Аутографи

Реалност једне сличице

Године 1961. у италијанском граду Модени, Ђузепе Панини (Giuseppe Panini) основао је фирму за производњу сличица које су биле намјењене за колекцију и својеврсне албуме. Ђузепеу се наредне године придружује и брат Бенито, те браћа Панини крећу у производњу и продају о којој нису ни сањали. Наиме, једна од карактеристика које је њихов производ чинила толико посебним јесте чињеница да су сличице биле самољепљиве и да су биле у пакетима од по неколико комада. Неко би рекао да то и није толико важно и значајно, али то је био један од разлога њиховог успјеха. Свако ко би купио наведени производ, осјећао је посебну радост и узбуђење док је држао сличице у рукама, потом док их је отварао, а на крају и одушевљење листајући их и тражећи нове ликове или сакупљајући тзв. дупликате. На крају би самољепљиву сличицу залијепио у свој за њих предвиђени албум, што је само по себи изазивало још већу радост. Неколико година касније, тачније 1970.браћа Панини добијају лиценцу да штампају фудбалере италијанске Калчо лиге, а оно што их је прославило јесте лиценца за штампање сличица са ликовима фудбалера Свјетског првенства исте 1970. године у Мексику. Тада њихов производ први пут излази ван граница Италије и постаје свјетски бренд за све љубитеље фудбала и самољепљивих сличица. Историја развоја фирме Панини у наредном периоду доживљавала је разне преокрете, не само у кадровском, него и сваком другом смислу, како то обично бива у пословном свијету. Но, оно што је важно јесте чињеница да је ова фирма до данас остала једини лиценцирани произвођач самољепљивих сличица Свјетског првенства. Наравно да је Свјетско фудбалско првенство прославило фирму Панини, али треба нагласити да је засигурно и она као и њен бренд самољепљивих сличица, узвратила на не мање важан начин и допринјела популарности овог свјетског догађаја и игре коју називају „најважнијом споредном ствари на свијету“.

Да не бисмо отишли предалеко, чињеница да и данас, послије толико година, самољепљива сличица фирме Панини има своју вриједност и да је и даље толико популарна, заиста је фасцинантна. Посебну вриједност имају оне старе сличице, штампане од 1970. године па на овамо. Не заборавимо да је то само слика фудбалера штампана на самољепљиви папир, којa једноставно може да се залијепи на за то у албуму предвиђено мјесто…

Неко ће са правом рећи какве везе са теологијом или хришћанским животом имају наведене сличице и овакав увод? Вјероватно немају велике везе, али ће као сликовита паралела са нашом темом до краја текста послужити сврси због које су поменуте.

Црквена стварност

Проблеми из прошлости који су се годинама таложили, у посткомунистичком периоду су прерасли у озбиљне карактерне црте, а самим тим и проблеме са којима се наша Света Црква суочава у све већем и већем броју случајева и који као такви коче и гуше наш хришћански етос. Не само да су национализам, материјализам, питање власти у Цркви постали камен саблазни и спотицања и реалност која нарушава елементарни хришћански живот по јеванђељу, него се нарушавају и сегменти који се тичу саме бити хришћанског живота као што су пост, литургијски живот, схватање Светих тајни. Поглед на њих у неким тренутцима не да није православан, него је постао потпуно фарисејски лицемјеран и супротан истинском православном предању. Константна замјена суштине са обичном формом је нешто што почиње озбиљно да нарушава наш хришћански, а самим тим и богослужбени живот као центар и окосницу читавог хришћанског бића.

Са константном замјеном теза, те губитком способности да се направи разлика између важних, мање важних или готово периферних ствари, сусрећемо се свакодневно. У данашњем свијету опште присутне меланхолије, равнодушности и незаинтересованости, овакав приступ у црквеном животу може да доведе до једне врсте обесвећивања  литургијског односа према неизоставним дјеловима хришћанског живота, као што су у овом случају Свете иконе. Стога су претходни редови мали осврт и покушај указивања на потпуно погрешан приступ и промашени смисао који се одвија већ годинама према Светим иконама.

