Prevodi i prepisi

Pasha mati Marije kroz oganj i vodu

„Tokom svoje borbe, u liku svoje sestre sastradalnici su gledali Onoga koji je za njih razapet.“ Ove reči iz Akata mučenika Beča i Liona, koje mučenicu, okruženu sasdradilnicima, opisuju kao drugog Hrista, savršeno priliče Svetoj Mariji Pariškoj koja je kroz svoje mučeništvo u gasnoj komori logora smrti, gde je dobrovoljno zamenila jednu mladu Jevrejku, prošla na sam dan krsno-vaskrsne Hristove Pashe (baš na tadašnju Veliku Subotu).

Učenje ove prepodobnomučenice najbolje sažimaju dva njena iskaza. Prvi: „Ne smemo da dozvolimo da Hristos bude zasenjen ikakvim pravilima, ikakvim običajima, ikakvom tradicijom, ikakvim estetskim obzirima ili čak ikakvom pobožnošću.“ I drugi: „Za vreme Božanske Službe sveštenik ne kadi samo ikone Spasitelja, Božije Majke i Svetaca. On, takođe, kadi i ljude-ikone, Božiju sliku. I dok napuštaju portu ovi ljudi podjednako ostaju slike Boga dostojne da budu kađene i obožavane. Naš odnos prema ljudima trebalo bi da bude autentično i duboko poklonjenje.“

Mati Marija Skobcova bila je ovaploćenje i živa ilustracija obe ove tvrdnje. S jedne strane, šokantno van klišea, a s druge, sluškinja drugim ljudima do mere sopstvene smrti. Rođena je kao Elizaveta Pilenko 1891. godine, u Rigi, a skončala je u osvit slobode u koncentracionom logoru Ravenzbrik 1945. Između ove dve granice bića proteže se jedinstvena priča. Evo tek nekih detalja:  Lizin – Marijin otac bio javni tužilac u Rigi. On je, međutim, napustio grad i preselio se s porodicom na imanje svog pokojnog oca tik uz lokalno groblje, koje je nadalje služilo kao stalno igralište za malu Lizu i njenog brata. Možda je zbog tih grobljanskih igara mala Liza bila opsednuta temom smrti i šokirala roditelje svojom pričom kako će umreti u plamenu. Ipak četrnaestogodišnja Liza je bila satrvena preranom smrću svog najdražeg tate, i tada je zapisala: „Jadna ja koja sam iznenada odrasla pošto sam razotkrila tajnu odraslih: Da Boga nema, i da je svet vođen žalošću, zlom i nepravdom. Tako se završilo detinjstvo.“

U kulturnu i političku prestonicu, Liza se seli 1906. i tu, u Petrogradu, priključuje se radikalnim grupama. Krećući se sa svojih 15 godina u krugu simbolista, upoznaje svog stalnog prijatelja Aleksandra Bloka koji na njenu bučnu i nenajavljenu posetu odgovara stihovima: „samo onaj ko je zaljubljen, ima puno pravo da se nazove ljudskim bićem“. Žalila se posle da u to vreme njeni idealistički drugovi „nisu razumeli da revolucija znači osetiti konopac oko vrata“. U tom periodu Lizaveta postaje prva devojka kojoj je pošlo za rukom da upiše teološku seminariju (pri manastiru Svetog Aleksandra Nevskog u Petrogradu).  Tih dana Liza danju uči a noću drži kurseve radnicima u fabrici „Poutilov“. U svojoj 18. godini (1910) udaje se za „boljševika“ Dimitrija Kuzmina. Međutim, taj brak „iz sažaljenja prema dečku iz zatvora“ propada (1913). Lizi ostaje ćerka Gajana, a njen bivši muž kasnije postaje katolički aktivista. Tada izlazi njena prva knjiga poezije (Mati Marija je bila i pesnik). U pismu Bloku, povodom njene druge zbirke „Koreni“, kaže: „Želim samo da iskažem prostu Božiju reč.“

Početkom rata seli se na krajnji jug Rusije, tada skida lanac koji je nosila u pojasu – „da je podseća na Hristovu egzistenciju i patnje čovečanstva“ – razumevši da „hrišćanstvo nije auto-mortifikacija nego odgovor drugom“. Pridružuje se „Revolucionarnoj partiji socijalista“, grupi egalitarnije orijentacije od Lenjinove „Socijaldemokratske partije“ (poznate pod kasnijim imenom „Boljševici“). U oktobru 1917. je bila u Petrogradu kada su boljševici zbacili privremenu vladu. Bila je učesnica na sveruskom sovjetskom kongresu i čula reči Trockog upućene njenoj grupi: „Vaša revolucionarna uloga je završena, sada idite gde vam je mesto: u istorisku kantu za smeće.“ (Tada je čak pomišljala na njegovo ubistvo.) U februaru 1918. postaje gradonačelnik Anapa. Po njenim rečima, „činjenica da je gradonačelnik žensko tada je viđena kao nešto očigledno revolucionarno“. Međutim, kada su „beli“ zauzeli grad, Liza je suđena kao boljševik. Njena odbrana je glasila: „Nemam lojalnosti ni prema jednoj vladi nego samo prema onima kojima je pravda najpotrebnija… bili beli ili crveni… radiću za pravdu i ublaženje patnji… pokušavajući da volim bližnjeg.“ Naravno da joj takva odbrana nije spasila glavu. Egzekuciju je izbegla samo zahvanjujući simpatiji, u nju zaljubljenog sudije, u koga se i ona sama zaljubila; taj sudija Danijel će postati njen drugi muž, s kojim je, posle mnogih peripetija, pobegla iz zemlje. Liza se tako sa majkom, mužem, sinom Jurom i ćerkom Anastasijom (ćerka iz prvog braka, Gajana, završava u Belgiji) 1923. godine seli u Pariz.

