već su otkrivenjski. „Evo, sve činim novim”, objavljuje vaskrsli Spasitelj (Otk 21,5). Na svakom istinskom crkvenom saboru doživljavamo novost naše nepromenljive vere.
Kada razmišljamo o sabornosti, zamišljamo je u širem obuhvatnom smislu. Iako se u prvom redu odnosi na odluke već održanih sabora, bilo vaseljenskih ili pomesnih, nju takođe treba shvatiti šire kao svojstvo koje se proteže širom Crkve na svim nivoima, u eparhiji, parohiji i u našem ličnom živi. Otac Georgije Florovski je govorio o potrebi sticanja „svetootačkog uma”; možemo slično govoriti i o potrebi sticanja „saborskog uma”. Sabornost podrazumeva ono što je nazvano „duhovnost zajedništva”[5], otvorenost prema drugome, spremnost da se sasluša. Sabornost ne znači monolog nego dijalog, ne samodovoljnost već razmenu, ne solipsizam već zajedništvo.
Mi pravoslavni smo navikli da govorimo o sebi kao o sabornoj Crkvi, kao Crkvi sedam svetih Sabora, ali moramo s poniznošću i realnošću priznati da, iako u teoriji potvrđujemo sabornnost, često smo je zanemarivali u praksi. Tačno je da je od vremena Vaseljenskih sabora održan niz sabora: Sabor u crkvi Svete Sofije 879-80.g.; palamitski sabori 14. veka u Carigradu (1341, 1347, 1351); sabori 17. veka, posebno ovde u Jašiju (1642) i u Jerusalimu (1672), koji je potvrdio tačno pravoslavno učenje o Crkvi i svetim tajnama; carigradski sabor (1872) koji je osudio etnofiletizam (nažalost, njegovog učenja se ne drže u savremenoj pravoslavnoj dijaspori), a u novije vreme i veliki moskovski sabor 1917-18.g. Saborima su prisustvovali sveštenici i laici, kao i episkopi, ali su tragično prekinuti boljševičkom revolucijom, a u mnogo čemu bili su isto tako radikalni i inovativni kao Drugi vatikanski koncil, a možde i više.
Bez obzira na sve ove i druge sabore, ne bi li trebalo da priznamo da je Pravoslavlju često bilo teško da deluje saborno? Koliko godina priprema i odlaganja je proteklo pre nego što se Sveti i Veliki sabor sastao na Kritu u 2016. godini! U Rimokatoličkoj crkvi je papa Jovan XXIII, na zaprepašćenje gotovo svih, objavio 25. januara 1959. g. da će sazvati Koncil; a za manje od četiri godine, 11. oktobra 1962. godine, Koncil je počeo s radom. Smatram da to nije način na koji se stvari dešavaju u Pravoslavnoj crkvi. Još 1902. godine vaseljenski patrijarh Joakim III uputio je encikliku svima pravoslavnim Crkvama, pozivajući na bliskije veze i saradnju, što je naišlo na povoljan prijem. Sa svoje strane je Ruska crkva odgovorila 1903. godine, ističući važnost „posebnih sabora pravoslavnih arhijereja”, sastavljenih iz predstavnika svih patrijaršija i autokefalnih Crkava, kada bi se licem u lice i iz „usta u usta” savetovalo o pitanjima od zajedničkog interesovanja[6].
Ovde imamo seme koje je na kraju dovelo do Svetog i Velikog Sabranja 2016. godine, ali je prošlo mnogo vremena pre nego što je ovo seme urodilo plodom. Godine 1923. vaseljenski patrijarh Meletije IV Metaksakis sazvao je svepravoslavnu konferenciju u Carigradu, mada jedan broj pravoslavnih Crkava nije mogao da prisustvuje, i nekoliko odluka ove konferencije dovelo je do velikih podela, posebno zbog usvajanja novog kalendara. Posle toga, 1930. g. međupravoslavna komisija sastala se u manastiru Vatopedu na Svetoj Gori sa zadatkom da se pripremi ono što je nazvano „Prosinod”, prosabor, od kojeg se, pak, očekivalo da će sa svoje strane dovesti do saziva i održavanja punog svepravoslavnog sabora. Međutim, ovaj Prosinod nikada nije bio sazvan, a još manje je ostvaren sâm predloženi Svepravoslavni sabor.
