Politički ili hrišćanski mesijanizam?

Sukob koncepta političkog i hrišćanskog shvatanja mesijanizma najbolje se može videti u Novom Zavetu, odnosno u opisu događaja Velikog Petka. U Starom Zavetu, izraz mesija upotrebljavao se za izrailjske careve i ima politički kontekst. Izraz mašijah prevedeno sa jevrejskog znači: onaj koji je pomazan da bude car, pomazanik. Zato se moramo upitati: u kom smislu je Isus Mesija-Car, gde je izvršeno njegovo pomazanje i njegova intronizacija? Konačno, da li danas hrišćani umeju da razlikuju koncept političkog mesijanizma od hrišćanskog? 

[1]

Temelj mesijanskog iščekivanja predstavlja specifično biblijsko viđenje istorije. Za razliku od drugih naroda koji su istoriju shvatali ciklično, Izrailj je istoriju shvatao pravolinijski: istorija počinje od stvaranja sveta, preko Saveza sa Avramom povezuje se sa Izrailjem, učvršćuje u Savezu pod Sinajem nakon Izlaska iz Egipta i uvođenja u Obećanu zemlju i vrhuni u poslednjem razdoblju, u očekivanju slavne budućnosti. U njemu će biti uspostavljeno Carstvo Božije u Izrailju, a preko njega uspostaviće se u celom svetu. 

Reč mesija kao titula ili naziv potiče iz Starog Zaveta (jevr. mašijah, grč. hristos). Prvi pomazanik, odnosno prvi izrailjski car bio je Saul (1Sam 9). Pomazanje je bio simvoličko-ritualni čin inauguracije i vršio ga je prorok. Običan izrailjski seljak je klečao dok mu je prorok na glavu izlivao ulje iz zdele, da bi potom ustajao kao car. U to vreme, ljudska lica bila su oprljena suncem, koža suva, a maslinovo ulje činilo je da zasijaju. Ono je bilo skupo i dragoceno, a koristilo se i kao kozmetički preparat (kao i danas ponekad). Izlivalo se na glavu i lice pomazanog, slivajući se niz grudi, čineći da i fizički „sjaji“ pred ljudima. Osim fizičkog, sam čin pomazanja nosio je sa sobom i duhovnu komponentu, jer nakon pomazanja Saula „silazi na njega Duh Gospodnji“ i još se dodaje: „I kad se okrete da ide od Samuila, Bog mu dade drugo srce“ (1Sam 9, 6.9). 

Ipak, Saulova dinastija bila je razočarenje i na njeno mesto stupa Davidova. Isto se zbiva i sa Davidom: „Tada Samuilo uze rog s uljem, i pomaza ga usred braće njegove; i siđe duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od toga dana“. Međutim, za razliku od Saulove dinastije, Bog preko proroka Natana Davidu daje još jedno obećanje u 2Sam 7, 12-16: „Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću sjeme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo“, a zatim dodaje: „Ja ću mu biti Otac i on će mi biti sin i tvrd će biti dom tvoj i carstvo tvoje doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati doveka.“ Ovde su važna dva momenta: Davidovog potomka će Bog u jednom trenutku zvati Sinom, a carstvo će njegovo biti večno. Nešto slično objavljuje i drugi psalam: na dan zacarenja obećanog cara na Sionu Bog će mu se obratiti rečima: Ti si Sin moj (Ps 2, 7). 

Ova Božija obećanja uslovila su nastanak tzv. dinastičkog mesijanizma. Ovakvo shvatanje mesijanizma podrazumevalo je da će na presto stupiti neki Davidov potomak koji će u političkom smislu uz Božiju podršku ostvariti slavnu budućnost, koji će slomiti otpor okolnih naroda i ostvariti državu koja će se protezati na sve krajeve sveta. 

