Crtež Momčila Nastasijevića
U punom doživljaju hoda sadržan je i smisao puta. Kuda, pita se ko je nepouzdan u istinitost svojih koraka.
Te nam je, radi kakvog bilo umirenja, zavarati sebe da se nigde i ne stiže; ili obesmišljenom hodu postaviti proizvoljnu metu; ili poricati čak i sebe biće, samo da bi se izbeglo jedinospasavajuće, – uistiniti hod.
* * *
Pitanja, što se sve teža i u sve većem broju postavljaju ovom vremenu, korene se sva u onom osnovnom od koga se duhovni organizam čoveka već iz osnova potresao, – čemu život? I nerazlučno s tim, – čemu stvaralaštvo?
I u čemu god se jučerašnjica zavarala, ili prema čemu je ostala slepa, danas nam se, u svoj težini rđavog nasleđa, nameće sa kategoričnim zahtevom, – ili hrabro pogledati u oči svim strahotama zabludelosti (u čemu još leži jedna mogućnost da se nađe put) ili pustiti da se nepovratno zaluta i skonča u lavirintu sopstvenih laži.
Jer životom duboko smo ogrezli u nepregledne spletove problema, koji, samo da se razmrse i postave, valjalo bi, sa opravdanom zebnjom da se time išta učinilo, uložiti svu snagu duha koliko nam je još preostaje da se (već je poslednji trenutak) priberemo i hrabro dozovemo saznanju, – put na kome se svakim daljim korakom iskrsava po deset novih pitanja, nije pravi put; život, do u čiju je samu srž prodrla zla kob problematike, i koji u pukom kombinatorstvu računice očekuje sebi spasa, duboko je obesmišljen život.
* * *
Stvarati, toliko je u samom načelu čoveka da i najmanji stvaralački potez iz korena je ljudskog bića i suštinski znači rađanje iz duha.
Otuda i sumnja u smisao stvaralaštva poistovetljuje se sa sumnjom u smisao samog života.
* * *
U urođenoj težnji da se slobodno izgradi (blagoslov koji se neosetno izokrene u prokletstvo) čovek je mesto stvarnim zavojicama logosa udario apstraktnim prečicama logike.
I u nezdravo naglom procesu oslobođenja, nasilno kidajući vezu po vezu suštine sebe sa suštinom sveta, umesto da se učini slobodnim, jer duhovno iz sebe razraslim, postigao je suprotno, – da se, makar i po cenu duhovne smrti, oslobodi, ili tačnije reći, otcepi od sveta.
I svaka prekinuta veza sa svetom značila je u stvari jednu vezu manje sa samim sobom.
Te u obmani da je potpuno svoj, i oslobođen neba čvrsto stao na zemlju, niti je više na zemlji ni na nebu, niti je božji ni svoj. Gubeći Boga, u stvari sve je dublje gubio samog sebe.
* * *
Bolan je paradoks proglašavati realizam (ako realizam znači puni obuhvat stvarnosti) za nešto osnovno u stavu današnjice.
Naprotiv, čovek nikad nije bio toliko nestvaran kao danas, – kad je svoje poslednje žive sile očajnički uložio da, izmozgavajući mrtve teorije, oživi ih u kakva bilo načela svog obeznačeljenog života; i kad, u očajanju izopačene religioznosti, neće najzad ni od toga zazreti da i samog sebe, biće, pokuša preobraziti u nebiće, samo da bi mrtva teorija nad živim životom ostala u pravu.
* * *
Razlučenjem, dakle, sebe od sveta, čovek je u stvari razlučio i svoje sopstveno biće. Najpre u njemu samom, pa u svim njegovim izrazima, sve se jedno od drugog izdvaja do otcepljenja.
Na stvaralačkom planu kultura je već odavna posebna kategorija života, a umetnost, opet, posebna kategorija kulture, i tako dalje do sve sitnijih odeljaka i pododeljaka.
I nema živog kutka u koji već nije prodro, pod maskom prosvete i sa devizom napretka, razorilački duh vremena.
* * *
Iz teške zablude da je materijalno jednako stvarnom, sve se više celina zamenjuje samo jednim delom, sve se više tobožnje uzima mesto pravog.
Prvonačelni svoj dar, stvarati, čovek u sve većoj meri, radi sumnjive pobede nad materijom (kao da je reč o pobedi, a ne o preobražaju) zamenjuje se suhoračunskim proizvoditi, blagoslov stvaralačkog rada preobražujći u prokletstvo razorilačke proizvodnje.
I u onom što se smatra za najveću blagodet vremena, u mašini, ne krije li se najpodmuklija opasnost da u čoveku utrne svaka stvaralačka moć.
Njoj, mrtvoj tvorevini svojeg mozga, koja je do sada samo kovala, lila, tkala, čovek najzad, u ludili praktičnosti, predaje i ono što ni po koju cenu nije smeo odvajati od sebe, predaje joj svoja umetnička dela, da ih, ubijena time u njihovoj biti, automatski prenosi širom sveta. I što se na taj način izgubi, nikakvim se sumnjivim koristima „propagovanja u široke mase“ ne može nadoknaditi. Jer snimljeni glas nije više glas nego samo njegov snimak; jer fotografski uhvaćeni lik nije više lik već njegova fotografija.
I nikad, veće rasprostranjenosti a manjeg dejstva; i nikad, toliki broj ljudi koji se bave pisanjem, slikanjem, komponovanjem muzike, a tako malo umetnika stvaralaca, kao u ove naše šture dane.
* * *
I nije čudo što poslednje stvaralačke sile nepotrebne jednom antiumetničkom vremenu, povlačahu se postepeno iz života, dok ne nađoše skloništa u „kuli od slonove kosti“, da tu same u sebi izumru na miru.
A današnjica, koja je samo dosledan korak dalje u svemu što je do juče vladalo, obarajući se svom snagom na „umetnost radi umetnosti“, nehotice time dolazi u najtežu opreku sa duhom same sebe: jer u životu otcepljenom od života, gde je sve samom sebi svrha, i lepota je radi lepote, i umetnost radi umetnosti.
I upravo zato što se lakoumno misli da je umetnost svojim bekstvom iz mehanizovanog životarenja jednog antistvaralačkog vremena, samu sebe umanjila svrgnuv se sa prestola životne prvonačelnosti, danas nju, plemenitog sužnja, to isto vreme bezobzirno izgoni iz „kule od slonove kosti“ u strašnu arenu svoje obesmišljenosti da, iskorišćavajući je u svoje svrhe, zalepršavajući njome svoje zastave, suštinski se još dublje obesmisli.
Jer je teško obesvećenje, jer pravo vodi kidanju poslednje veze čoveka sa samim sobom i sa svetom, nju, sušte načelo, silom izokretati u oruđe borbe do istrage zavađenih ljudskih tabora.
I jer borba makar i za pravednu stvar ipak je borba; i oruđe, makar se njime i samo zlo htelo iskoreniti, ipak oruđe.
A iznad i ispod obojega, visoko i duboko, stoji stvaralački potez, koji je sam po sebi pobeda bez borbe, jer potvrdom sebe kao apsolutnog dobra u korenu ništi zlo, jer u sebi nosi svu silu otelotvorene ljubavi.
Izvor: Hrišćanska misao, 1936. = Sabrana dela, t. IV, Gornji Milanovac: Dečje novine – Beograd: SKZ, 1991, str. 92–96.