Godine 1965. vaseljenski patrijarh Atinagora je oživeo ideju Svetog i Velikog sabora kada je sazvao Prvu svepravoslavnu konferenciju na Rodosu, na kojoj je sastavljen sveobuhvatan spisak mogućih tema. Dalje pripreme za Sabor obavljene su na narednim svepravoslavnim konferencijama na Rodosu i u Šambeziju u Švajcarskoj. Ipak, trebalo je da prođe više od pola veka pre nego što se Sveti i Veliki sabor najzad sastao na Kritu 2016. Ovo stalno odlaganje Sabora podseća na opit putovanja avionom u četrdesetim ili pedesetim godinama prošlog veka. Dok smo čekali na pisti, motor je neprestano radio, propeleri su se vrteli u krug, ali činilo se kao da se avion zapravo nikada neće dići u vazduh. Otuda je najznačajnija stvar u vezi sa Kritskim saborom 2016. godine, posmatrano u ovom svetlu, bila ta što se konačno Sabor sastao.
Nažalost, ispostavilo se da su nalazi dugo očekivanog Sabora razočaraali. Daleko od toga da je bio svepravoslavan. Od četrnaest Crkava koje čine pravoslavnu zajednicu u svetu, samo njih deset je bilo zastupljeno. Crkve Antiohije, Gruzija, Bugarske i Rusije odlučile su da iz različitih razloga ne dolaze. Pravoslavna crkva u Americi nije bila ni pozvana. Odsustvo Ruske crkve bilo je posebno pogubno, a predstavljalo je i iznenađenje, jer je do poslednjeg trenutka Moskovska patrijaršija aktivno i pozitivno učestvovala u pripremama.
Pre sastanka Kritskog sabora neki predstavnici pomesnih pravoslavnih Crkava pitali su se da li se Kritski sabor možda neće smatrati Osmim vaseljenskim saborom. Gledano unazad, danas niko ne zastupa takav stav. Zapravo, Kritski sabor je usvojio znatno drugačiji način rada od sedam vaseljenskih sabora. Na vaseljenski sabori u načelu – možda ne uvek u praksi – bili su pozivani svi episkopi hrišćanskog sveta, jer su sa svetotajinskog stanovišta svi bili hirotonisani na isti način, pa su svi uživali iste darove blagodati. Dalje, na vaseljenskim saborima svaki episkop je glasao pojedinačno, a odluke su se donosile većinom glasova. Manjina koja se ne bi složila sa tim obično je bila izuzetno mala – na prvom Nikejskom saboru (325. g.) sastojala se od ne više od dva episkopa – no, bez obzira na to, postojala je manjina koja se nije slagala.
Pripreme vezane za Sabor na Kritu bile su drugačije. Ideja vodilja prilikom organizovanja i rukovođenja Saborom nije bila toliko svetotajinska i harizmatska koliko administrativna i birokratska. Na Sabor nisu pozvani svi episkopi, već samo dvadeset i četiri iz svake patrijaršije ili autokefalne Crkve. Da su svih četrnaest pravoslavnih Crkava poslale po dvadeset i četiri predstavnika, na Kritu bi bilo 336 episkopa, a u stvari, taj broj nije bio mnogo veći od njih 150. (Naravno, neke pomesne pravoslavne Crkve nemaju toliko episkopa, dvadeset i četiri, što je slučaj, na primer, sa Crkvama Kipra, Albanije, Poljske i Čeških zemalja i Slovačke).
Još jedna tačka razlike između Krita i vaseljenskih sabora bila je ta što je na Kritu, kako je prethodno odlučeno, odluke trebalo donositi ne većinom glasova kao na vaseljenskim saborima, već konsenzusom. Pretpostavljam da je ovo značilo da, iako je moglo biti neistomišljenika u delegaciji od dvadeset i četiri episkopa, ipak bi pojedine delegacije, svaka uzeta u celini, trebalo da prihvate odluke većinom glasova. Inače bi jedan jedini nesaglasni episkop mogao da parališe čitav postupak.
Posle odluke koju je donela Svepravoslavna konferencija 1976. godine – ne manje od četrdeset godina pre Sabora! – izabrano je šest tema za razmatranje na Kritu, a svi do tada pripremljeni radovi predati su Saboru:
- Misija Pravoslavne crkve u savremenom svetu. Doprinos Pravoslavne crkve uspostavljanju mira, pravde i slobode, bratstva i ljubavi među ljudima i uklanjanju seksualnih i drugih oblika diskriminacije;
- Pravoslavna dijaspora;
- Autonomija u Pravoslavnoj crkvi i način njenog proglašavanja;
- Sveta tajna braka i bračne smetnje;
- Značaj posta i njegovo poštovanje danas;
- Odnosi Pravoslavne crkve sa ostatkom hrišćanskog sveta.