Realnost je, međutim, izgledala sasvim drugačije. Osim nekoliko dobrih primera poput Jezekije i Josije, posle Davida Biblija nema mnogo pohvalnih reči za njegove naslednike. Među njima je bilo velikih idolopoklonika i apsolutista koji ne poštuju Zakon, mnogi su stradali u mučkim prevratima, mnogi se nisu obazirali na proročke reči. Konačno, Jerusalim i Hram su srušeni i zapaljeni i Davidov tron se nije obnovio, odnosno samostalnost judejske monarhije više nikada nije u potpunosti ostvarena, a kamoli njena slavna budućnost. Ispostavlja se, faktički, da je najslavnije vreme, tj. zlatno doba Izrailja bilo upravo pod Davidom i njegovim sinom Solomonom. Tako dolazimo do pitanja: da li je moguće da Bog nije ispunio svoje obećanje o večnom carstvu na čijem će čelu biti Davidov potomak?

U svakom slučaju, sumnje u Božije obećanje nije moglo biti, pa su proroci postavljali pitanje: ako se ono nije (još) istorijski ostvarilo u ulozi careva, na koga se onda ono odnosi? Pored svih istorijskih neuspeha i iako ne na tronu, Davidovi potomci su preživeli i njihov rodoslov pratimo sve do Isusa iz Nazareta (up. Mt 1). Međutim, mesijansko očekivanje se više nije vezivalo samo za dinastiju, za cara kao političku figuru, već za jednu posebnu, izvanrednu ličnost – Mesiju sa velikim slovom. Taj Mesija je još uvek je morao biti Davidov potomak i bio je posmatran kao car, ali kod proroka se drugim terminima proširuje značenje reči Mesija: on je Sluga Jahveov (Is 53) koji trpi i strada. On je mučen i zlostavljan, vođen na zaklanje, biva strpan u grob, nevin i nem. U tom smislu po prvi put kod proroka Isaije imamo pomen Mesije, sluge Jahveovog, koji treba da strada. Ipak, nakon stradanja njegova vlast će se proširiti nad celim svetom (up. Is 11, 10). Dalje, kod proroka Danila mesijansko iščekivanje povezano je sa nazivom Sin Čovečiji (Dan 7, 13-14) za kojeg se kaže da će mu se dati vlast i slava i carstvo i da njegova vladavina neće proći. Zaharija objavljuje da će pravedni i krotki car ujahati na magarcu u Jerusalim (Zah 9, 9), a Mihej (5, 2) dodaje da taj gospodar koji će biti u Izrailju ima „izlaske od početka, od večnih vremena“. On, dakle, nije samo „sada“, već je od večnosti. 

Ipak, i pored ovih proročkih reči, koncept dinastičkog odnosno političkog mesijanizma nije iščezao u Izrailju. Mnogi su Hrista pre razumevali, odnosno iščekivali kao političkog mesiju, a  ne kao skromnog i stradalnog. Ovo se ne odnosi samo na fariseje i književnike, nego pre svega na one koji su Hristu bili najbliži: apostole. U Novom Zavetu se upravo naziv mesija izbegava u njegovoj jevrejskoj formi (pominje se samo dva puta Jn 1, 41 i 4, 25 i to u kontekstu razgovora sa Samarjankom) upravo da bi se izbegle njegove tadašnje političke konotacije. Kada mudraci dolaze da se poklone Hristu oni pitaju Iroda: „gde je judejski car (vasilevs) koji se rodio?“ Na te reči Irod reaguje burno, smatrajući da je u pitanju politički oponent, i zapoveda masakr vitlejemske dece.  

Nerazumevanje Hristovog identiteta na više mesta se pokazuje kod apostola. Ono kulminira u Petrovom ispovedanju (Mk 8, 29) gde on govori da je Isus jeste Hristos, a kad mu Hristos kaže da će postradati, da će ga ubiti i da će treći dan ustati, Petar ga odvraća od toga. Hristos mu zato kaže: „Idi od mene sotono!“ želeći da mu pokaže da  on očekuje političkog mesiju („misli ono što je ljudsko“) i da je samim tim što ga odvraća od stradanja protivnik Bogu (sotona). Ovo nerazumevanje se dalje vidi u Mk 10 kada Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, traže da u njegovoj slavi sednu njemu sa desne i leve strane, odnosno prevedeno danas: „kad postaneš (zemaljski) car daj da ti budemo general i savetnik s leve i desne strane tvog prestola“. Na ovo Isus odgovara: „Ne znate šta ištete“. Zato u Markovom jevanđelju Isus sebe ni na jednom mestu ne naziva Mesijom. U tom smislu ništa manje nije problematičan i izraz Sin Božiji u novozavetno vreme. Rimski imperatori su, inače, sebe smatrali sinovima rimskih bogova, pa i sam taj izraz takođe tada ima političku konotaciju. 

