A naša je tema: Raskolnjikov priznaje zločin. — Čovečanstvo je strahovita veza. Samoće nema, skrivenosti nema. Strahovito iskidanim stazama, ali ipak, vraća se Raskolnjikov onima od kojih je bežao. Grozovit njegov krik: Sam, sam da budem! Odinъ! odinъ! nije mogao, i ne može uslišiti ni Bog. Van čovečanstva, kao utekla zvezda iz sazvežđa, Raskolnjikov je učinio ogroman i uzaludan pokušaj usamljenja, da bi najzad dovršio krug u samilosti onih od kojih je bežao.
Sa jednim sasvim izuzetnim znanjem je Dostojevski znao da svi zemaljski zakoni i sve zemaljske kazne nisu dorasli gresima na zemlji. Zemaljski zakoni ne mogu predvideti, ne mogu otkriti, ne mogu ni pohvatati ni kazniti sva pregrešenja. Zato ne mogu ni sve zabraniti. Božji zakon je onaj koji zabranjuje apsolutno svaki greh, kažnjava svaki greh, i kroz ljudstvo rastvara svaki greh. Kao što otrovna kap, kad se ulije u potok ili reku, više ne postoji, tako pred-ljudma priznati zločin grešnikov nestaje u čovečanstvu. Ali pre toga, Božji zakon glasi: sve se plaća. To jest, dalek je i užasno mučan put grešnika dok ne dođe do stanja da bez trunke gordosti i laži prizna prestup pred ljudma, pred svima ljudma, pred najnižim ljudma, svejedno.
Priznanje greha je čudo: to je razrušenje dotadašnjeg čoveka. Kad je Raskolnjikov klekao i priznao zločin javno, ušao je u konac svega dotadašnjeg: u salomljenje gordosti, u nemoć prkosne volje, u malaksavanje dijalektike razuma, u istrošenost zabludele mašte. Ušao je i u odricanje od tela i slobodnog rada, jer sleduje tamnica. Sav se stari čovek razruši, i na ruševini toj stoji samo svest o poslušnosti jednom najvišem zakonu, jedinom kome nije sramota pokoravati se ni u najtežim okolnostima. Otuda osećanje da ta pokornost odmara, otuda preobraženje na liku onih koji su pred sebi ravnim i takođe grešnim ljudma priznali greh kao pred Bogom.
Da je Raskolnjikov priznao prestup ne u policiji pred dva sitna činovničića, nego da je to učinio pred pukom do zuba naoružanih ljudi, i oni bi ostali preneraženi, preneseni bi bili iz svojih običnih bića i raspoloženja u drugo nešto. Doživeli bi jedan od najtajanstvenijih trenutaka na zemlji i u životu čovečjem. Suština priznanja je u tome što je ubica prestao da se krije, vratio se ljudma, vratio se i sudijama kao ljudma, zauzeo među ljudma svoje mesto onakvo kakvo mu priliči. Od toga časa, čovečanstvo ne može više odstraniti od sebe prestupnika, ne može ga više ni mrziti ni prezirati. Prestupnik je opet s ljudma, opet čovek.
Ljudstvo prima greh prestupnika. To podseća na versko učenje o prenošenju greha. Mnogi se ljudi opiru verskom učenju, i smatraju preuzimanje greha stvarju apsurdnom. Zasluge, i preuzimanje zasluga, međutim, ne smatraju stvarju apsurdnom. A ne dosećaju se da je to po prirodnom i moralnom zakonu jedna ista pojava u dva vida. Ostavimo veru po strani. Spinoza, koji bez rezerve odriče pojam i činjenicu i greha i zasluge u prirodnom stanju čovečanstva, pre društvenog stanja kad još ne može biti reči o jednodušnim saglasnostima za određivanje normi — i Spinoza tvrdi: da posle saglasnosti i odredaba ima i greha i zasluga, sa svima posledicama od njih. Saglasnost može postojati između ljudi, ali može postojati između Boga i ljudi. Međutim, ovako ili onako, svaka saglasnost i jednodušnost pretpostavlja jedan lanac iskustava, znanja, veza, tradicija. Zbog posledicâ posledicâ, svako delo svakog čoveka ulazi u predanje čovečanstva. U tom smislu može se lanac grešenja doista baciti unatrag čak do nekog prvog greha. Veza čovečanstva je tajanstvena. Afinitet između egzistencija je dubok. Čovek je čoveku ne samo brat, nego senka, uslov, uzrok i posledica. Svaki čovek i svako delo, dobro i zlo delo, imaju svoje pristalice i protivnike, sudije i branioce, potraživače i jemce, propagatore i zatirače. Samo je tako mogućno da se sve dešava, uvek ponovo dešava. Veza čovečanstva, prisna i sudbonosna, stoji i po etici Spinozinoj, na osnovi društvenosti ljudske i normiranja morala; i po etici Paskalovoj, po kojoj ima jedan prauzrok svima potonjima.
Čovečanstvo je, dakle, veza i po gresima. Nije to pisao samo Dostojevski. Niko kao Dostojevski, ali i drugi. U francuskom romanu jednom reč je o čoveku nesrećnom nekada sa prvom ženom, koji sad stoji kraj smrtne postelje druge žene. S njom je bio vezan još za života pokojnice. ,,Nemoj me sahraniti pored nje, Jakove, ja sam nju otrovala“ — priznaje greh druga žena, samrtnica. Muž neodoljivo prima greh. „Znao sam ja za to“, odgovara Jakov; iako nikada slutio nije da se ono desilo. „Nas dvoje smo jedno, tvoj greh je i moj. Nikada te neću zaboraviti.“ Važna je tu naročito poslednja rečenica: kroz sećanje, kao kroz živu žilicu, prima greh ubice čovek, kako hoćemo, i sukrivac i nevin. Nedužni čovek u Jakovu prima greh sa samilošću, a sukrivi plaća za prestup, jer bez njega, Jakova, prestup ne bi nastao. Da li bi taj problem savesti mogle rešiti sudije i zemaljski zakoni? Ne. Otrovna kap, otrovna žilica ima dalje da koluta i teče. U Jakovu se greh već menja u značenju i dejstvu. Ali zakon božji, „zakon bez mrlje“, traži više. Priznanje zločina mora biti učinjeno javno, pred svima ljudma. Tek kad to učini Jakov, tek kad dođe do onog „vatrenog kajanja koje razorava srce“, koje ruši starog čoveka, greh će se rastvoriti i izumreti u ljudstvu.
Raskolnjikova je gonila policija, gonio ga je zakon, gonio ga je onaj istražni sudija u čijem mozgiću je bila čitava barutana otrova. Ali kad je ubica klekao pred vrata čovečanstva, ta su se vrata pred njim odmah širom otvorila. To je apsolutna reakcija ljudstva pred krikom priznanja. Ta apsolutnost je dokaz da reakcija dolazi od nečeg duboko usađenog, i da je istina da su gresi pojedinaca amanet sveta. „Ja sam ubio Aljonu Ivanovnu i njenu sestru Jelisavetu.“ Bežanju je kraj, samoći je kraj, isključenju iz ljudstva je kraj. Raskolnjikov kleči i duboko se sagiba pred ljudma koji nije nikada video. Baš kao što je nekada klečao i duboko se klanjao pred grobom svoga malog od šest meseci umrlog brata, koga takođe nikada nije video. Veza među ljudma je tajanstvena, silna.
Izvor: Isidora Sekulić, Zapisi, Beograd, 1941.