Nekoliko primedbi odmah mi pada na um. Prvo, ovih šest tema bilo je sigurno previše da bi se mogle podrobno razmotriti na saboru koji je trajao tek nešto više od nedelju dana. U Rimokatoličkoj crkvi je Tridentski sabor održavan šesnaest godina, dok se Drugi vatikanski protezao na četiri godine, a zasedanja odbora su nastavljena još punih devet meseci. Zbog kratkog raspoloživog vremena i različitih tema postavljenih pred njega Krtski sabor nije imao jasan fokus.
Po pitanju sedam vaseljenskih sabora, svaki je bio sazvan da se bavi prvenstveno jednim dogmatskim pitanjem koje je izazivalo žustre rasprave u hrišćanskom svetu. Ali po pitanju Sabora na Kritu nije postojalo takvo pitanje koje bi zabrinjavalo. Na primer, na kraju nedeljne Liturgije u Oksfordu, gde živim, ne vidim da sam okružen uznemirenim parohijanima koji bi se pitali: „Vladiko, sinoć nismo mogli oka sklopiti, jer svi smo toliko zabrinuti zbog načina proglašavanja autonomije.”
Jasno je da nisu sve od šest tema podjednako važne. Prva, o „misiji Crkve”, krajnje je opširna; usled toga, tekst usvojen na kraju Sabora nije kazao nimalo nečeg što bi bilo drugačije ili neočekivano. Što se tiče treće teme, goruće pitanje o kome se govori u savremenom Pravoslavlju nije proglašavanje autonomije, već proglašavanje autokefalije, no ona nije bila na dnevnom redu i o njoj se nije razgovaralo. Ne sećam se da je na Kritu išta bilo rečeno o statusu Pravoslavne crkve u Americi koju je Moskovska patrijaršija priznala kao autokefalnu, ali ne i Vaseljenska patrijaršija, što je pitanje koje je otvoreno već skoro pedeset godina. Isto tako, ništa nije rečeno o žalosnom crkvenom stanju u Ukrajini i o mogućnosti osnivanja autokefalne Ukrajinske crkve. Opet se pitam: Da li nam je zaista potreban Sveti i Veliki Sabor za donošenje odluka o postu? Svakako se o ovome najbolje može razgovarati na lokalnom i lično na pastirskom nivou, sa parohom ili duhovnikom.
Međutim, dve od šest tema svakako su od najveće važnosti: kanonsko stanje takozvane dijaspore i odnosi Pravoslavne crkve sa nepravoslavnim svetom. Pa ipak, za ova dva pitanja pripremni radovi uglavnom nisu uspeli da se uhvate u koštac sa stvarnim problemima koji su vezani sa tim. Što se tiče dijaspore, na primer, pripremni referati su prvi put izneli da se na Zapadu ne može postići to da se poštuje kanonska jurisdikcija jednog episkopa u jednom mestu. Međutim, to je nešto što nam teško pada u poslednjih sto godina. Ali je Sabor s pravom preporučio uspostavljanje episkopskog sabranja u svakom području dijaspore, mada je o ovome već bilo odlučeno na Svepravoslavnoj konferenciji 2009.g. Inače, u pripremnom radu i shodnoj odluci usvojenoj na Kritu nije rečeno ništa što bi bilo novo.
Sve u svemu, mora se priznati da su šest pripremnih „referata” o kojima se raspravljalo na Kritu bili donekle konzervativnog duha, a izmene i dopune usvojene na Saboru – koje nisu bile opsežne – većim delom su ojačale konzervativni karakter dokumenata.
Ma kako je dnevni red Sabora na Kritu bio preopterećen, u današnjoj Pravoslavnoj crkvi ima nekoliko ozbiljnih pitanja o kojima Sabor nije ništa rekao. Kao što je već napomenuto, nije razmatrao pitanje davanja autokefalnosti. Pitanje kalendara nije postavljano. Biće da je ovo bilo mudro, jer je Sabor mogao malo učiniti po ovom pitanju, pošto se ne bi moglo očekivati da će se Crkve koje se drže starog kalendara, poput Ruske crkve, složiti s tim da i one uvedu novi. Svaki takav pokušaj verovatno bi doveo do raskola.
