Vaskrsenje, Pskovski Spaso-Preobraženski Miroški manastir, 1130–1140.
Ima jedna hrišćanska šala koja pripoveda kako su istovremeno pred rajska vrata došle tri duše nedavno preminulih. Prvi je eminentni profesor bogoslovlja, drugi je ugledni episkop, a treća jedna nepismena baka sa sela. Pred rajskim vratima sačeka ih neki čovek koji prvome postavi pitanje: „Znaš li ti ko je Isus Hristos?” Profesor odgovori: „Zanimljivo da me to pitate, ja sam znate svoju prvu doktorsku disertaciju izradio baš na tu temu a zatim sam četrdeset godina predavao o tome na univerzitetu”. Čovek se okrenu episkopu i postavi isto pitanje. Episkop se nasmeši i odgovori: „Naravno, znate ja sam na zemlji bio arhijerej, vodio sam najveću eparhiju u zemlji, godinama sam bio član Sinoda, a poslednjih nekoliko godina i duhovnik caru.” Čovek se zatim okrenu nepismenoj baki pa i nju upita: „Znaš li ti ko je Isus Hristos?” Na šta mu ona spremno odgovori: „Gospode moj blagi, pa ko Tebe ne zna i ne poznaje!?”
Ovakve šale nastaju u vremenu kada kao duhovit narod počnemo nehajno da verujemo. Nije šala da su anketari u Srbiji pre nekoliko godina ustanovili da se 84% stanovništva izjašnjava kao „pravoslavni hrišćani”, a da tek 50% stanovništva veruje u Boga. Nehajna vera ili prosto „pripadanje bez verovanja” magli percepciju i zatupljuje osećaj čoveka za praznike kojima se beleže momenti velikog izlivanja blagodati Božije na tvorevinu. Tako nam se desi da i Vaskrs postane nešto malo više od produženog vikenda, a malo manje od slavske gozbe. Za Boga često čujemo da ima „nekakva sila” ili „ima nešto”. Desi se i onima koji su predani vernici da od rituala, pravila i tipika ne prepoznaju Tvorca. A u domostroju Isusa Hrista ima jedna žena, Blaga Marija iz Magdale sirijske, koja nam može pomoći da bolje sagledamo svoj odnos sa Bogom i značaj Vaskrsenja za (svakog) čoveka.
Naime, Isus Hristos raspet je na brdu zvanom Golgota, odmah nadomak Jerusalima, jednog petka oko devet časova izjutra, a oko podne istoga dana pomračilo se sunce i tama kao noćna potrajala je sve do tri časa posle podne kada je i izdahnuo. U tom času zavesa u Hramu pocepala se na pola, snažan zemljotres zaljuljao je Jerusalim, popucalo je kamenje navaljano na grobove preminulih a iz njih su izlazili vaskrsli mrtvaci i razilazili se na sve strane uplašenog grada (Mt 27:45-57; Mk 15:33-41; Lk 23:44-49). Najcrnja i najteža noć u univerzumu brzo se približavala dok se Zemlja okretala oko Krsta na kome je visilo beživotno telo Spasitelja ispresecano nebrojenim rasekotinama i ožiljcima od biča, modricama i hematomima, kao i pet ubodnih rana. Iz njih su sporo i tmulo u prašinu udarale kapi živonosne krvi i vode.
Apostoli Hristovi, glasonoše blagih vesti, u tom momentu nisu imali nikakva blaga glasa na umu. Skriveni u dubokoj ilegali, svi osim jednoga, strepeći od svakog bata koraka iza zaključanih vrata osluškivali su jezivu tišinu sveta u kome je utihnulo bilo Bogočoveka. Iz sigurne daljine nekoliko žena koje su sledile Hrista, gledalo je kako jedan pošten čovek, neki Josif iz Arimateje koji nije bio Njegov učenik, traži od Pilata dozvolu da sahrani Raspetoga. Nakon što mu Pilat daje dozvolu za sahranu u pomoć mu priskače i Nikodim, uvaženi član Sinedriona koji je ponekada noću krišom dolazio Hristu na razgovor. Njih dvojica žure da ga sahrane za dana, jer sa prvim mrakom počinje Subota i Pasha, sveti dan za Jevreje kada niti mogu šta da rade, niti da se dotiču mrtvaca (Jv 19:38-42). U obližnjoj bašti nađoše novi grob, uklesan u stenu, te skinuvši sa drveta prečisto Telo Hristovo obaviše ga čistom plaštanicom, pomazaše mirisima i položiše u grob na koji se navali veliki kamen. Pade noć i nasta subota, Velika Subota, prva i jedina posna subota u godini.
