Dijalozi

Perspektive crkvenog obrazovanja (Razgovor sa o. Radovanom Bigovićem)

Radovan Bigović (1956–2012)

Sutra se navršava šest godina od smrti oca Radovana Bigovića, sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve i profesora Beogradskog univerziteta, i tim povodom prenosimo jedan njegov intervju o problemima i perspektivama crkvenih obrazovnih institucija, koji je prvobitno emitovan na radiju Slovo ljubve a potom i štampan u Pravoslavlju.

Profesor dr Radovan Bigović bio je nesvakidašnja pojava u našoj kako crkvenoj tako i akademskoj sredini. On je jedan od retkih sveštenika i teologa koji je ravnopravno učestvovao u intelektualnom i kulturnom životu Srbije, koji je pretežno bio militantno ateistički ili, u boljem slučaju, nepoverljiv prema svemu onome što dolazi iz Crkve. Bigoviću je to polazilo za rukom, pre svega, jer je uspeo da se emancipuje od crkvenog života koji je u vreme bivše Jugoslavije u velikoj meri izgledao, kako je neko tačno primetio, baš onako kako su ondašnji komunisti hteli da on izgleda – getoizirano, zaostalo, mračno, itd. Otac Radovan, nasuprot tome, bio je otvoren, vedar, spreman da ide u korak s vremenom. Upravo zato je postizao izuzetne rezultate u tom, za misiju Crkve najzahtevnijem, univerzitetskom i uopšte akademskom području.

Uzimajući u obzir njegovo angažovanje u toj oblasti, pre nekoliko godine razgovarao sam s njim o stanju našeg crkvenog obrazovanja i putevima kojima bi ono trebalo da se kreće. Tada je otac Radovan izneo nekoliko dobrih predloga za unapređenje verskog obrazovanja, koje, uzgred, neminovno i što hitnije treba reformisati; crkvene obrazovne ustanove su iz godine u godinu u sve gorem i gorem stanju… Nadamo se da će se stvari uskoro promeniti nabolje. Kada se budu pravili planovi za ozbiljno i temeljno reformisanje tih ustanova, svakako treba uzeti u obzir i ono što je predlagao o. Radovan Bigović.

Prve škole sa ozbiljnom tradicijom, koliko nam je poznato, bile su pitagorejska škola i Platonova Akademija, i one su se bavile obrazovanjem aristokrata koji će posle biti  vladari. U Atini je postojalo još nekoliko škola, a od posebnog je značaja, naravno, Aristotelov Licej koji je bio prva naučno-istraživačka institucija u modernom smislu te reči, tu se npr. nalazila prva biblioteka itd; taj Licej je posedovao celinu znanja jelinskog sveta. A stoička i epikurejska škola su više bile škole života, praktičnog delovanja, nisu se, dakle, mnogo bavile apstraktnim znanjima. Do negde 12. ili 13. stoleća funkcionisale su male, obično manastirske škole. A u 13. stoleću se formiraju i prvi univerziteti u Parizu i Bolonji. Univerzitet sa svojom karakterističnom formom je tvorevina srednjeg veka, a u 19. stoleću čuveni Aleksandar fon Humbolt navodi da su jedinstvo naučnog znanja, jedinstvo naučno-istraživačkog rada i sloboda osnovni elementi ideje univerziteta. Da li je univerzitet bio pogodan za realizaciju onoga što nazivamo hrišćanskom paidejom ili su joj možda više odgovarale škole tipa stoičke i epikurejske?