Ništa nije rečeno o načinu primanja obraćenika u Pravoslavnu crkvu. U današnjoj pravoslavnoj praksi po ovom potanju postoji neka čudna raznolikost[7]. Od 18. veka Ruska crkva je uglavnom primala rimokatolike jednostavno ispovedanjem pravoslavne vere i razrešenjem grehova, ne zahtevajući miropomazanje ili (još manje) ponovno krštenje [to je bilo u praksi pre 20. veka, no nije praksa u Ruskoj crkvi posle ponovnog uspostavljanja patrijaraštva početkom 20. veka – prim. ur.]. S druge strane, Ruska zagranična crkva, koja je od 2007. g. u punom opštenju sa Moskovskom patrijaršijom, često ponovo krštava obraćenike, među njima i rimokatolike. Slična praksa postoji i drugde u Pravoslavnoj crkvi, naročito na Svetoj Gori. Tamo gde se zahteva krštenje, ne kaže se da je ono „uslovno”, ne kazuje se „ako nije kršten”.
Ovo sada očigledno nije samo stvar administrativne prakse, već pokreće pitanje dogmatskog učenja. Postavlja se pitanje: Da li nepravoslavne Crkve poseduju valjanu svetu tajnu? U samom pravoslavnom svetu postoje i u grčkoj i u slovenskoj Crkvi oni koji tvrde da van vidljivih granica Pravoslavne crkve nema božanske blagodati i validnih, valjanih tajni. Za podršku se pozivaju na odluku koju su istočni patrijarsi (osim antiohijskog) doneli 1755. godine[8]. Međutim, to nikako nije sveopšte mišljenje u Pravoslavlju. Postoje i drugi, poput oca Georgija Florovskog koji u svom poznatom članku „Granice Crkve”, prvi put objavljenom 1933,[9] tvrdi da se harizmatske i kanonske granice Crkve ne podudaraju tačno. Lično mogu reći da ne mogu bukvalno verovati da Papu treba smatrati ne samo laikom, već i nekrštenim paganinom. Naravno, mnogo toga zavisi od toga šta se podrazumeva pod pojmom „valjan”. Nadao sam se da će Kritski sabor formalno opozvati odluku iz 1755. g. i da će odlučiti da sve obraćenike u Pravoslavlje, koji su već kršteni vodom u ime Svete Trojice, ne treba primati ni ponovnim krštenjem, ni njihovim jednostavnim ispovedanjem vere sa razrešenjem grehova, već miropomazanjem. Na taj način bi se uredila jedinstvena praksa u celom Pravoslavlju. Nažalost, po ovom pitanju su kritski delegati, prema rečima pesme iz akatista, ostali „nemi kao ribe”. O tome se nije razgovaralo.
Dalja pitanja koja su ignorisana na Kritu, iako predmet žestokih rasprava na nepravoslavnom Zapadu, bila su služba žena u Crkvi i praksa takozvanih „istopolnih zajednica”.
Pa kako ocenjujemo Kritski sabor? Posle tako dugih priprema, šta smo zapravo postigli? Na Kritsko sabranje može se možda najbolje gledati, ne kao na izolovani događaj, na jednokratni događaj, već kao na početak procesa, kao na prvo u nizu takvih sabranja. Na Kritu je patrijarh rumunski Danilo predložio da Sveti i Veliki sabor bude održavan svakih sedam godina i u ime Rumunske crkve ponudio je da bude domaćin na sledećem takvom zasedanju. Ovo poslednje je svakako veoma važno pitanje, jer su Sveti i Veliki sabori skupi događaji, a mi nemamo hrišćanskog cara da podnese troškove. Iznenađuje da se Kritski sabor razišao bez donošenja odluke kada i gde će biti održan sledeći Sveti i Veliki sabor, a nije osnovan ni odbor za praćenje njegovog rada. Moramo već sada početi da radimo na budućem saboru, za koji se nadamo da će biti potpuno svepravoslavan. Pripreme za Kritski sabor trajale su, kao što smo videli, 114 godina, od 1902. do 2016. g. Da li treba da sačekamo još 114 godina pre nego što će biti nastavka?
Srećom, na Kritu nije bilo političkih mešanja ili ih je bilo vrlo malo. Za ubuduće postavimo plakat: Političari, držite se dalje! Doduše, u vizantijsko doba hrišćanski carevi su imali istaknutu ulogu na vaseljenskim saborima. Ali Putin nije car Konstantin.
