U pravoslavlju je vidna osnovna orijentisanost ka visokoj duhovnosti i najviše izraženoj uzvišenosti kulta. Utoliko je teži zadatak umetnika koji stvara u pravoslavnoj sferi: ne može se uvek biti na serafimskim visinama religiozno-umetničkog nadahnuća…
Hora, Konstantinopolj
Pravoslavna duhovnost je ideal koji izmiče, uklanja se s puta tražioca. Naslućujemo taj visoki ideal u viziji reči, u rečitosti slike. U primerima hramovne arhitekture, u uzorima isposničkog ponašanja. Ali i kada je ostvaren, on postaje nevidljiv, kao molitveni podvig isposnika u svetogorskim pećinama-karuljama. Forma divnih crkvenih zdanja na domaku ostvarene duhovnosti vraća se na oblak, beseda se diči neizrecivošću.
Ali to izmicanje duhovnosti je, mislim, stepenasto kao lestvica Svetog Jovana Lestvičnika. Ono nas vodi korak po korak u visinu koja se čini da je lebdenje, jer u blagoslovu koji prati ili omogućava naš uspon ništa ne može da bude ni iznuđeno, niti zauvek zajemčeno. Okružuju nas iskušenja sumnje, priviđenja prerano ostvarenog preobražaja. Pa ipak baš ta lestvica po kojoj se primičemo onom što uzmiče i na kojoj blagoslov s visine ne potire sasvim iskušenja ponornih dubina, glavno je uzdanje da će se stići u zemlju duhovnih obećanja.
U pravoslavlju je vidna osnovna orijentisanost ka visokoj duhovnosti i najviše izraženoj uzvišenosti kulta. Utoliko je teži zadatak umetnika koji stvara u pravoslavnoj sferi: ne može se uvek biti na serafimskim visinama religiozno-umetničkog nadahnuća: umetnik je kao i svaki čovek izložen nedoumicama, padovima raspoloženja, vizijama nejasnog porekla koje ga iskušavaju. No te su oscilacije kod umetnika, po prirodi posla kojim se bavi, vidljivije, uočljivije no kod ljudi čija delatnost je možda presudna za ljudske poslove, ali manje definisana u plastičnim, verbalnim ili muzikalnim oblicima. Umetnik stvara svoje delo na trusnom području svoje sopstvene ličnosti. Treba razumeti gotovo stalan zemljotres koji je osnova sa koje umetnik stvara.
Tradicionalni oblici sakralne umetnosti svakako olakšavaju da se smiri bura njegove duše i tela, kako reče Jefimija, i ne samo ona. Zato je u dubini pravoslavnog učenja poznavanje i poštovanje preuzetih, nasleđenih učenja i misli i modela osećanja i postupanja. Pravoslavna umetnost, naročito likovna i muzička, ima svoje uzore i pravila koji određuju njenu hijeratičnu prirodu. Ali i ti uzori su bili postepeno stvarani, oni su rasli po zakonima duha, usavršavali se i tako učvršćivali.
I kako je duh bezgraničan, tako su i mogućnosti duhovne umetnosti – neograničene, ako ne i bezgranične. Zato i tradicionalne forme sakralne umetnosti moraju biti uvek otkrivane od početka, od svoje osnove sa jasnim usmerenjem. A usmerenje je dostizanje one visine duhovnosti koja preobražava i samu telesnost umetničkog dela i umetnika koji to delo tvori.