Činjenica je da su teološki fakulteti od samog početka istorije univerziteta bili u njihovom sastavu; univerziteti se bukvalno nisu mogli zamisliti bez bogoslovskih fakulteta. Međutim, bio je jedan period u našoj istoriji kada su ti fakulteti bili eliminisani sa državnih univerziteta. Ali, hvala Bogu, bogoslovski fakulteti su se vratili u sastave univerziteta. Mislim da univerziteti danas ne služe onoj svrsi sa kojom su oni osnovani. Cilj njihovog osnivanja je bio objedinjavanje različitih naučnih znanja, i u toj koncepciji onda, prisustvo teologije na takvom univerzitetu svakako je od velike važnosti, jer je teško zamisliti celovito saznanje bez teologije. Danas su univerziteti više administrativne i birokratske ustanove koje se bave nekim akademskim formama, donose razne zakone, statute, bave se materijalnim poslovanjem, propisuju pravila, i tako dalje, prosto su neka vrsta institucije između ministarstava za prosvetu i fakulteta. Uz to, mi živimo u vremenu kada svaka nauka postaje samodovoljna, svaki fakultet samodovoljan… Sve je manje onih koji misle da im je potrebno znanje drugih, svako je apsolutizovao svoja znanja, svoju nauku. S druge strane, broj naučnih činjenica se rapidno uvećava. Negde sam nedavno čuo, od jednog eksperta za te stvari, da se svake dve i po godine u svetu broj naučnih činjenica udvostručava. Ako je to tako onda ima toliko činjenica da ljudski um jednostavno više ne može da ih prima. I sada se javlja problem, ko će, i pod kakvim uslovima, i na koji način, da filtrira te naučne činjenice, i da ih koliko-toliko učini dostupnim.

Što se tiče Crkve, mislim da ona nije uspela, ili bar Pravoslavna Crkva nije uspela da iznedri svoj tip škola, iz ovih ili onih razloga. Uglavnom je prihvatila zapadnoevropske obrazovne modele. I to jeste veliki problem. Postoje dva mišljenja po pitanju koliko te škole odgovaraju ili ne odgovaraju samoj prirodi Crkve. Po jednom, one su potpuno suprotne duhu Crkve, dok drugi opet misle da nije baš tako… Ja mislim da teologija mora da ima dvostruku ulogu ili dvostruki karakter, a to je da, s jedne strane, zaista bude crkvena, tj. da bude utemeljena na crkvenom iskustvu, na crkvenom predanju, ali, s druge strane, istovremeno ona mora da bude i naučna. Smatram da bi se ovaj stav mogao braniti čitavom istorijom pravoslavne teologije, od najranijeg perioda do dana današnjega. Uostalom, i najveći broj otaca Crkve je taj metod i koristio; dakle, oni su završavali svetovne škole, koristili svetovna saznanja, ali, istovremeno se egzistencijalno ukorenjivali u život Crkve. Tako da su svetovne nauke bile neka vrsta  propedevtike. Zato i mi danas ne moramo da apsolutizujemo nauku i naučno znanje, ali ne treba ni da ga ignorišemo, jer je ono potrebno teologiji i, čini mi se, da teološke škole, dakle, ne mogu i ne treba da postoje bez onih, naravno, najboljih dostignuća modernih nauka.

Svedoci smo realizacije tzv. bolonjskog procesa i kada su u pitanju visokoškolske ustanove SPCa (Pravoslavni bogoslovski fakulteti i u Beogradu i u Foči su deo tog procesa). Profesor Milan Uzelac je u dve knjige izvrsno pokazao kako „bolonja“ u stvari politizuje paideju; dovoljno je reći da je tzv. bolonjsku deklaraciju potpisalo nekoliko ministara inostranih poslova, a nije bilo ni univerzitetskih profesora, niti pedagoga. A poznati profesor Ivić, koji se već dugo godina bavi problemom univerziteta, smatra da je po sredi amerikanizacija evropskog školstva, tj. da se ne insistira na nekim fundamentalnim znanjima nego da se težište prebacuje na praktične veštine, da se studenti pretvaraju u šegrte. Kakav je Vaš stav po pitanju bolonjskog procesa?

