Foto: Nenad Mihajlović; RAS Srbija
Napominjem da svešteno lice uopšte i ne sme javno zastupati čisto političke stavove. [Mitr. Irinej Bulović]
Poslednji intervju Mitropolita bačkog Irineja u časopisu „Pečat“ najviše se bavio politikom i protestima u Srbiji. Nažalost, kada ga pažljivije pročitamo, videćemo da njegov sadržaj govori o jednom dubljem fenomenu, mnogo opasnijem, koji se tiče Crkve pre svega. Intervju zapravo govori o impotentnoj Crkvi, o Njenoj potrebi da se navikne da Crkva ćuti pred silom, ali da istovremeno satanizuje slabe. Drugim rečima, ovaj Intervju nije ništa drugo nego duhovna kapitulacija koja nam se želi predstaviti kao pobeda.
Dovoljno je pogledati kako Mitropolit gleda na sveštenike koji su podržali proteste, pa da nam bude jasno njegovo gledište i sudilište:
Za sveštenika koji se po rukopoloženju pred svetim Jevanđeljem, a to znači i pred Svemogućim Bogom, zarekao da će čuvati narod u crkvenom jedinstvu i datu reč, svetiju od bilo koje zakletve, zapečatio rečima: „Neka mi Sveznajući Bog bude svedok da moja obećanja nisu lažna, a ako su lažna, neka mi pravični osvetnik bude Bog“, pa posle javno, bez trunke stida, učestvuje u zavađanju i deljenju naroda, teško je verovati i tvrditi da ima svešteničku svest i savest. Kome će takav sveštenik dati očinski savet i koga utešiti kada jedan deo svog naroda ili svoje pastve vidi kao neprijatelja? Da li on razume ili ne razume da je Crkva isto što i Narod Božji i da, učestvujući u antagonizaciji vernog naroda, cepa Crkvu?
Dakle, jednom opasnom manipulacijom, Mitropolit govori o „zavađanju“ naroda, svodeći borbu demonstranata na „zavađanje i deljenje“ naroda! Protesti nisu nastali da bi zavađali narod, nego da bi probudili svest kod ljudi o tome da korupcija i neodgovornost nisu vrednosti na kojima se treba graditi bilo koje društvo. Drugo, sa jedne strane imamo vlast, a sa druge narod, dakle protesti ne upadaju u klasične političke proteste kakvi su bili ranijih godina – odnosno, u ovim protestima nemamo političke partije kao glavne aktere, čime bi neko mogao tvrditi da je učešće u njima politikantstvo. Pa iako to ovde svakako nije slučaj, Vladika ih pretvara u nekakvo nepostojeće „politikantstvo“ koje vodi u podele i zavađanje naroda.
Pokušajmo da proverimo ovu tezu Mitropolita bačkog na nekom ekstremnijem primeru kako bi nam to bilo jasnije. Zamislimo jedno društvo u kojem vlast čini nešto nečasno (ta vlast naravno ima podršku nekog naroda), a jedna grupa ljudi krene u proteste kako bi se pobunili protiv takve nepravde – da li bi to bilo „zavađanje naroda“? Da li bi protesti u nacističkoj Nemačkoj protiv ubijanja Jevreja bili „zavađanje naroda“? Suština je da jedna tema koja izražava uzvišene vrednosti, koja nadilazi obične političke borbe, ne može biti svedena na „zavađanje naroda“.
Ali, Mitropolit se tu ne zaustavlja dok optužuje sveštenike koji su podržali proteste da ne samo uništavaju društvo, nego i cepaju Crkvu?! U ovako postavljenoj stvarnosti, izgleda da Mitropolit ne dozvoljava postojanje bilo koje teme za koju bi se vredelo boriti. Odnosno, on ovakvim pristupom ne dozvoljava postojanje bilo kojeg ideala za koji vredi ići u proteste, ne postoji ni jedna vrednost, ni jedna vera u dobro koja bi ih dozvolila – jer će to, po ovoj logici Mitropolita, „zavađati narod i cepati Crkvu“.
Kakvo to društvo zamišlja onda Vladika bački? Društvo u kojem ne postoji nikakva borba za bilo šta, jer će bilo kakva borba ili razlika mišljenja voditi u sukobe, podele i cepanje Crkve? To je društvo pasivnih i nezainteresovanih ljudi kojima se upravlja, a oni sa svakom pasivnošću i mirom prihvataju to vođstvo kako ne bi cepali Crkvu i narod i time pogrešili?! Nije li to slika upravo onakve Crkve kakvu danas živimo u kojoj drukčije mišljenje nije dozvoljeno, niti dopušteno – a od članova Crkve se očekuje da u svakoj poniznosti, krajnje beživotno, klimaju glavom i slušaju svoj crkveni vrh.
Da je to zaista nešto pozitivno, mi ne bismo danas uopšte govorili o istoriji Crkve kakvu imamo, istoriju Crkve koja se vekovima kroz unutrašnje borbe čistila i ispravljala u borbi za istinu vere, ali i nepravdi u društvu. Međutim, mi danas živimo Crkvu mitropolita Irineja, onu Crkvu u kojoj sva Njena glasila za više od godinu dana protesta nisu objavila ni jedan afirmativni tekst o studentima, ali se pojavilo mnoštvo onih koji su satanizovali studente i narodni bunt.
Na kraju, ko zapravo „cepa Crkvu“ danas? Oni koji, vođeni savešću, dižu glas protiv nepravde, korupcije i poniženja čoveka, ili oni koji svaku pobunu protiv zla proglašavaju razdorom, a svaku tišinu vrlinom? Ovaj Intervju je samo svedočanstvo kako se crkveni vrh sigurno i prilježno udaljava od naroda.