Медијска стварност

Мрежа за истраживање криминала и корипције (КРИК) почетком године објавила је истраживање, на примјеру само три водећа таблоида (да им не помињем имена због достаојанства овог сајта), у којем се наводи да су у 2018. години, имали скоро 700 лажних вијести на насловним странама! Овим истраживањем што је занимљиво нису обухваћене вијести са естраде, вјероватно због немогућности да се провјере сви ти наводи из полусвијета којем једна здрава и нормална особа у Србији и да хоће не може да приступи, због простих закона физике.

Подстрек на писање ових редова дошао је од сличног таблоида још 15. фебруара текуће године и то на дан када наша Света Црква прославља празник Сретења Господњег, а Република Србија, дан своје државности тј. дан усвајања првог модерног Устава у њеној историји. У ишчекивању аутобуса на тзв. „Аутокоманди“, осврнуо сам се на наслове таблоида који су стајали у излогу трафике. Поред тог раскоша простаклука, заобилажења истине и обмане свих врста, лично ми је био занимљив поклон који су поједини између ових „папира у боји“ тога дана штампали. Наиме, радило се о „иконици“ наведеног Празника Господњег, која је поред жалосног и полупростачког наслова, вирила са стране између наслаганих примјерака „онога што би требало да се назове средством информисања“.

Дан прије једног од најљепших и у српском народу највећих празничних и славских дана, Ђурђевданауједном другом „папиру у боји“ најављен је на сличан начин феномен „иконице“ Светог Великомученика Георгија, која је поклањана вјерним читаоцима сљедећи дан када се овај славни мучених Христов прославља. Неколико наслова и илустрација на насловној страни тог „папира“, поред иконе Великомученика Георгија, заиста остављају без сваког коментара. Међутим, питање које већ годинама изнова постављам сам себи а и другима, овога пута је направило превагу…

  1. Да ли је тој „иконици“ Светитеља или Господњег или Богородичног Празника мјесто у таблоидима који између осталог подсјећају на лаку порнографију ?
  2. Да ли сваки штампани лик Христа, Светитеља, Богородице и великих Празника у оваквим формама и облицима, те од стране доказаних кухиња за обману и заобилажење истине, можемо да гледамо са одобравањем и са ставом да је то „икона“ или „иконица“? Ако то заиста можемо, на који начин?
  3. Постоји ли потреба и начин да се Црква званично огради од таквог штампања „слика“ и наведених материјала или барем да јавно каже да то није добро и да они који промовишу све само не хришћански живот и живот у Цркви, не могу да штампају наведене материјале? Ако не може да забрани, може ли онда слично продаји свијећа да укаже да ван Цркве у најмању руку такво штампање није благословено!?
Штампање иконе и „иконице“

Код теме штампаних икона и „иконица“ нашао сам за сходно да поменем једно занимљиво приповједање које ми је у малом градићу у Републици Српској (БиХ), још за живота, црквењак Бранко једном приликом испричао. Наиме, свједочио је да су он и тадашњи епископ те области у несрећном рату у Босни и Херцеговини ради потребе Цркве често одлазили ради набавке црквених предмета у престони град Београд. Тамо би у Српској Патријаршији, купили само неколико килограма свијећа и неколико кашираних икона или само икона које су биле штампане на папиру. Такве иконе су у тим тешким временима за Српски народ, а и за нашу Свету Цркву на том подручју, имале итекако велику вредност. Могло би се рећи из наше перспективе да је тада свака од икона штампана на обичном папиру, имала вредност и значај као данас неке позлаћене и руком иконописца сликане иконе ових или оних димензија. Оно што је важно јесте да је у том периоду несташице и ванредних околности, било каква замјена или опонашање правог и заиста вредног црквеног предања, и потребе у богослужбеном животу, у овом случају икона, имало велику молитвену потпору у околностима рата. Што је још важније, то је да схватимо да ванредне околности потребују ванредне одлуке и снисхођења која нису правило и која трају само док се не створе услови за потпуни повратак предању и редовним животним околностима Цркве. Најбоље примјере овога можемо да нађемо у Светим канонима! Нажалост, ову истину превиђају многи и данас и то како у богослужбеним, тако и у другим сегментима црквеног живота.