Najvažnija stvar vezana za Kritski sabor, kao što smo rekli, bila je ta da se on zaista sastao. Naredni sabori, nadamo se, mogu se baviti pitanjima koja nisu razmatrana na Kritu. Ono što je Kritski sabor učinio jeste da potvrdi saborni duh Pravoslavlja, tj. saborni etos. I na ovome smo zahvalni pre svega rukovođenju i istrajnosti Njegove Svetosti vaseljenskog patrijarha Vartolomeja.
4. Prvenstvo
Prelazeći sada na temu prvenstva – što je od tako velike važnosti u trenutnom pravoslavno-rimokatoličkom dijalogu – prvo što treba reći jeste da su sabornost i prvenstvo komplementarni i međusobno zavisni. Među njima je, kako je s pravom insistirao mitropolit Jovan Ziziulas, „neraskidiva veza”[10]. U „pravoslavnoj eklisiologiji, piše on, ne može biti prvenstva bez sabora, niti, obratno, može biti sabora bez prvenstva”[11]. Ovo zaista proističe iz evharistijske prirode Crkve. Pri svakom sasluživanju Evharistije uvek postoji neko ko vrši ulogu liturgijskog predsedavajućeg; slično tome, na svakom crkvenom saboru – a sabor je, kao što smo videli, u osnovi evharistijski događaj – postoji neko ko deluje kao predstojeći i prvi.
Između predstojećeg i njegovih saslužitelja episkopa, kao što apostolski kanon 34 jasno pokazuje[12], postoji uzajamni odnos. Episkopi ne smeju delovati bez predstojnika, niti predstojnik bez episkopa. Između njih dvojice postoji ono što bi se moglo nazvati saodgovornost i uređena međuzavisnost. A šta je glavna služba prvoga? Ona treba da podstiče međusobno savetovanje i tako čuva jedinstvo Crkve. Predsedavajući je u osnovi mostograditelj. Po rečima oca Jovana Majendorfa, „osnovne dužnosti ‘prvog episkopa’ sastoje se u tome da se obezbeđuju stalne konsultacije i sabornost među svim pravoslavnim Crkvama i da se štiti crkveno ustrojstvo (posebno pomesno i pokrajinsko jedinstvo svih pravoslavnih)”[13]. Tako u 9. veku zbornik Isagoge, nakon što je za carigradskog patrijarha kazao da je „živa i oživotvorena ikona Hrista”, dalje tvrdi da je njegov zadatak „da sve jeretike vraća u Pravoslavlje i jedinstvo Crkve”, dok kanon 102 Trulskog sabora navodi da je njegova služba da „vraća izgubljene ovce”[14].
Prvenstvo, kako o. Aleksandar Šmeman primećuje, postoji u savremenom pravoslavnom svetu u „velikoj raznolikosti postojećih obrazaca – od gotovo apsolutne ‘monarhije’ ruskog patrijarha do manje-više nominalnog prvenstva atinskog arhiepiskopa”; ovo „pokazuje odsustvo zajedničkog razumevanja prvenstva [u Pravoslavnoj Crkvi] ili njegove čvrste kanonske teorije o njemu”[15] Arhiđakon Jovan Hrisavgis priznaje: „Istina je da mi zapravo nemamo razvijeno učenje ili— tačnije – definisani stav koji možemo braniti po pitanju shvatanja prvenstva[16]. Iako se Moskovska patrijaršija slaže sa Vaseljenskom patrijaršijom oko toga da Konstantinopolj zauzima prvo mesto u taksis-u ili kanonskom poretku Pravoslavne crkve, među njima nema pune saglasnosti u pogledu obima i praktičnih implikacija ovog „prvog mesta”. Veliki logotet Teodor Metohit je rekao u 14. veku da su veliki ljudi u starini sve iskazali tako savršeno da nisu ostavili ništa nama da kažemo. U svakom slučaju, što se tiče pitanja prvenstva u Pravoslavnoj crkvi, to uopšte nije okočano pitanje. Poslednja reč još nije izgovorena.
Između ostalog, vidi se da ne postoji usaglašeni stav oko prvenstva Vaseljenskog prestola kad su u pitanju suprotstavljeni stavovi u vezi sa davanjem autokefalije. (Možda ne bi trebalo da „dodeljujemo”, već da „priznamo” autokefaliju.) Carigrad ovo vidi kao prerogativ Vaseljenske patrijaršije, dok Moskva to smatra nadležnošću Majke Crkve. Ovo razmimoilaženje u stavovima došlo je do izražaja 1970. godine u vezi sa Pravoslavnom crkvom u Americi. Moskva je na osnovu toga što je bila Majka Crkva Ruske mitropolije u SAD dodelila autokefaliju svojoj ćerki, ali je Konstantinopolj odbio da prizna ovaj čin. Srećom, ovom prilikom svetotajinsko opštenje između dveju patrijaršija nije prekinuto. Ali ostaje činjenica da skoro pola veka kasnije nije pronađeno rešenje po ovom neslaganju.
