Horhe Maria Bergoljo – kako to, na prvu loptu, „obično” zvuči! Da se čovek zapita – ko li to beše? Jedan od onih ne baš najpoznatijih argentinskih fudbalskih reprezentativaca? Ili neki od južnoameričkih brojnih književnika? Možda pevač? Teško da bi nekom palo na pamet da se iza ovog imena krije rimski papa. I to kakav!
I zaista, papa Francisko bio je takav kako mu i ime zvuči: pre svega, sasvim običan, „normalan” čovek, koji nikada nije imao ambiciju da se po bilo čemu izdvaja i da sebe vidi višim i boljim od drugih. A samim tim i vrlo neobičan, izvanredan papa. O tome svedoči i njegova mladost. Plesao je tango, voleo fudbal i vino. Poslednje dve ljubavi nije se odrekao tokom čitavog života. Naročito je voleo svoj lokalni klub San Lorenco, a za vino je u više navrata govorio da je „dar Božiji” i „izvor radosti”. Za život je ponekad čak zarađivao i kao radnik obezbeđenja u noćnim klubovima.
I njegov priziv u sveštenstvo bio je tih, netipičan. Odlazeći na žurku jedne večeri, osetio je snažnu potrebu da svrati u svoju parohijsku crkvu i ispovedio se svešteniku, koga dotad nije poznavao. Mnogo toga u vezi ovog susreta ni samom Bergolju nije bilo jasno, ali je, govorio je, upamtio snažan osećaj „da me je neko čekao; čekao me je dugo.” Nakon te ispovesti osećao je i „da se nešto promenilo” i otad bio uveren da mora postati sveštenik. Još jedan od događaja koji je snažno uticao na njega je teška respiratorna infekcija u 21. godini, koju je jedva preživeo, nakon što mu je deo pluća odstranjen. Nakon oporavka pristupio je Jezuitskom redu.
U vezi sa tim, red je dotaći se i Bergoljovog obrazovanja. U javnosti je on prečesto smatran neobrazovanim, verovatno usled prirodnog poređenja sa prethodnikom na tronu Sv. Petra, Racingerom, koji je bio jedan od najpoznatijih profesora teologije 20. veka. Pa ipak, „neobrazovani” Bergoljo nakon završene srednje hemijske škole, a u skladu sa tradicijom Jezuita, diplomirao je prvo filosofiju, a potom i teologiju. Iako nikada nije završio doktorske studije, radi kojih je išao u Nemačku, dugo godina je radio kao predavač na jezuitskim školama, prvenstveno književnosti i psihologije, i u ovoj ulozi bio je veoma poštovan. Toliko o „neobrazovanju”.
Njegova crkvena služba pre izbora za papu vezana je za rodni Buenos Ajres. Iako je u ovom gradu prošao sve službe do nadbiskupa i kardinala, uvek je ostao maksimalno pristupačan vernom narodu, koji ga je bez obzira na hijerarhijsko napredovanje sve vreme zvao prosto „otac Horhe”.
Najkontroverzniji aspekt njegove službe u Argentini tiče se perioda diktature, jer su postojale insinuacije da Bergoljo nije u dovoljnoj meri osudio diktaturu i da je čak i sarađivao sa zločinačkim režimom. Pozivan je na sud da o ovome govori, doduše ne kao optuženi, već kao svedok, što je uvek rado prihvatao i nikad se nije pozivao na imunitet. Nikakva krivica mu nije dokazana, naprotiv. 2013. objavljena je knjiga italijanskog novinara Nela Skava Bergoljova lista, u kojoj se iznose dokazi da je on organizovao tajnu mrežu i na taj način direktno ili indirektno spasio preko 1200 ljudi progonjenih od strane diktatorskog režima. Poređenja radi, ova lista brojem nadilazi Šindlerovu listu.
Bergoljo je prvi papa izabran iz Južne Amerike, prvi iz redova Jezuita i prvi koji je ikada odabrao ime Francisko, po čuvenom istoimenom svetitelju Francisku Asiškom. I u ovom slučaju možemo reći nomen estomen. Po njegovom ličnom svedočenju, čestitajući mu na izboru za papu, brazilski kardinal Klaudio Humes rekao mu je „Ne zaboravi siromašne!”, a Francisko je to prokomentarisao na sledeći način: „Odmah sam se, misleći na siromašne, setio Franciska Asiškog … Za mene on je čovek mira, čovek siromaštva, čovek koji voli i štiti tvorevinu”. Već u svom prvom obraćanju medijima papa Francisko je izjavio „O kako bih voleo crkvu koja je siromašna i koja je za siromašne!”
Još jedna izjava data u prvih petnaestak dana njegovog pontifikata može se smatrati jednom od suštinskih odlika njegovog učenja i, što je još važnije, delovanja. Na Veliki četvrtak 2013. svojim sveštenicima obratio se rečima „Ovo je ono što tražim od vas: budite pastiri koji mirišu na ovce!” Ovom, u međuvremenu vrlo čuvenom, slikom on je još jednom jasno istakao svoje ubeđenje da crkva mora biti blizu i na usluzi „onim najmanjima”, za koje se i sami Hristos najviše zalagao, štaviše sa njima se poistovećivao. I sve do kraja svog pontifikata Francisko je upravo tako i postupao, zalagao se najviše za one koji su iz bilo kog razloga „na margini”.