Onda se vraćamo na pitanje od početka: u kom smislu je onda Isus car, odnosno Mesija? Odgovor nalazimo u narativnoj strategiji Markovog jevanđelja. Na samom početku stoji opis Isusovog krštenja – ovo je scena njegove inauguracije za cara. Jovan Krstitelj nastupa kao nekada prorok Samuilo (ili Natan), nebo se otvara i Bog govori reči „Ovo je Sin moj“ objavljujući ih pred svima, a Duh Sveti kao golub silazi na Hrista. U Knjizi postanja golub Noju nosi maslinovu grančicu pa je silazak goluba, odnosno Duha Svetog, zapravo, čin pomazanja. U tom smislu je njegovo pomazanje za cara sa nebesa, a ne od ljudi od maslinovog ulja iz zdele, pri čemu je prorok samo svedok. On tada prima „vlast“ (exusia): slede scene isceljenja nemoćnih i isterivanja demona iz posednutih, a vesti o njegovoj sili putuju celim Izrailjem. Zbog njegovih reči mnogi tada dolaze k njemu, čak i kada se nalazi na pustim mestima. Ključne reči „Ovo je Sin moj“ ponavljaju se i u sceni Preobraženja u Mk 9 kada se pokazuje kako mu se haljine zasvetleše „belje od snega“. Otkrivanje ove svetlosti koja iza njega „stoji“ nastupa tačno nakon Mk 8 gde se govori o nerazumevanju Petrovom. 

Kulminacija Hristovog zacarenja odnosno intronizacije opisana je Mk 15 i Mt 27. Vojnici mu stavljaju skerletnu haljinu i krunu od trnja što su karikaturna obeležja vazalnog rimskog vladara. Carski skiptar u ovom slučaju je zapravo palica kojom ga tuku po glavi. Ismevaju ga i tako što mu se poklanjaju i govore: „Zdravo care judejski!“. On se penje se ka uzvišenom tronu, na kosturnicu po imenu Golgota. Prikucavaju ga na njegov presto, na krst, i stavljaju natpis iznad: „car judejski“. Zašto Hristos sve ovo voljno trpi? Zato što je ovim voljnim činom i kroz ovaj opis izraz mesija-car biva u potpunosti ispražnjen od svojeg političkog konteksta. On nije došao da pokori i da mu služe, već da služi. Upravo u tom smislu je Hristos istinski Car: iako ima silu božanskih prerogativa da spreči sopstveno stradanje, on se voljno potčinjava ljudima nad kojima realno ima vlast. Svi koji veruju u njega i slede ga do stradanja to čine slobodno, a ne pod prisilom kao u slučaju političkog mesijanizma. Carstvo ovog Cara nije politička, već duhovna realnost. 

Na Golgoti je, dakle, intronizovan stradalni judejski car-mesija, Sluga Jahveov, a nakon zacarenja umire. Međutim, tada po poslednji put u Jevanđelju čitamo one ključne reči: „Zaista ovaj čovek beše Sin Božiji“ i to izgovorene ne od apostola, već od rimskog kapetana. U tim rečima rimski kapetan sažima i prvi hrišćanski credo. Pripovest se, naravno, time ne završava, već počinje. 