Интересантно је да такву једну икону која је исјечена из неких црквених новина и уоквирена у обични рам са стаклом, моја породица посједује преко 25 година. То је икона Пресвете Богородице и једна је од првих икона које се сјећам да смо имали у том периоду, а можда и једина! Тај „папир“ уоквирен у рам са стаклом, заиста је чинио икону и за мене и данас представља праву икону Мајке Божије пред којом се у овој или оној мјери моја породица молила и моли. Дакле, ту икону, молитва и поштовање које је кроз њу и преко ње упућено самој Богородици, а преко ње и Христу, заиста чини иконом. С тим у вези, не желећи да одбацим важност штампаних икона на папиру, које могу да буду заиста искориштене у молитвене сврхе и као богослужбени предмети, не можемо а да се сви заједно не запитамо о сврси и резултату хиперпродукције истих данас?

Не улазећи дубље у теологију иконе која је једно велико и пребогато православно наслеђе, ипак желим нагласити неколико ствари. Сам Јован Дамаскин у својим учењима, а послије и предање Православне цркве, помињу неизоставну чињеницу да је дјело онога ко ствара икону од овога или онога материјала, заиста повезано са Богом и да он креирајући материју и изображавајући лик Христа, Богородице или Светитеља и саму материју приноси Богу. Умјетничке руке онога који се моли и иконописањем креира материју и приноси је Творцу, нису нешто што се може тек тако превидјети или одбацити. То је итекако важан сегмент, а посебно је важно древно и вијековима преношено знање иконописања које се изучава и данас како у школама, тако и усменим путем широм православне васељене. Дубоко православно наслеђе теологије иконе не постоји нигдје ван Православне цркве, стога оно мора да се очува као благодатни дар и таланат који је повјерен на умножавање.

  1. Да ли овај велики дар и благослов бива потпомаган штампањем свакојаких „иконица“ и да ли служи ширењу теологије иконе? Да ли се богато православно предање потпомаже и подражава штампањем „иконица“ или се напротив обесмишљава и маргинализује?
  2. Колика и каква је корист од неконтролисаног и претјераног штампања „иконица“ на сваком кораку и дјељењу истих од стране свештених лица или продаји у манастирима и црквама?
  3. Коју сврху има штампање слика Христа, Богородице и Светитеља на славским салветама, флашама или кесама за вино, разним привјесцима и чудима које личе на навијачку продавницу фудбалског клуба!? Да ли нам то помаже у било ком смислу у нашем хришћанском животу, а оно што је најважније јесте, да ли нас било један од тих сувенира или предмета подстиче на молитву? Да ли нам отвара прозор у Царство небеско и да ли нам приближава нову и Христом преображену твар будућег вијека?

Често размишљам о заиста озбиљном запажању једног образованог и доброг свештеника. Он ми је једном приликом гледајући у велики пакет „иконица“ које су биле сложене на принципу картица за неку од познатих друштвених игара или као дупликати поменутих сличица, рекао забринуто, да овакав начин и приступање Светим иконама, може да доведе до новог иконоборства! Историју иконоборства није потребно помињати, али чињеница која прати свако одбацивање, презирање или контра-реакцију од стране човјека, долази као последица наметања или засићења.

 

Закључак

Више од две деценије су прошле од како се наша Помјесна Црква ослободила од тешког јарма социјализма и мученичког подвига у којем се задесила протеклих деценија. Нажалост на многим пољима није спремно дочекала ново вријеме слободе вјероисповједања и улазак великог броја људи у њене храмове. Тој неспремности свједочимо и данас у многим сферама црквеног живота, а једна је и ова коју сам поменуо. Сложићемо се сви да ово није један од горућих проблема, али ако не можемо да укажемо и ријешимо оне важне, можда не би било лоше почети од мање важних.