Tako je, npr. apostolskom konstitucijom Praedicate evangelium dopustio da se žene (i laici) nađu na čelu vatikanskih dikasterija i učestvuju u izboru biskupa. Potom, veoma se interesovao za položaj migranata i zalagao za njihova prava. Njegova prva službena poseta izvan Rima bila je poseta ostrvu Lampeduza, gde je služio misu u spomen mnogobrojnim žrtvama koje su se udavile pokušavajući da iz Afrike prebegnu u Evropu. U nadahnutoj besedi pozvao je verne da Boga mole da nam oprosti našu ravnodušnost i jasno rekao da smo svi krivi za smrt nevinih. Februara 2016. tokom prvog mandata Donalda Trampa, koji se zalagao za izgradnju zida prema Meksiku, Papa je jasno poručio: „Osoba koja misli samo o izgradnji zidova, o kome god da se radi, a ne gradi mostove – nije hrišćanin!” I kada je reč o LGBT zajednici, Francisko je pokazao mnogo više razumevanja nego svi njegovi prethodnici zajedno. U čuvenom intervjuu u avionu, na povratku sa svetskog dana mladih u Brazilu 2013. on je izjavio: „ Ako je neko gej, traga za Bogom i ima dobru volju – ko sam ja da mu sudim?” U više navrata pozivao je roditelje čija se deca izjašnjavaju kao LGBT da ih prihvate i ne osuđuju ih, uveravajući ih da ih i Bog i crkva vole „onakve kakvi jesu”. Sa njegovim blagoslovom objavljen je i dokument Dikasterije za učenje vere Fiducia Supplicans, kojim se dozvoljava neliturgijsko, pastirsko blagosiljanje istopolnih zajednica. Dakle ne brak, već prosto blagoslov jer „blagoslov ne iziskuje moralnu savršenost”, već je plod čovekovog poverenja u Boga i njegovu ljubav. I po pitanju ove ali i mnogih drugih tema Francisko se praktično nalazio između čekića izrazito konzervativnih katoličkih struja i nakovnja liberala. Za jedne su njegovi „istupi” bili preslobodni, za druge uprkos svemu – nedovoljni.
Mnogo je još tema i oblasti gde je Francisko dao izuzetno važan doprinos, poput recimo dijaloga sa ateistima, za koje je takođe pokazivao veliku ljubav i razumevanje. Ali, nažalost, ovde nemamo prostora da ulazimo u sve detalje. Pomenimo samo još njegovu gotovo opšte poznatu, simboličnu, ali nikako ne i beznačajnu odluku da ne živi u Apostolskoj palati, kako to tradicija nalaže, već u stanu u sporednoj, gostinskoj kući, da nosi obične, često i trošne, cipele, ne vozi se limuzinom već daleko skromnijim automobilom itd.
Sve u svemu, može se reći da je papa Francisko bio čovek koji je daleko više nego da govori voleo (a i te kako dobro umeo) da sluša, i kome su najvažniji bili oni na koje svet uglavnom zaboravlja. Kada je pak govorio, činio je to jednostavnim jezikom, ali izuzetno lepo, uvek pogađajući suštinu Hristove poruke. Stoga se čini vrlo prikladnim da na ovom mestu „čujemo” jednu od njegove poslednje dve besede, od pre dva dana, sa bdenija u Vaskršnjoj noći. Carstvo mu nebesko i hvala na toplom i autentičnom svedočanstvu zajedničkog nam Hrista!
Noć je. Pashalna sveća lagano napreduje ka oltaru. Noć je, pojanje vaskršnje himne naša srca podstiče na radost jer je zemlja „obasjana sjajem sa visine. Svetlost velikoga Cara te okružuje. Gle, svuda je iščezla tama.“ (Exsultet)
Događaji o kojima smo upravo čuli u Evanđelju (up. Lk 24, 1–12) odigravaju se pred sam kraj noći: neposredno pred izlazak sunca počinje da sija božanska svetlost i događa se Pasha Gospodnja. U prvoj svetlosti zore vidi se da je veliki kamen sa Isusovog groba već odvaljen i nekoliko žena povijenih u žalobne povoje dolaze na to mesto. Tama i dalje obavija potrešenost i strah učenika. Sve se događa u noći.
Vaskršnja noć nas podseća na to da svetlost Vaskrsenja osvetljava put korak po korak – neupadljivo, nenametljivo se probijajući u tamu istorije i nežno prosijavajući unutar naših srca. Toj svetlosti odgovara skrušena vera, lišena svakog trijumfalizma. Pasha Gospodnja nije nekakav spektakl, kojim se Bog nameće i primorava nas da verujemo u njega. To nije cilj koji Isus dostiže lako, zaobilazeći Golgotu. Tako joj ni mi ne možemo pristupiti olako, bez premišljanja. Naprotiv, Vaskrsenje je poput sićušnih zraka svetlosti, koji sebi postepeno krče put, neprimetno, ponekad čak i ugroženi tamom i nedostatkom vere.
