Папа Франциско је чекао да прослави заједнички Васкрс и да већ наредног дана (21. априла 2025) оде са овога света. Ипак је стигао да пошаље своју последњу васкршњу поруку urbi et orbi, за свет у коме зло неће имати последњу реч. У овом часу молитвеног опроштаја, сећамо га се са благодарношћу као онога који је отворио врата Католичке цркве да људи уђу, и још више, да епископи и свештеници изађу кроз та врата да сусретну људе на улицама и трговима, у фабрикама и пољима, у болницама и затворима – свуда где их има.
У доба идентитетских идеологија и покрета, Франциско је кренуо супротним правцем и отворио тешка врата. Није бранио један славни идентитет иза зидина, већ је еванђелски позвао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени” (Мт 11,28).
У дванаест година (2013–2025) колико је управљао Католичком црквом, све је преокренуо – у једном окружењу које често фобично поистовећује предање са непокретношћу, па чак се и хвали тиме што се ништа не мења, чувајући веру „непоремећену”. Преокренуо је све својом речју, делима и стилом. Без намере да дајем целовиту оцену, навешћу по нешто од те три димензије, почињући од његовог стила власти, начина на који је управљао Црквом.
Сетимо се првог тренутка после избора, када се на балкону базилике Светог Петра сагиње и моли народ да се помоли за њега! Зар Папа није тај који благосиља? Тог свечаног дана, започео је говор једноставним поздравом: „Добро вече”. Ниједан Папа дотад није изговорио ту реч са тог балкона. Такав је остао до краја: једноставан, близак, непретенциозан.
Отворио је врата Католичке цркве да људи уђу, али још више да епископи и свештеници изађу и сусретну људе на улицама, трговима, фабрикама, болницама, затворима – свуда.
Многи су говорили да његова реч није била велика теолошка беседа. Неке су његове изјаве иронично називали слаткоречивим хуманизмом. Али нека их! Учене теологе имају универзитети, конгреси, књиге, часописи; поглавар Цркве треба да говори народу еванђеоском једноставношћу. Његове четири енциклике (Lumen fidei, Laudato si, Fratelli tutti, Dilexit nos) су значајни и инспиративни текстови.
Од свих других званичних докумената, поменућу два писма: „О улози књижевности у образовању” (17. јул 2024) и „О обнови проучавања црквене историје“ (21. новембар 2024).
У првом писму истиче значај читања књижевности: књижевност је арена расуђивања (§26), која нас учи да се мистерија света не може свести на антиномију истина/лаж или праведно/неправедно (§40). Не говори овде професор са Харварда, већ Папа! Он каже: читалац није прималац поуке, већ неко ко се излаже ризику у пољу у коме граница између спасења и пропасти није унапред одређена (§29).
У другом писму тражи да студенти теологије и свештеници развију „историјску осетљивост” (§1), да схвате стварност без опасних апстракција. Он, не именујући га, наводи једног великог француског теолога – вероватно Ива Конгара – који је говорио да историја штити од „еклисиолошког монофизитства”, односно од идеализованог виђења историје Цркве. Тако учимо да волимо Цркву каква стварно јесте (§2), и да пишемо њену историју без тријумфализма (§2).
Велико мноштв верника стигла су у базилику Светог Петра у Ватикану да се опросте од Папе Франциска – оног који је те мартовске вечери 2013. године стајао пред њима смерно и тражио њихов благослов.
Од свих одлука и дела Папе Франциска, најважније дело, његова духовна опорука, јесте синодалност Цркве. Синодалност значи да сви крштени, мушкарци и жене, учествују у животу и управљању Црквом. Све друго је злурадо. Синод о синодалности трајао је од октобра 2021. до октобра 2024.
Жалосно је што Синод није донео одлуку о рукоположењу жена као сталних ђакониса. Али ова ствар није окончана: 15. марта 2025, Папа је из болнице одобрио писмо генералног секретара Синода свим епископима Цркве, о процесу усвајања закључака Синода. Очекује се да се тај процес оконча у октобру 2028.
Све је, дакле, отворено и крхко. Главно дело Папе Франциска, његова истинска револуција, сада је у рукама његовог наследника. Ако он не буде духом сличан Франциску, бојим се да ће се, у име „јединства”, прво жртвовати та синодалност – ма колико била непотпуна.
Τελευταίος ασπασμός στον Φραγκίσκο
Извор: Σταύρος Ζουμπουλάκης, Τελευταίος ασπασμός στον Φραγκίσκο, kathimerini.gr, 27.4.2025.