  1. Никако не могу и не би требало да могу производити и штампати „иконице“ људи који промовишу дух, културу и начин понашања који је супротан хришћанском. Лаж, обмана, простаклук, етикетирање људи, уцјена, новинарско злостављање, затим промоције рата, обрачуна, мафије, проституције, политичких интереса и свега онога што води пропасти једног друштва и њеног суноврата нису и не могу имати никакве везе са хришћанством ни са Црквом. Стога такве фабрике не могу да штампају ни иконе ни „иконице“ нити било шта што има било какву употребну вредност у молитвеном животу Цркве тј. хришћана. Не може на Празник Сретења да нам неко промовише сусрет са Христом, а у исто вријеме да нам промовише све горе наведено и да то буде сасвим прихватљиво, јер се не може двојици господара служити (Мт 6, 24) како каже Јеванђелист Матеј!
  2. Ако је пак прихваћено опште мишљење да су то нормалне ствари и да иконе и „иконице“ могу да штампају и дјеле такви, онда са нашим црквеним и хришћанским животом нешто озбиљно није у реду. Ако нам фабрике лажи и обмане штампају и црквено-богослужбене реликвије и промовишу хришћанство и Православље, онда смо у великом проблему!
  3. На једној страни ставити образ Светог Великомученика Георгија а на другој страни насловне стране помињати некакву женску особу и њене сексуалне нагоне или пориве, доводи до слике једног шизофреног цјепања које је очигледно одраз стања у нашем друштву. Против овога наша Света Црква мора да подигне глас разума и да се подвуче граница која чува светост икона и достојанство Светитеља Божијих.
  4. Само молитва и богослужбена употреба чини икону иконом, а таква може бити и од обичног папира сачињена, али још једном понављамо, само за молитвену употребу. Остале слике Христа, Богородице и Светитеља Божијих које се штампају гдје пекару или фотографу падне на памет, само су скрнављење и уништавање културног, јединственог и живог предања православне цркве и саме теологије иконе која је непроцјењиво благо источних хришћана! Такво неконтролисано штампање може само да доведе заиста до новог инокоборства, које ће бити пропраћено тоталном незаинтересованошћу и игнорисањем икона од стране данашњег савременог човјека, а поготово младих људи који све више живе у виртуалном свијету. Тенденција игнорисања и равнодушности а понајвише релативизовања добра од зла, лажи од истине у данашњем свијету, а посебно код младих људи је итекако присутна. У свјетлу оваквог односа према свему што нас окружује, људима се непримјетно намеће и однос према иконама, а посебно према „иконицама“ које штампају наведени „папири у боји“, затим пекари, фотографи и др.

Основно правило економије о понуди и потражњи јасан је показатељ да хиперпродукција одређеног садржаја, у овом случају Светих икона, и велика понуда којој свједочимо, аутоматски смањује вредност саме иконе. У садашњем претјераном наметању производа са ликовима Светих, који немају никакву сврху осим сувенира или неукусног модног детаља, као и стављање иконе или „иконице“ у новински наслов, временом доводи до деградирања саме иконе као сакралног предмета. На овај феномен итекако треба обратити пажњу и покушати са истинским расуђивањем постепено указати на значај иконе писане руком иконописца и његовим молитвеним и умјетничким благодатним даром који је добио.

Најважнија вриjедност једног умјетничког дјела јесте његова могућност да додирне човјека на овај или онај начин. Тако и Света икона мора или би требало да додирне човјека те да га некако подстакне да помисли на Бога или на молитву. Дакле, најпростијим ријечником речено да се човјек осврне и обрати пажњу. На молитву, на Господа.

Овдје се враћамо на наше поменуте и за многе мушкарце (ријетко и жене) широм планете итекако важне Панини сличице фудбалера, које и данас како старе тако и нове, иако нису умјетничка дјела, имају на неки начин своју вредност. Сваки човјек који је чуо или сакупљао наведене сличице и данас ће без размишљања да купи, размјени или да их прибави и стави у свој албум или на неко друго мјесто у своме дому. Чак ако их затекне на земљи или у трави, узеће их и ставити на неко пристојно мјесто.

Са друге стране, са свим сликама Христа, Богородице и Светих који су пекари, фотографи или други произвођачи пласирали на тржиште, није случај. Оне обавезно завршавају у смећу јер су послужиле својој сврси. Сличан, ако не и исти сценарио се догађа са папирним иконама или „иконицама“ које завршавају ко зна гдје, а у најбољем случају у ладици неког кућног ормара!

Не води ли нас полако али сигурно овакав однос према иконама ка савременом иконоборству?

Да ли су сличице Панини просјечном српском хришћанину важније, драгоцјеније и вредније од „иконица“ и ако јесу, није ли вријеме да се запитамо зашто?

error: Content is protected !!