Na samom kraju Markovog jevanđelja, žene nailaze na prazan grob i na tajanstvenog mladića u belom koji im kaže: „Isusa tražite, Nazarećanina, raspetoga? Usta, nije ovde“. Od tog trenutka šačica preplašenih Judejaca postaje snažna propovedačka grupa koja oko sebe okuplja sve više ljudi, kako Judeja, tako i stranaca. Glas o vaskrsenju i Carstvu Božijem širi se na sve krajeve sveta. Šta ih je moglo toliko promeniti? Od onih razočaranih i devastiranih ljudi čiji je Učitelj ubijen pre tri dana, koji se boje i za sopstveni život i pravdaju pred svetom (kao Petar) da ga ne poznaju, postaju grupa nesalomovih vesnika nečeg sasvim neuobičajenog: vaskrsenja iz mrtvih. To bi teško moglo biti, ako i sami nisu bili svedoci istog. 

[2]

Na samom kraju treba da postavimo pitanje da li je sukob političkog i hrišćanskog mesijanizma bio vezan samo za novozavetno vreme ili traje i danas? Da li se današnji hrišćani nalaze u iskušenju da ne prepoznaju politički mesijanizam i da zaboravljaju na hrišćanski? 

Politički mesijanizam i danas postoji u političkoj ideologiji i ispoljava se dvojako: a) kroz opravdanje imperijalizma velikih naroda i država i b) kroz autoritarizam vladara malih naroda i država. U političkom mesijanizmu velikih imperija, mesija nije vezan samo za jednu ličnost, vladara, političara, već se prenosi na čitavu naciju koja ima neki „mesijanski“ zadatak. Prema sopstvenom samorazumevanju takav narod treba da izvrši neku posebnu „misiju“ ili „pozvanje“ za koje veruju da im je upravo namenio Bog. 

U drevnoj istoriji takav primer dala je Asirija, država sa izrazito militantnom ideologijom, koja je osmislila etničke deportacije i sistem „državnog terora“ kako bi vazale držala u pokornosti. Ona sama sa takvim metodama nije imala nikakav problem: osvajanje drugih naroda posmatrala je kao creatio continua, odnosno stalno stvaranje u kojem se Asirija kao ostvarenje božanskog poretka, neprekidno širi na male, „primitivne“ i „divlje“ narode koji nisu još uspeli da sagledaju tu „mesijansku“ ulogu Asirije. Asirski car je smatran za sina boga Ašura.

Ovaj asirski koncept ostaje, manje-više, isti za sve imperije u istoriji sveta. O tom konceptu u okviru nemačkog nacional-socijalizma ne treba ni trošiti reči. U kolonizaciji Amerike, naime, Pilgrimi ili došljaci videli su sebe kao Novi Izrailj, a konkvistadori pozivali na Knjigu Isusa Navina. Kasnije, predsednik Tomas Džeferson u svom inauguracionom govoru koristi biblijske slike u kojima vidi američki narod kao onaj koji je došao u Obećanu zemlju. Slično tome, Teodor Ruzvelt definiše doktrinu zapadnjačke ekspanzije kao „gutanje svih naroda koji su preslabi da bi nam se suprotstavili“. Time se opravdavao genocid nad američkim Indijancima. Međutim, politički mesijanizam SAD-a nije ovde prestao: nametanje sopstvenog načina života kao jedino mogućeg postao je okosnica spoljne politike. Zauzevši poziciju supersile, politički mesijanizam je dodatno evoluirao. Predsednici SAD-a sebe smatraju za zaštitnika novog Izraela (što se može videti, recimo, u Bušovim govorima) smatrajući da time upotpunjavaju svoju „mesijansku“, zaštitničku ulogu. Ovaj politički mesijanizam kulminira kod američkih ekstremnih evanđeoskih zajednica: oni Donalda Trampa nakon podrške premeštanju ambasade SAD-a u Jerusalim vide kao otelovljenje Kira Persijskog (koji je bio naklonjen Izrailju). 

Na politički mesijanizam nisu imuni ni pravoslavni slovenski narodi. O ruskom nacionalnom mesijanizmu čitali smo tekst Trubeckoja upravo na ovom portalu. O političkom mesijanizmu u svojoj sekularnoj verziji – komunizmu, takođe ne treba trošiti reči. Dalje, naročito su balkanski narodi skloni političko-dinastičkom mesijanizmu kroz stvaranje kulta ličnosti koja treba da donese „obećano doba“ (recimo Broz). On se dalje nastavlja u svakoj ličnosti koja se nameće kao „spasitelj“, koji će oporaviti ekonomiju, izgraditi gradove, puteve i mostove, otvoriti radna mesta i jednom za svagda slomiti otpor svih suseda koji su nas vekovima nepravedno kinjili.  

