Svake godine u Liturgiji časova,[1] u toku posta, ja sam iznova potresen paradoksom u stihovima Večernje za ponedeljak, druge nedelje Psaltira.[2] Ovde, rame uz rame, stoje dva antifona, jedan za period Velikog Posta, drugi za Strasnu sedmicu. Oba uvode Psalam 44 [45], ali ipak predstavljaju dva izrazito kontradiktorna tumačenja. Psalam opisuje svadbu cara, njegovu lepotu, njegove vrline, njegovo poslanje, a zatim sledi proslavljenje njegove neveste. U periodu Velikog Posta Psalam 44 je uokviren istim antifonom, koji se koristi za ostatak godine. Treći stih Psalma kaže: „Krasan si lepotom većma od sinova ljudskih, blagodat teče iz usta Tvojih“. (Ps. 4, 3)
Naravno, Crkva čita ovaj psalam kao poetsko-proročko izobraženje Hristovog bračnog odnosa sa Njegovom Crkvom. Ona (Crkva) priznaje Hrista kao najkrasnijeg među sinovima ljudskim; Blagodat izlivena na usne ukazuje na unutrašnju lepotu Njegovih reči i slavu Njegovog proglašenja. Dakle, nije samo proslavljena prikazana spoljašnja lepota Spasiteljevog izgleda: radije, lepota Istine pojavljuje se u Njemu, lepota samog Boga, koji nas privlači sebi i u isto vreme ranjava ljubavlju, svetom strašću („erosom“), koja nam omogućava da dalje idemo zajedno napred, sa i u Crkvi, kao Njegovoj nevesti, da bismo susreli Ljubav koja nas poziva.
U ponedeljak Strasne sedmice, međutim, Crkva menja antifone i poziva nas da tumačimo Psalam u svetlu Isaije 53, 2: „Ne bi obličja ni ljepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima, čega radi bismo ga poželjeli“. Kako možemo pomiriti navedeno? Pojava „najkrasnijeg među sinovima ljudskim“ je toliko bedna da ga niko ne želi pogledati. Pilat ga pokazuje gomili, rekavši: „Evo čoveka!“, u želji da probudi simpatije prema slomljenom i prebijenom čoveku, u kojem nije ostalo spoljašnje lepote.
Avgustin, koji je u mladosti napisao knjigu „O lepom i skladnom“ (De pulchro et apto) i koji je cenio lepotu u rečima, muzici, u likovnim umetnostima, gajio je duboko divljenje prema ovom paradoksu i shvatio da u tom pogledu velika jelinska filosofija lepog nije jednostavno odbačena, već dramatično dovedena u pitanje. I šta lepota može biti, šta ona može da znači, moralo bi se ponovo raspravljati i proživljavati. Pozivajući se na paradoks sadržan u ovim tekstovima, on je govorio o kontrastnoj eksploziji „dve trube“, izvedenoj od istog daha, istog Duha. Znao je da paradoks jeste kontrast, a ne suprotnost. Oba citata dolaze od istog Duha koji inspiriše (nadahnjuje) celokupno Pismo. Na taj način on nas postavlja pred celovitost istinske lepote, Istine same.
Na prvom mestu, tekst Isaije pokreće pitanje koje je interesovalo Oce Crkve: da li je Hristos bio lep ili nije? Ovde implicitno dolazi radikalnije pitanje: da li je lepota istinita ili nas, ipak, ružnoća vodi do najdublje istine o stvarnosti? Svako ko veruje u Boga, u Boga koji je otkrio sebe, upravo u pojavi Hrista raspetoga kao „ljubav do kraja“ (Jn. 13, 1), zna da je lepota istina i istina lepota, ali u Hristovom stradanju on saznaje da lepotu istine obuhvata i vređanje, bol, pa čak i tamna tajna smrti i da se ovo može naći samo u prihvatanju patnje, ne u njenom ignorisanju.
Naravno, svest da lepota ima veze sa bolom prisutna je i u jelinskom svetu. Na primer, uzmimo Platonov „Fedar“. Platon kontemplira o susretu sa lepotom, kao o spasonosnom emocionalnom šoku, koji čini da čovek ostavi svoj oklop i rasprskava njegov „entuzijazam“, privlačeći ga onom drugom, od njega samog. Čovek je, kaže Platon, izgubio iskonsko savršenstvo njemu namenjeno. On sada večno traga za ozdravljujućom primitivnom formom. Nostalgija i čežnja nagone ga da nastavi potragu; Lepota ga sprečava u zadovoljstvu svakodnevnim životom. To uzrokuje da on pati.