Kada minu subota i poče nova sedmica, Marija Magdalina nije mogla da dočeka zoru nego je još po mraku stigla u vrt u kome je videla sahranu Hristovu. Došavši pred grob u osvit „osmog” dana ona vide da je kamen odvaljen i da je grob prazan. Ne časeći časa otrča Petru i Jovanu javljajući im: „Uzeše Gospoda iz groba i ne znamo gdje ga položiše” (Jv 20:2). Njih dvojica pobeđuju strah i koliko ih noge nose jure ka grobu. Jovan, mlađi i spretniji stiže prvi, a uskoro za njim dotrčava i Petar koji odmah ulazi u grob i tamo zaista na kamenoj ploči na kojoj bi trebalo da je telo pokojnika leže samo pokrovci i plaštanica, uredno složeni jedno pored drugog. Zbunjeni učenici odlaze kući zbunjeni onim što su videli. Da su ga lopovi ukrali zar bi imali razloga ili pak vremena da odmotavaju pogrebne zavoje, pa da ih još i slažu i spremaju? A posle onakve dramatične smrti koja je potresla vasionu nisu pomišljali da je živ. Tako zbunjeni odlaze kući a kraj groba ostaje samo neutešna Marija Magdalina.
Uplakanim očima Marija u grobu vidi dva anđela koji je pitaju: „Ženo, što plačeš?” (Jv 20:13) Retko kada Sveto Pismo opisuje susrete ljudi i anđela u kojima ljudi nisu preplavljeni emocijama, često uplašeni od tog susreta. A na ovom mestu vidimo da Mariju nije posebno impresionirao ovaj nadprirodni susret. Jednako plačući i jecajući poluglasom odgovara: „Zato što uzeše Gospoda mojega, i ne znam gdje ga položiše” (Jv 20:13). Kada je govorila sa apostolima rekla je „Gospoda” a anđelima kaže „Gospoda mojega”, apostolima je rekla „ne znamo” a anđelima kaže „ne znam”. Jevanđelista Jovan na njemu svojsvtven, vrlo suptilan, način ukazuje pažljivom čitaocu da nije samo njezina hrabrost vredna spomena, već se prvenstveno naglašava lični odnos između nje i Spasitelja.
Voleti gomilu je jeftina ljubav, inflacija njezine vrednosti raste sa svakom dušom koju ubrojimo u tu gomilu. Lična i direktna ljubav je neponovljiva, jedinstvena i neprocenjiva. Lično možemo da volimo i one čiju gomilu ne volimo. Kada čovek nauči da zavoli čoveka mimo kolektivnih identiteta, ponekad i uprkos njima, tek tada otkriva šta je prava ljubav.
Marija nije volela Isusa samo zbog toga što je on bio dobar i moralan. Nije ga volela samo zato što se slagala sa Njegovim stavovima, što joj je neko drugi rekao da treba da voli Njega a ne nekog drugog, ili što je gomila koja se oko Njega sakupila bila njoj dopadljiva. Ona nije volela „kolektivnog Isusa” već konkretnu ličnost – Isusa Hrista Nazarećanina. Pa i kada se činilo da je Njegova misija doživela fijasko, da je nedelju dana nakon trijumfalnog ulaska u Jerusalim bio napušten i od najbližih, popljuvan, savladan i ubijen… ona ga nije napustila. To je ličnosni odnos svetotrojične ljubavi koji je zadat kao podobije pri stvaranju čoveka (1 Moj 1:27), to je identitetski zadatak koji nam je Hristos zadao (Jv 13:34-35), to je primer koji sledi Sveta Marija Magdalina. Mnogo vekova kasnije veliki F.M. Dostojevski, potvrdiće tu jevanđelsku zapovest divnom rečenicom zapisanom među beleškama na parčetu hartije: „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom.”
Marija je stojeći u bašti, ispred otvorenog groba iz koga su joj govorili anđeli nebeski, celom dušom osećala tu i takvu ljubav. Koliko god je ta ljubav bila prostrana, obuhvatajući nebo i zemlju, u tom trenutku svaki njen pedalj ispunio je bol rastajanja. Većina ljudi je iskusila takav bol, najčešće kada se rastajemo od nekoga koga istinski volimo i kada je sav svet nedovoljan da nas uteši ili makar skrene misli. Neutešna Marija okreće se tada od anđela i okrenuvši se ugleda Isusa – ali ga ne prepozna (Jv 20:14).