Ozbiljniji je sukob koji je nastao 2018. godine oko Ukrajine. Carigradska patrijaršija je dodelila tomos o autokefalnosti raskolničkim grupama u Ukrajini, takozvanoj „Kijevskoj patrijaršiji” pod rukovodstvom Filareta Denisenka i takozvanoj „Autokefalnoj crkvi” pod mitropolitom Makarijem. Odbacujući ovu odluku, Moskva zadržava pod svojom jurisdikcijom deo ukrajinskog Pravoslavlja na čijem je čelu mitropolit Onufrije, a koji pod svojim omoforom ima znatno više parohija nego druge dve grupacije zajedno. Usled toga Moskva je donela odluku o prekidu opštenja sa Carigradom, mada on do sada nije uzvratio, već nastoji da održi puno opštenje sa Rusijom. Nekoliko drugih pomesnih pravoslavnih Crkava zahteva da se ovaj razlaz između Moskve i Carigrada reši na svepravoslavnom nivou, bilo ponovnim sazivanjem Kritskog sabora ili sazivanjem posebnog sabranja svih predstojatelja vaseljenske Pravoslavne crkve.
Uz sve dužno poštovanje dveju patrijaršija, mnoge od nas uznemiravaju radnje obeju strana u ovom složenom i nesrećnom sporu. Dok Vaseljenska patrijaršija sebe doživljava kao Majku Ukrajine, mora se priznati da je Ukrajina više od 330 godina činila sastavni deo Ruske crkve. Ovo je istorijska činjenica i, kako primećuje Aristotel, „čak ni Bog ne može promeniti prošlost”[17]. U isto vreme, iako se mogu izraziti rezerve u vezi s ponašanjem Carigrada, postoji razlog da se čovek onespokoji i zbog odluke Moskve da prekida opštenja sa Vaseljenskom patrijaršijom. Prema rečima arhiepiskopa albanskog Anastasija, iskazanom u njegovom osvrtu na krizu u Ukrajini, „nezamislivo je da se Božanska evharistija, prevashodno tajna beskrajne ljubavi i snishođenja Hrista, može koristiti kao oružje protiv druge Crkve … Koliko god bila ozbiljna, nataložena pitanja o jurisdikcijama ni u kom slučaju ne mogu predstavljati razlog za raskol u Pravoslavlju, bilo gde u svetu”[18]. Avaj! Ono što je arhiepiskop Anastasije nazvao „nezamislivim” upravo je to što se i dogodilo.
Sveti Oci su rekli da je započeti raskol gore negoli počiniti ubistvo. Raskole je lako započeti, ali ih je teško isceliti. Sedamdeset i pet godina, od 1870. do 1945. godine, postojao je raskol između Vaseljenske patrijaršije i Bugarske crkve, a uzrok je bio upravo pitanje autokefalnosti. Pomolimo se da sadašnji raskol između Drugog i Trećeg Rima ne traje tri četvrtine veka.
Nemoć Pravoslavne crkve da postigne dogovor oko Pravoslavne crkve u Americi i, u novije vreme, oko Ukrajine dovela je do toga da su neki – posebno rimokatolici – predlagali da ono što treba Pravoslavlju jeste da se u velikoj meri ojača prvenstvo na univerzalnom planu. Lično nisam oduševljen takvim gledištem. Ako želimo dalje da razvijamo svoje razumevanje prvenstva, ovo ne bi trebalo činiti samo iz negativnih razloga, kao rešenje određenih problema, već bi trebalo da bude nadahnjivano pozitivnom vizijom stvarnosti Crkve kao takve. Ne budimo reaktivni, nego proaktivni.