U platonovskom smislu, mogli bismo reći da strela nostalgije probada čoveka, ranjava ga i na taj način mu daje krila, uzdiže ga gore ka transcendentnom. Svojim diskursom u „Simpozionu“, Aristofan kaže da ljubavnici ne znaju šta zaista žele jedni od drugih. Od potrage za onim što je više nego njihovo zadovoljstvo, očigledno je da duše žeđaju za nečim drugim od ljubavnog zadovoljstva. Ali, srce ne može da izrazi ovu „drugu“ stvar, „ono ima samo nejasnu percepciju o tome šta zaista želi i čudi se tome kao zagonetki“.
U 14. veku u knjizi vizantijskog bogoslova Nikole Kavasile „Život u Hristu“, mi ponovo otkrivamo Platonovo iskustvo, u kojem krajnji cilj nostalgije, transformisan novim hrišćanskim iskustvom, nastavlja biti bezimen. Kavasila kaže: „Kada ljudi imaju čežnju tako veliku da prevazilazi ljudsku prirodu i željno žeđa, kao i mogućnosti da ostvare stvari koje su van ljudske zamisli, to je Ženik koji ih goni sa ovom čežnjom. On je taj koji je poslao zrak svoje lepote u njihove oči. Veličina rane već pokazuje strelicu koja je pogodila cilj, čežnja pokazuje ko je naneo rane“ (up. O životu u Hristu, II).
Lepota ranjava, ali to je pravo usmerenje čoveka ka njegovoj konačnoj sudbini. Ono što je Platon rekao, a onda 1.500 godina kasnije i Kavasila, nema nikakve veze sa površnim estetizmom i iracionalizmom, ili sa bežanjem iz jasnoće i važnosti razuma. Lepota je svakako i znanje, ali u superiornijem obliku, jer izaziva čoveka ka pravoj veličini istine. Ovde Kavasila ostaje potpuni Jelin, jer stavlja znanje na prvo mesto kada kaže: „U stvari, znanje je ono što izaziva ljubav i rađa je… Pošto je ovo znanje ponekad veoma dovoljno i potpuno i u drugim prilikama nesavršeno, onda sledi da ljubavni napitak ima isti efekat“ (up. isto).
Njemu nije dovoljno da ostavi ovu tvrdnju u opštim crtama. U svojoj karakteristično rigoroznoj misli pravi razliku između dve vrste znanja: znanje kroz nastavu, koje ostaje, da tako kažem, „iz druge ruke“ i ne podrazumeva direktan kontakt sa samom stvarnošću. Drugi tip znanja, s druge strane, jeste znanje kroz lično iskustvo, kroz direktan odnos sa stvarnošću: „Zbog toga ga ne volimo do te mere da je dostojan predmet ljubavi, a pošto nismo dostigli samu formu mi ne osećamo ni odgovarajući efekat“ (up. ibid).
Istinsko znanje biva pogođeno strelom lepote koja ranjava čoveka, pokrenutom stvarnošću, „kako je to sam Hristos, koji je prisutan i na neiskazan način raspolaže i formira ljudske duše“ (up. ibid).
Biti pogođen i prevladan lepotom Hristovom je realnije i dublje znanje od svake proste racionalne dedukcije. Naravno, ne smemo nipodaštavati značaj teološke refleksije, egzaktne i precizne teološke misli; Ona ostaje apsolutno neophodna. Međutim, izaći odavde da bi onda prezreli ili odbili uticaj nastao odgovorom srca u susretu sa lepotom, kao pravi oblik znanja – to će nas osiromašiti i presušiti našu veru i naše bogoslovlje. Moramo ponovo otkriti ovaj oblik znanja; To je potreba našeg vremena.
Polazeći od ovog koncepta, Hans Urs fon Baltazar je izgradio svoj „Opus magnum teološke estetike“.[3] Mnogi detalji spisa su prešli u bogoslovsko delo, dok njegov osnovni pristup, kao suštinski element celokupnog dela, nije tako oduševljeno prihvaćen. Naravno, ovo nije isključivo ili uglavnom teološki problem, već problem pastirskog (parohijskog) života, koji mora negovati susrete ljudske ličnosti sa lepotom vere.
Prečesto argumenti padaju na gluve uši, jer se u našem svetu isuviše kontradiktornih tvrdnji takmiče jedne sa drugima, toliko da se spontano sećamo srednjovekovnih teologa i njihovog opisa razuma, koji ima „voštani nos“: drugim rečima, može se ukazati na bilo koji smer, samo ako je taj koji ukazuje dovoljno pametan. Da sve ima smisla – to je tako ubedljivo, ali, onda, kome treba da verujemo?
Susret sa lepotom može postati rana na streli koja udara u srce i na taj način otvara naše oči, tako da kasnije, iz ovog iskustva, mi uzimamo kriterijume za prosuđivanje i pravilnu procenu argumenata. Za mene je nezaboravno iskustvo bio Bahov koncert kojim je dirigovao Leonard Bernštajn[4] u Minhenu, nakon iznenadne smrti Karla Rihtera.[5] Sedeo sam pored luteranskog episkopa Hanselmana. Kada je poslednja nota jedne od najvećih Tomas-Kantor kantata trijumfalno izbledela, posmatrali smo jedan drugog spontano i rekli: „Svako ko je čuo ovo, zna da je vera istinita“.