Bolonjski proces se uglavnom i u najvećoj meri odnosi na državne univerzitete i fakultete; neki od velikih i najpoznatijih evropskih univerziteta još uvek ne prihvataju bolonjska načela i bolonjske principe, kao i određeni privatni univerziteti i fakulteti. Ja isto mislim da čitav taj „bolonjski“ proces obrazovanja i vaspitanja ima određene političke implikacije, ali i ne samo politčke, već i ekonomske, i druge. No, pored mnogo toga zaista negativnog, čini mi se da ima i nečega dobrog, bar kada je reč o našoj sredini. Pre svega imam u vidu to da su studenti primorani da od samog početka studija doista i studiraju, i da to shvate kao ozbiljan posao. Istovremeno i profesore tera da ulože maksimum truda i rada i volje da pomognu studentima da svoje studije okončaju na vreme. S druge strane, sprečava se, koliko god je to moguće, samovolja profesora u vaspitno-obrazovnom procesu; ne mogu više profesori da daju studentima sve što im padne na pamet od literature, moraju postojati precizni standardi koliko mogu i koliko je to uopšte realno da jedan student može da pripremi za jedan ispit. A mislim da, u neku ruku, bolonjski proces pogoduje studentima. Naravno, da li će on neminovno voditi stvaranju ljudi koji su stručni samo za jednu oblast ili veštinu, kako ste vi rekli, ili neće, to je sada problem i zavisi puno od svakog čoveka pojedinačno. Ipak mislim da ukoliko neko želi da se bavi zaista istinski naukom da će i kroz ovaj proces imati takvih mogućnosti. Ali smo ipak svedoci da je među mladima sve manje onih koji žele da posvete svoj život nauci, kao što je to, recimo, posvećivao jedan Nikola Tesla ili neki drugi veliki naučnici. Danas ljudi studiraju, završavaju fakultete prosto da bi dobili diplomu, da bi im to omogućilo neki praktični rad, da bi se zaposlili, i da ih više ništa mnogo ne interesuje. Tako da o bolonjskom procesu treba ozbiljno da povedu računa i da ga analiziraju, pre svega, intelektualne elite svakoga naroda, a, naravno, i Crkva treba da se ozbiljno pozabavi time, jer i ona mora svoje školstvo da stavi na dnevni red, počevši od od verske nastave u osnovnim i srednjim školama do visokog obrazovanja; to mora da bude međusobno povezano, da bude jedna celina, a ne da se dešava, što sada imamo slučaj, da ljudi u srednjoj školi uče jedno, a onda kasnije kada dođu na fakultet to moraju da negiraju, i da sasvim nešto drugo uče, što svakako nije dobro.

Bolonjom se stavlja akcenat na praktično, „upotrebljivo“ znanje. Da li time ona možda više pogoduje crkvenom obrazovanju od tradicionalnog univerzitetskog obrazovanja?

Teologija je besmislena ako nije praktična, ako nema tu dimenziju. Teologija ukoliko nije iskustvo, onda je, ajde da upotrebim taj drevni izraz, – tehnologija, ona nema nikakvog značaja. E sada, „bolonja“ sama po sebi ne čini teologiju, niti teološke škole praktičnim niti crkvenim, jer to, pre svega, zavisi od ljudi koji su na fakultetu, zavisi od toga da li su to crkvene ličnosti koje mogu taj crkveni duh i to crkveno iskustvo da prenesu na mlade ljude, i da se napravi ta ravnoteža između teologije kao crkvenog iskustva i teoloških nauka kao striktno naučnih disciplina. Važno je i jedno i drugo, jer u modernoj Evropi i kod nas još uvek postoji ta suprotstavljenost između znanja i vere. Naprosto, još uvek je u svesti ljudi da baviti se naukom skoro da podrazumeva biti agnostik ili biti, recimo, ateista, ili, u najboljem slučaju, ne biti crkven čovek, ili možda imati neku vrstu intelektualne religioznosti. Sa verom se obično poistovećuje neznanje, mrak, apriorno prihvatanje nečega što se ne može dokazati, podloga za totalitarizam, i mogo što-šta drugog. I sami znamo da je hrišćanski Bog – Logos, a jedno od značenja reči „logos“ je i razumnost, racionalnost, itd. O slovesnosti tvorevine se govori kod mnogih svetih otaca, i ta ideja o slovesnosti tvorevije je i bila podloga za modernu nauku… Evo sada se prisećam Vajtheda, koji je u svojoj knjizi Nauka i moderni svet“ govorio da je srednjovekovna teologija u stvari bila osnova, temelj modernih nauka; on to nije rekao bez razloga. A bila je upravo zahvaljujući ideji da u svetu postoji slovesnost, da postoji poredak, da postoji zakonitost… i sve nauke nastale u novije vreme su se i temeljile na tom načelu. I danas, ako je išta važno za naše školstvo, za naše obrazovanje, to je upravo to, uslovno rečeno, pomirenje između razuma i vere, između teologije i nauke. I to je važno i za jednu i za drugu, jer vera, pa i teologija, ako nije naučna“ može da se vrlo lako pretvori u sujeverje, u magiju, u neko pobožno bogomislije koje je uvek rizično, ne treba ga kategorično odbacivati, ali mora se imati u vidu da je ono opasno.