Pre nego što okončamo izlaganje o pitanju prvenstva u Crkvi, naglasimo jednu osnovnu tačku koja se odnosi ne samo na vršenje vlasti prvenstva, već i na svaki nivo crkvene službe. Kada su Apostoli ramatrali o tome ko treba da ima prvo mesto, Isus ih je prekorio: „Znate da knezovi neznabožaca gospodare nad njima, a njihovi velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama” (Matej 20,25-26). Hristos je potpuno nedvosmislen: „Da ne bude tako među vama!” Vršenje vlasti u Crkvi mora se potpuno razlikovati od onakvog kakvo prevladava u svetovnim organizacijama. Kao Carstvo koje nije od ovog sveta – nego je evharistijsko, pentikostalno, eshatološko – Crkva je jedinstvena. Nikada je ne treba porediti s modelima moći i vladavine koji su u palom svetu oko nas. Episkop nije feudalni gospodar ili izabrani parlamentarni predstavnik. Glavni episkop ili prvi, predsedavajući u ljubavi nije ni diktator, ni ustavni monarh, niti predsednik upravnog odbora.
Rekavši šta crkvena vlast nije, Gospod Hristos zatim navodi koja je to vlast. „Među vama da ne bude tako, nego koji hoće da bude veliki među vama, mora vam biti služitelj (diakonos) … kao što Sin Čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge” (Matej 20,26-28). Takvo je pravo značenje prvenstva. Prvi će biti poslednji. Vlast, kaže Gospod Hristos, znači služenje; eksusija označava djakoniju. Perspektiva mora biti obrnuta, piramida je stajala na glavi. Svako istinsko prvenstvo je kenotično, prvi je sluga svih. Među zvanjima primenjenim na Papu, ono koje se pravoslavnima najviše dopada jeste servus servorumDei, „sluga slugu Božjih”. Isto se može primeniti na svakog prvoga u Crkvi. A ako je prvoga zvanje služiti drugima, onda njegova služba uključuje žrtvu, pa čak i mučeništvo, spolja ili iznutra: on može biti pozvan da „dade svoj život”, kao što je to učinio Hristos. Iznad svega, prvi vrši svoju službu u duhu ljubavi, onako kako su o. Jovan Ber i arhiđakon Jovan Hrisavgis s pravom rekli: „Prvi predsedava u snishodećoj ljubavi”[19].
5. Ostarela žena i nedovršena kula
Među bogato simvoličkim vizijama koje se mogu naći u Jerminom Pastiru, postoje dve koje na upečatljiv način izražavaju dva kontrastna gledišta na Crkvu. Prvo, Jerma vidi Crkvu kao časnu ženu visokih godina. „A zašto je toliko stara?”, pita i kaže mu se: „Jer je stvorena pre svega ostalog; i zbog nje je svet sazdan”. Posle toga se Jermi ukazuje velika kula u koju se neprestano dodaje sveže kamenje[20].
Takav je paradoksalni karakter tajne i čuda Crkve. Po rečima o. Aleksandra Šmemana, „Crkva, koja po svojoj bliskoj prirodi pripada eonu, Carstvu budućeg veka, prebiva još u istoriji, u vremenu, u ‘ovom svetu’. Ona je u in statu patriae, ali je i in statu viae. Ona je punoća, ali je i misija”[21]. Crkva je stara, a ipak mlada, nepromenljiva, ali uvek nova. Ona je obilje i završetak, večna, već postoji, ali istovremeno je dinamična, uhvaćena u neprestano odvijajući se istorijski pokret, umešana bezrezervno u proces prilagođavanja, obnavljanja i rasta. Ona je transcendentna, ali krhka. Ističući ova dva aspekta, i ostarelu ženu i nedovršenu kulu, i pozajmicu iskaza iz Platona[22], otac Georgije Florovski opisuje Crkvu kao „živu ikonu večnosti u vremenu”[23], ona je „ikona večnosti”, ali ona je „živa ikona”, „ikona u vremenu”.
Ako tokom svojih razmišljanja o sabornosti i prvenstvu budemo imali u vidu ova dva vida Crkve, kontrastni a ipak komplementarni, nećemo zalutati sa pravog puta.
Prevod: Radomir B. Rakić i Sanja Simić de Graf
[1] Predavanje na otvaranju Međunarodne bogoslovske konferencije „Svepravoslavno jedinstvo i sabornost” Međunarodnog pravoslavnog bogoslovskog udruženja, Jaši, 9 -12. januar 2019.
[2] Platon, Theaetetus, 155d.
[3] Vid. Paul McPartlan, The Eucharist Makes the Church: Henri de Lubac & John Zizioulas in Dialogue (Evharistija čini Crkvu: Anri de Lubak i Jovan Ziziulas u dijalogu), (2nd ed., Fairfax, VA: Eastern Christian Publications, 2006).