Politički mesijanizam generalno kod svojih sledbenika ima ozbiljne religijske crte: oni su spremni da za njega poginu, da na njegov oltar stave sopstvene kosti, i da ubiju druge koji se sa njima ne slažu kao prepreku ka ostvarenju „kraja istorije“ ili „sveopšteg blagostanja“. 

Politički mesijanizam se u antici ispoljavao kroz jeres hilijazma. Zato je Crkva osudila ovu jeres i uvela u Simvol vere odeljak: „i njegovom carstvu neće biti kraja“, za razliku od hilijastičkog iščekivanja u okviru kojeg će Hristos doći da vlada na zemlji 1000 godina. Međutim, veliko je pitanje da li današnji hrišćani uvek umeju da razlikuju politički od hrišćanskog mesijanizma upravo zato što danas često prećutno prelazimo preko savremenih formi hilijazma i političkog mesijanizma: političkih pokreta i stranaka koje obećavaju napredno buduće vreme u kontekstu njihove izvanredne istorijske uloge u nekom narodu. 

Sve ovo pokazuje da je i danas odnos između političkog i religijskog mesijanizma ponekad vrlo složen: politički mesijanizam može imati skoro religijske crte, a hrišćanski mesijanizam može imati političke posledice. Ipak, ova dva koncepta nisu ista i njihov sukob se najbolje vidi na Veliki Petak. Ključna razlika među njima je da politički mesijanizam obećano doba ostvaruje nasiljem, a hrišćanski mesijanizam trpljenjem nasilja. Svi koji veruju u Hrista to čine slobodno, a ne pod prisilom. Čak se i Hristos nakon Vaskrsenja javlja samo u užem krug ljudi, da ne bi svojom pojavom prisilio ljude da veruju. Pritom, politički mesijanizam traje najduže koliko i epoha koja ga je iznedrila, a hrišćanski traje, bez prekida već dva milenijuma i kao koncept može trajati večno. 

Ako je politički mesijanizam promašen koncept za jednog hrišćanina, šta onda da očekujemo? Šta uopšte „dobijamo“ hrišćanskim mesijanizmom? Dobijamo razbijanje iluzija da ovaj svet može samo uz ljudski napor, bez Božije intervencije, da postane raj. Dalje, on donosi otrežnjenje da ne postoji spasenje koje će u političkom smislu doneti neko „sa strane“: promena dolazi od nas samih prihvatanjem sopstvenog krsta i nošenjem istog do golgotskog stradanja. U tom smislu promena se ne postiže nasiljem kao u slučaju političkog mesijanizma, već trpljenjem nasilja. Time krst postaje i mera trpljenja za svagda. 

Da li to znači da treba u potpunosti da ostavimo ovaj svet i da se nadamo samo budućem koji će nastupiti o Drugom Hristovom dolasku? Ne, moramo učiniti sve da ovaj svet ne postane pakao, da ostanemo „so sveta“, da ponesemo krst istovremeno znajući da ovaj svet samo našim naporom ne može postati raj. 

A kako ćemo da ispunimo ovako veliki hrišćanski imperativ? Jedino verovanjem u Vaskrsenje Hristovo. Vaskrsenje koje sledi nakon (njegovog) stradanja, jeste ono što dobijamo hrišćanskim mesijanizmom. To je snažna promena unutar ljudskog bića koju vera uzrokuje, već ovde i sada, i koja do srži uzdrmava onoga koji poveruje. Ova vera bez ikakve bojazni i straha pred bilo kim ispoveda da je život neuništiv i da uvek pobeđuje. Ta vera je osvojila Rimsko carstvo ne podignutim mačem, već krvlju mučenika, i do dana današnjeg nas nadahnjuje.