Ipak, njena ćerkica Nastja tu umire od gripa i posle pogreba Liza, po svojim rečima, „postaje još svesnija sveobuhvatnog i šireg materinstva“. Njeni teološki spisi u dva toma – „Žetve Duha“ – izlaze iz štampe 1927. godine. Uz podršku vernog prijatenja Sergija N. Bulgakova, Liza – Marija otvara vrata svog doma za rusku i ostalu sirotinju: kuva za njih, nabavlja novac, organizuje život izbeglica, „boraveći svaki dan sa desetinama tužnih ljudi“. Istovremeno drži predavanja o Dostojevskom. Njen dom postaje narodna kuhinja, svratište, kao i akademija gde se okupljaju svi kasnije poznati teolozi vezani za institut Svetog Sergija.

Liza je zamonašena, pod imenom Marija, 1932. godine, od strane njoj doživotno odanog mitropolita Evlogija, koji je priložio neophodnih 5000 franaka za 9 villa de Saxe, koju je mati Marija pretvorila u svratište. Posle dve godine preselila se u 77 rue de Lourmel, gde su živele najsiromašnije ruske izbeglice, da bi im pomoć bila bliže. Mati Marija je bila čuveni prizor na ulicama Pariza tih godina: Trčeći po ludnicama i spasavajući „lude“ iz mentalnih bolnica, čineći sve od rada do prošenja ne bi li obezbedila hranu za narod u svom domu. Ipak, mitropolit Antonije Blum, u svojim sećanjima, opisuje Mariju iz tih dana ovim rečima: „Bila je to neobična monahinja… u svom ponašanju i manirima… Jednostavno sam se ukočio kada sam je ugledao prvi put. Šetao sam bulevarom  Montparnasse i video sledeći prizor: Ispred kafea na trotoaru stajao je sto, na stolu je stajala krigla piva, a iza krigle je sedela ruska monahinja u potpunoj monaškoj odeći. Pogledao sam je i odlučio da nikad više ne priđem toj ženi. Tada sam bio mlad i ekstreman…“ Druge monahinje nisu tu mogle da borave dugo, nazivajući Mariju i njenu kuću „crkvena boemija“. Marija je, međutim, pisala: „Kakve obaveze proističu iz slobode koja nam je darovana? Izvan smo domašaja progona: možemo da čitamo, pišemo, otvaramo škole. U isto vreme oslobođeni smo tradicionalizma starog doba. Mi nemamo ogromne katedrale, ukrašena jevanđelja i manastirske zidove… Naš poziv je veći jer smo pozvani na slobodu.“ Imajući podršku jedino od strane svojih prijatelja: mitropolita Evlogija, oca Sergija Bulgakova, Nikolaja Berđajeva, kao i njenog budućeg sabrata u mučeništvu, sveštenika koji je u domu služio liturgiju, oca Dimitrija, Marija je pisala: „Za crkvene krugove mi smo suviše levo, a za levičare mi smo suviše crkveno-misleći.“

Kada je Pariz okupiran mati Marija i otac Dimitrije krili su jevrejsku decu i švercovali ih u kolicima za đubre, deleći, pritom, odraslim Jevrejima lažne sertifikate o krštenju i ikone Bogorodice da ih nose u novčaniku kao „pomoć“, jer za ljude koji nose ikone manje se sumnja da su Jevreji. Na pojedine prigovore kako Jevreji nisu problem hrišćana, Marija je odgovarala: „Da smo stvarno hrišćani, svi bismo nosili zvezdu jer vreme ispovednika je došlo.“

Mati Marija je uhapšena 8. februara 1943. godine i završila je u logoru Ravenzbrik, dok su njen sin Jura i otac Dimitrije premešteni 40km dalje, u logor Dora gde su i ubijeni. U pismu koje je pronađeno nakon njegove egzekucije, Jura piše: „Sasvim sam miran… čak na neki čudan način i ponosan što delim maminu sudbinu… Dragi, obećavam vam da ću sačuvati dostojanstvo… šta god da se dogodi… Pre ili kasnije svi ćemo biti zajedno.“ O tome kakva je mati Marija bila uteha svim svojim sapatnicima u logorskim danima, dovoljno govore reči jedne od preživelih logorašica: „Bili smo iščupani iz svojih porodica i, nekako, ona nam je postala  porodica…“

Na kraju, preživevši čak i takozvanu „banju“ – odeljenje u koje su slali radno nesposobne da umru od gladi, 30. marta 1945. godine, kada se u logoru već mogla čuti artiljerija crvene armije i kada je oslobođenje bilo pitanje dana, mati Marija je zamenila svoj logoraški broj i tako u gasnoj komori zauzela mesto mlade Jevrejke, koja je sada kada se sloboda već mogla čuti, imala veliku šansu da preživi. Crkva je toga dana praznovala Veliku Subotu, a mati Marija je obavila svoju pashu „kroz oganj i vodu“ da bi dočekala Vaskrs u Carstvu Božijem.

Sveti sabor Vaseljenske Patrijaršije 16. januara 2004. godine, uvrstio ju je u diptihe svetih zajedno sa njenim sinom Jurom, saradnikom Elijom i sveštenikom Dimitrijem. Za dan njihovog praznovanja određen je 20 juli.

 

Izvor: Pravoslavlje, br. 1154, 15. april 2015.