[4] Aristotle Papanikolaou, ‘Primacy in the Thought of John [Zizioulas], Metropolitan of Pergamon’ /Prvenstvo po učenju Jovana Zizjulasa, mitropolita pergamskog/, u John Chryssavgis (ed.), Primacy in the Church: The Office of Primate and the Authority of Councils, vol. 1. Historical and Theological Perpectives (Yonkers, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 2016), s. 267.
[5] Paul Valliere, “The Ethical Reality of Councils”, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 159.
[6] O enciklici patrijarha Joakima III iz 1902.g. v. Constantin G. Patelos (ed.), The Orthodox Church in the Ecumenical Movement: Documentsand Statements 1902- 1975 (Geneva: World Council of Churches, 1978), s. 27-33; po pitanju ruskog odgovora v. Athelstan Riley (ed.), Birbeck andthe Russian Church (London/New York: SPCK/Macmillan, 1917), str. 247-57, naročito s. 248.
[7] Vidi Kallistos Ware, “The Rebaptism of Heretics in the Orthodox Canonical Tradition”, in: Andrew P. Roach and James R. Simpson (ed.), Heresy and the Making of European Culture: Medieval and Modern Perspectives (Ashgate: Fernham, 2013), s. 31-50.
[8] Vidi “A Constitution of the Holy Church of Christ [A.D. 1756] defending the Holy Baptism given from God, and spitting upon the Baptism of the heretics which are otherwise administered”, in: William Palmer, Dissertations on Subjects Relating to the “Orthodox” or “Eastern-Catholic” Communion (London: Joseph Masters, 1853), pp. 199-202. Ova uredba je izdana 1755. godine.
[9] Prvobitno objavljeno u Church Quarterly Review, vol. 117, no. 233, pp.177-31; ponovo objavljeno, pod naslovom “The Boundaries of theChurch”, in: Richard S. Haugh (ed.), The Collected Works of Georges Florovsky, vol. 13. Ecumenism I, A Doctrinal Approach (Vaduz: Büchervertriebsanstalt, 1989), pp. 36-45. Haugh je kombinovao prvobitni tekst objavljen u Church Quarterly Review s dodatim tekstom Florovskog prevedenim s ruskog jezika.
[10] In: John Chryssavgis (ed.), Primacy in the Church. The Office of Primate and the Authority of Councils, vol. 2. Contemporary and Contextual Perspectives (Yonkers, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 2016), s. 447.
[11] “Primacy, Ecclesiology, and Nationalism”, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 301.
[12] Apostolsko pravilo 34. je navedeno u Ravenskom dokumentu usvojenom na desetom plenarnom zasedanju Zajedničke međunarodne komisije za bogoslovski dijalog između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve (8-14. oktobar 2007): up. §24, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 314.
[13] “The Ecumenical Patriarchate in the Twentieth Century”, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 403.
[14] Ova dva teksta se navode kod Alexander Rentel, ‘The Canonical Tradition: Universal Primacy in the Orthodox Church’, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 2, pp. 573 i 583. O ulozi Pape kao „vidljivog znaka i garanta jedinstva”, vidi Bishop Dimitrios[Salachas] of Gratianopolis, “The Ministry of the Bishop of Rome: From Doctrine to Modes of Exercise”, u Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 2, s. 587-610, naročito s. 588, 590-2. Ono što je rečeno o Papi moglo bi se mutatis mutandis primeniti na Vaseljenskog patrijarha.
[15] “The idea of Primacy in Orthodox Ecclesiology”, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 340.
[16] “Reflecting on the Future”, Primacy in the Church, vol. 2, s. 454.
[17] Aristotle, Nicomachean Ethics, book 6 (1139b10-11), citirajući pesnika Agatona.
[18] Pismo arhiepiskopa albanskog Anastasija patrijarhu moskovskom Kirilu od 7. novembra 2018.
[19] “Contemporary Ecclesiology and Kenotic Leadership: The Orthodox Church and the Great Council”, in: Primacy in the Church, vol. 2, s. 914.
[20] Vision II, lv, 1; III, II, 4-9.
[21] ‘The Idea of Primacy in Orthodox Ecclesiology’, in: Chryssavgis, Primacy in the Church, vol. 1, s. 354.
[22] Plato, Timaeus 37d.
[23] ‘Sobornost: the Catholicity of the Church’, In E. L. Mascall (ed.), The Church of God (London: SPCK, 1935), s. 63; reprinted in: Richard S. Haugh (ed.), The Collected Works of Georges Florovsky, vol. 1, Bible, Church, Tradition: An Eastern Orthodox View (Belmong, MA: Nordland, 1972), s. 45.
