Papa Francisko je čekao da proslavi zajednički Vaskrs i da već narednog dana (21. aprila 2025) ode sa ovoga sveta. Ipak je stigao da pošalje svoju poslednju vaskršnju poruku urbi et orbi, za svet u kome zlo neće imati poslednju reč. U ovom času molitvenog oproštaja, sećamo ga se sa blagodarnošću kao onoga koji je otvorio vrata Katoličke crkve da ljudi uđu, i još više, da episkopi i sveštenici izađu kroz ta vrata da susretnu ljude na ulicama i trgovima, u fabrikama i poljima, u bolnicama i zatvorima – svuda gde ih ima.
U doba identitetskih ideologija i pokreta, Francisko je krenuo suprotnim pravcem i otvorio teška vrata. Nije branio jedan slavni identitet iza zidina, već je evanđelski pozvao: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni” (Mt 11,28).
U dvanaest godina (2013–2025) koliko je upravljao Katoličkom crkvom, sve je preokrenuo – u jednom okruženju koje često fobično poistovećuje predanje sa nepokretnošću, pa čak se i hvali time što se ništa ne menja, čuvajući veru „neporemećenu”. Preokrenuo je sve svojom rečju, delima i stilom. Bez namere da dajem celovitu ocenu, navešću po nešto od te tri dimenzije, počinjući od njegovog stila vlasti, načina na koji je upravljao Crkvom.
Setimo se prvog trenutka posle izbora, kada se na balkonu bazilike Svetog Petra saginje i moli narod da se pomoli za njega! Zar Papa nije taj koji blagosilja? Tog svečanog dana, započeo je govor jednostavnim pozdravom: „Dobro veče”. Nijedan Papa dotad nije izgovorio tu reč sa tog balkona. Takav je ostao do kraja: jednostavan, blizak, nepretenciozan.
Otvorio je vrata Katoličke crkve da ljudi uđu, ali još više da episkopi i sveštenici izađu i susretnu ljude na ulicama, trgovima, fabrikama, bolnicama, zatvorima – svuda.
Mnogi su govorili da njegova reč nije bila velika teološka beseda. Neke su njegove izjave ironično nazivali slatkorečivim humanizmom. Ali neka ih! Učene teologe imaju univerziteti, kongresi, knjige, časopisi; poglavar Crkve treba da govori narodu evanđeoskom jednostavnošću. Njegove četiri enciklike (Lumen fidei, Laudato si, Fratelli tutti, Dilexit nos) su značajni i inspirativni tekstovi.
Od svih drugih zvaničnih dokumenata, pomenuću dva pisma: „O ulozi književnosti u obrazovanju” (17. jul 2024) i „O obnovi proučavanja crkvene istorije“ (21. novembar 2024).
U prvom pismu ističe značaj čitanja književnosti: književnost je arena rasuđivanja (§26), koja nas uči da se misterija sveta ne može svesti na antinomiju istina/laž ili pravedno/nepravedno (§40). Ne govori ovde profesor sa Harvarda, već Papa! On kaže: čitalac nije primalac pouke, već neko ko se izlaže riziku u polju u kome granica između spasenja i propasti nije unapred određena (§29).
U drugom pismu traži da studenti teologije i sveštenici razviju „istorijsku osetljivost” (§1), da shvate stvarnost bez opasnih apstrakcija. On, ne imenujući ga, navodi jednog velikog francuskog teologa – verovatno Iva Kongara – koji je govorio da istorija štiti od „eklisiološkog monofizitstva”, odnosno od idealizovanog viđenja istorije Crkve. Tako učimo da volimo Crkvu kakva stvarno jeste (§2), i da pišemo njenu istoriju bez trijumfalizma (§2).
Veliko mnoštv vernika stigla su u baziliku Svetog Petra u Vatikanu da se oproste od Pape Franciska – onog koji je te martovske večeri 2013. godine stajao pred njima smerno i tražio njihov blagoslov.
Od svih odluka i dela Pape Franciska, najvažnije delo, njegova duhovna oporuka, jeste sinodalnost Crkve. Sinodalnost znači da svi kršteni, muškarci i žene, učestvuju u životu i upravljanju Crkvom. Sve drugo je zlurado. Sinod o sinodalnosti trajao je od oktobra 2021. do oktobra 2024.
Žalosno je što Sinod nije doneo odluku o rukopoloženju žena kao stalnih đakonisa. Ali ova stvar nije okončana: 15. marta 2025, Papa je iz bolnice odobrio pismo generalnog sekretara Sinoda svim episkopima Crkve, o procesu usvajanja zaključaka Sinoda. Očekuje se da se taj proces okonča u oktobru 2028.
Sve je, dakle, otvoreno i krhko. Glavno delo Pape Franciska, njegova istinska revolucija, sada je u rukama njegovog naslednika. Ako on ne bude duhom sličan Francisku, bojim se da će se, u ime „jedinstva”, prvo žrtvovati ta sinodalnost – ma koliko bila nepotpuna.
Τελευταίος ασπασμός στον Φραγκίσκο
Izvor: Σταύρος Ζουμπουλάκης, Τελευταίος ασπασμός στον Φραγκίσκο, kathimerini.gr, 27.4.2025.