Pred Marijom je stajao čovek za koga je ona mislila da je baštovan, gradinar, tj. onaj koji se stara o vrtu kao nekada davno Adam u Edemu. Na Njegovo pitanje: „Ženo, što plačeš. Koga tražiš?” (Jv 20:15) Ona ljubazno moli kroz suze: „Gospodine, ako si ga ti odnio, kaži mi gdje si ga položio, i ja ću ga uzeti” (Jv 20:15). Kao Luka i Kleopa na putu za Emaus (Lk 24:13-35) i apostoli na obali Tiverijadskog mora (Jv 21:4) tako i Marija u vrtu golgotskom gleda i ne prepoznaje Vaskrsloga Hrista. On joj se prvobitno obraća istim rečima kojima se obratio svojim prvim sledbenicima i apostolima: „koga tražite” (Jv 1:38). Ali kao što ni oni onda nisu dokučili tajnu u koju su uvedeni, tako ni ona sada ne može još gledajući da vidi. Tek sledeća Njegova reč otvoriće joj duhovne oči, kao Luki i Kleopi lomljenje hleba (Lk 24:30-31). Isus joj se obraća po imenu: „Marija!” i ona ga tog momenta prepoznaje. Budi se oko njene duše i ona koja je do pre sekundu mislila da je On mrtav sada sa punom verom odgovara: „Ravuni”, što ne znači prosto „učitelju” već konkretno „učitelju moj dragi” (Jv 20:16).
Kosmos nije osetio silu Velikog praska koji se može porediti sa radošću srca Marije Magdaline koja je u tom trenutku bila prvi svedok Vaskrsenja. Nije to radost samo kolektivnog trijumfa, što je naš tim pobedio njihov. To je radost ličnosti koja je čelom okrenuta Večnosti. Marijina radost nije privatna u njoj mogu i treba svi da učestvuju, ali je lična. Ona se ne raduje zato što se to tako valja već zato što joj duša treperi od ljubavi.
Tog treptaja se lako setimo kada u Vaskršnjoj noći tiho izađemo iz zamračenog hrama i posle ophoda zakoračimo nazad u crkvu koja sada blista u sjaju, polijeleji se njišu, zvona odjekuju i horovi ushićeno ponavljaju „Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima život darova” kao da bruje strune blage duše Marije Magdaline. Sveštenici na pashalnom jutrenju svaki čas izlaze da kade, svaki put u odeždi druge boje, praporci na kadionicama ubrzano zveče, služba teče veselo i nezaustavljivo kao romanijski potok u proleće, i sve je upravo suprotno onom mraku i tišini sa kojima smo započeli jutrenje.
Čovek neotvorenih duhovnih očiju videće predstavu i shvatiće intenciju ali neće osetiti unutrašnju eksploziju pashalne radosti. Detonacija Vaskrsenja u nama nastaje kada spoznamo da je Hristos pastir dobri koji svoje ovce zna po imenu (Jv 10:3) i da je Vaskrsao ne samo radi sebe, ili Marije Magdaline ili pak dvanaestorice, nego radi svakoga ponaosob od onih koji su se krstili Vodom i nasitili Telom i Krvlju koje nam je On darovao.
Hristos je poslao Mariju Magdalinu da odnese blagu vest vaskrsenja apostolima, da ona apostolima bude apostol. Kasnije je Marija pronela ovu blagu vest kroz čitav svet do samog rimskog Cara koji ne verujući da je Hristos vaskrsao, pokuša šalom da je ponizi. Nadmeni Rimljanin, naviknut da prima skupocene darove, videvši da mu je blaga Marija simvolično donela samo jedno jaje, sarkastično reče: „Verovaću da je neko vaskrsao iz mrtvih kada kokoške počnu da nose crvena jaja”. Na njegove oči to isto jaje odmah promeni boju i postade crveno kao krv na Golgoti. Sa njenih usana gromki šapat „Hristos Vaskrse” dolazi i danas do naših ušiju i svaki koji sa verom odgovara usklikom „Zaista Vaskrse!”, zna da ga Hristos voli lično, po imenu. Naša vera nije vera u „nekakvu silu” mi ne sumnjamo da „ima nešto” mi ne se ne zluradujemo rečima „ima Boga”. Nego baš nasuport tome, zato što je pravi Isus Hristos, od krvi i mesa, istinski Vaskrsao i zato što svakoga od nas zna još od onoga dana pod smokvom (Jv 1:48), zato samo istinska vera u susret sa tim Hristom ima smisla i zato je naša Vaskršnja radost kao hladna voda žednome: uteha lična, neizreciva i neopisiva.