Pomenuli ste disharmoniju srenjoškolskog i visokoškolskog crkvenog obrazovanja, to je jedan problem. Pored toga, imamo bolonjski proces koji je već po sebi kontraverzan. Da li su teolozi možda trebali da daju neku, uslovno rečeno, alternativu „bolonji“, da formulišu neku, da je tako nazovemo, teopedagogiku, koja bi u osnovi bila biblijsko-otačka paideja formom prilagođena savremenom dobu?

Danas je u čitavoj Evropi obrazovanje u nadležnosti svetovnih institucija, odnosno države, i Crkva nema institucionalnu mogućnost ni druge snage da utiče na čitav taj proces. Jer države svakako oblikuju ljude za svoje vlastite potrebe. Međutim, ima jedna dobra okolnost, a to je mogućnost stvaranja privatnih škola. I meni nije jasno zašto naša Crkva nije do sada iskoristila tu zakonsku mogućnost da stvori svoje privatne škole – gimnazije, fakultete, univerzitete. Tada bi one mogle da funkcionišu po nekim drugim principima koji su različiti od „bolonje“, ili da se koristi i nešto od „bolonje“ što je dobro, kao i od drugih iskustava, i naravno od svog vlastitog predanja. To je jedina realna mogućnost kako Crkva može stvarno da utiče na obrazovanje u ovoj zemlji i uopšte u Evropi, dakle, stvaranjem privatnih škola. Naravno, privatnih crkvenih škola ima u Evropi, i one su i dalje najbolje škole, ima ih i u, uslovno rečeno, pravoslavnim zemljama poput Rusije, Rumunije, Grčke, itd., i ne vidim razloga zašto ih ne bi bilo i kod nas.

Mislim da će se vrlo brzo još više ukazati potreba da Crkva ima privatne škole, gde će se ljudi obrazovati za razna zanimanja, a ne samo za sveštenike i veroučitelje. Uveren sam da će vrlo brzo doći vreme kada će morati da se razmišlja o teološkom fakultetu koji će biti dvoprogramski studij, jer mi imamo već sada veliki broj ljudi koji ne mogu nigde da nađu posao. Ne može Crkva da bude neodgovorna za sudbinu tih mladih ljudi. I upravo neki teološki fakulteti iz okruženja razmatraju mogućnost dvoprogramskog studija; što bi značilo da neko završi recimo na istom fakultetu, pored teologije, i istoriju, tako da on sutra sa tim dvoprogramskim studijem, ako ne može da nađe mesta u Crkvi i da mu ona ponudi neku službu, on može recimo da bude profesor u školi. To je istovremeno i misija Crkve. I jedino tako [otvaranjem privatnih obrazovnih institucija i ustavljenja dvoprogramskog studija na postojećim bogoslovskim fakultetima] može doći do nekog preobražaja i preporoda, jer treba znati da najveće otpore veri ne srećemo više u državnim političkim strukturama, nego upravo u tim obrazovno-intelektualnim strukturama.