Ovakav Božiji „stil” oslobađa nas apstraktne religioznosti, koja pogrešno veruje da će Vaskrsenje Gospodnje sve razrešiti na magičan način. Istina je potpuno suprotna tome: ne možemo praznovati Vaskrs a da se i dalje ne suočavamo sa noćima koje nosimo u svojim srcima i sa senkama smrti koje tako često lebde nad ovim svetom. Hristos je pobedio greh i ukinuo smrt, ali u našoj zemaljskoj istoriji sila Vaskrsenja još nije dosegla svoju punoću. Ta punoća poverena nam je kao maleni zračak svetla, da mu ne dozvolimo da se ugasi, i da ga činimo sve snažnijim.
Braćo i sestre, trebalo bi da naročito u ovoj svetoj godini ovaj poziv primimo k srcu: Dopustimo da vaskršnja nada proklija u našem životu i svetu!
Ako i dalje osećamo teret smrti u svojim srcima, ako uviđamo da se senke zla i dalje preteći šire svetom, ako osećamo da rane egoizma ili nasilja peku naša tela i društva – nemojmo gubiti hrabrost! Vratimo se poruci ove noći: svetlost se lagano rađa čak i kad smo okruženi tamom. Nada u novi život, u konačno oslobođeni svet čeka na nas. Novi početak nas može iznenaditi, čak iako nam se ponekad čini nemogućim, jer Hristos je pobedio smrt!
Ova poruka širi naša srca i ispunjava nas nadom. Jer u vaskrslom Isusu imamo sigurnost da i naša lična priča i put čovečanstva leže u Božijim rukama, čak i ako su sada i dalje obavijene tamom u kojoj svetla samo slabašno svetlucaju. Ali On, u svojoj velikoj ljubavi, neće dopustiti da pokleknemo, niti dozvoliti da zlo ima poslednju reč. Ipak, ta nada, koja je u Hristu već ispunjena, za nas ostaje cilj koji tek treba da dostignemo. Ona nam je poverena da je verodostojno svedočimo i da bi Carstvo Božije pronašlo put do srca ljudi i žena našeg doba.
Sveti Avgustin nas podseća da „Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista označava novi život svih koji u Njega veruju; a tajnu njegove smrti i Vaskrsenja morate temeljno upoznati i iznova je učiniti stvarnom u svom životu“ (Propoved 231, 2). Pozvani smo, dakle, da Vaskrs učinimo stvarnim u svom životu i postanemo vesnici i graditelji nade, čak i onda kada nam vetrovi smrti i dalje duvaju u lice.
Možemo to činiti svojim rečima, sitnim svakodnevnim gestovima, odlukama nadahnutim jevanđeljem. Čitav naš život može biti znamenje nade. To želimo biti svima onima kojima nedostaje vere u Gospoda, onima koji su zalutali na svom putu, onima koji su odustali ili su slomljeni životnim teretom, onima koji su sami ili se zatvaraju u svoju bol, svim siromašnima i potlačenima ovoga sveta, poniženim i ubijenim ženama, nerođenoj i zlostavljanoj deci, žrtvama rata. Svakom pojedincu i svima zajedno želimo da pružimo vaskršnju nadu!
Želeo bih da vas podsetim na jednu mistikinju iz 13. veka, Hedvigu iz Antverpena, koja je, nadahnuta Pesmom nad pesmama, opisivala patnju zbog odsustva Voljenog i preklinjala za povratak Ljubavi da bi, kako je govorila, „moja tama doživela obrt”. (Hadewijch, Poesie Visioni Lettere, Genova 2000, 23).
Vaskrsli Hristos je tačka konačnog preokreta ljudske istorije. On je nada koja ne bledi. On je ljubav koja nas prati i podržava. On je budućnost istorije, konačni cilj ka kome hodimo da bismo bili primljeni u novi život u kome će sami Gospod obrisati sve naše suze: „Smrti više neće biti, ni tuge ni plača ni bola.” (Otk 21,4). Ovu vaskršnju nadu, ovaj „obrt u tami” moramo propovedati svima.
Braćo i sestre, vaskršnji period je doba nade. „I dalje postoji strah. I dalje je tu bolna svesnost greha, ali tu je i svetlost, koja se probija. […] Vaskrs donosi dobru vest da, iako se stvari u svetu čine sve gorim, zlo je već pobeđeno. Vaskrs nam omogućava da tvrdimo, iako se Bog čini tako dalekim i iako smo zauzeti bezbrojnim sitnicama, Gospod ipak hodi putem s nama. Mnogi su zraci nade koji obasjavaju naš put kroz život” (H. Nouwen, A Cry for Mercy, Prayers from the Genesee).
Dajmo prostora svetlosti Vaskrsloga! I postaćemo graditelji nade za ovaj svet.