Muzika je imala tako izuzetnu snagu stvarnosti, da smo shvatili, ne više dedukcijom, već uticajem na naša srca, da ona ne bi mogla da potiče iz ništavila, nego da je mogla doći samo kroz snagu Istine, koja je postala stvarnost u inspiraciji kompozitora. Zar nije ista stvar očigledna kada dopustimo da nas dirne ikona Svete Trojice od Rubljova? U ikonografiji, kao i u velikom zapadnom slikarstvu romaničkog i gotičkog perioda, iskustvo opisano od strane Kavasile, počevši od unutrašnjosti, jeste vidno prikazano i može se deliti.
Pavle Evdokimov je na zreo način izneo na svetlost unutrašnji put koji uspostavlja ikonu. Ikona ne reprodukuje samo ono vidljivo čulima, već pretpostavlja, kako on kaže, „post vida“ (pošćenje gledanja). Unutrašnja percepcija mora osloboditi sebe od utiska striktno čulnog i u molitvi i asketskom naporu steći novu i dublju sposobnost da vidi, da izvrši prelaz od onoga što je samo spoljašnje ka dubini stvarnosti, na takav način da umetnik može videti ono što čula, sama po sebi, ne vide, a što se zapravo javlja u onom posmatranom: „sjaj slave Božije u licu Isusa Hrista“ (2. Kor. 4, 6).
Divljenje ikonama i velikim remek-delima hrišćanske umetnosti uopšte, vodi nas ka unutrašnjem putu, kojim prevazilazimo sami sebe; Tako da u ovom očišćenju vizije, koja je pročišćenje srca, otkrivamo lepotu, ili makar zrak iste. Na taj način smo dovedeni u odnos sa snagom istine. Često sam afirmisao svoje uverenje da prava apologija hrišćanske vere, najubedljiviji dokaz njene istine, protivan svakom poricanju, jesu svetitelji i lepota koju vera rađa. Danas, da bi vera uzrastala, moramo upućivati sebe i lica koja srećemo ka susretu sa svetima i ka ulasku u odnos sa Lepotom.
U ovom trenutku, takođe, važno je odgovoriti na prigovor. Već smo odbacili pretpostavku koja tvrdi da je ono upravo rečeno beg u iracionalno, u puki estetizam. Danas drugi prigovor ima još veću težinu: poruka lepote je dovedena u potpunu sumnju silom laži, zavođenja, nasilja i zla. Može li lepota biti izvorna, ili je, na kraju, to samo iluzija? Nije li stvarnost, možda, u suštini zla? Strah da se na kraju ne nalazi strela lepote koja nas vodi do istine, već da lažnost i sve ono što je ružno i vulgarno može predstavljati pravu „stvarnost“, u svakom trenutku je izazivao ljudsku muku.
Danas je to izraženo u tvrdnji da posle Aušvica nije više moguće pisati poeziju; da posle Aušvica nije moguće govoriti o Bogu koji je dobar. Ljudi su se pitali: gde je bio Bog kada su gasne komore radile? Ovaj prigovor, koji izgleda dovoljno razumno pred Aušvicem, kad se shvate svi zločini istorije, pokazuje da čisto skladni koncept lepote, u svakom slučaju, nije zadovoljavajuć. Pomenuti koncept ne može izdržati sukob sa težinom ispitivanja o Bogu, o istini i lepoti. Apolon, koji je za Platonovog Sokrata bio „Bog“ i garant nepomućene lepote kao „istinsko božansko“, apsolutno više nije dovoljan.
Ovim putem, vraćamo se na „dve trube“ iz Biblije, sa kojima smo počeli i idemo ka paradoksu mogućnosti izrečenog o Hristu: „Krasan si lepotom većma od sinova ljudskih“ i: „Ne bi obličija ni ljepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima, čega radi bismo ga poželjeli“. Jelinska estetika, koja zaslužuje divljenje zbog svog doživljaja odnosa sa božanskim, ali je ostala neizreciva za isto, u Hristovom stradanju nije uklonjena, već prevladana. Iskustvo lepote je dobilo novu dubinu i nov realizam. Onaj koji je Lepota sam Sebi dozvoljava da bude bijen u lice, pljuvan, krunisan trnjem; Torinska plaštanica pomaže nam da zamislimo realnu scenu. Međutim, u Njegovom Licu, koje je unakaženo, pojavljuje se izvorna, intenzivna lepota: lepota ljubavi koja ide „do samog kraja“; Stoga je ona otkrivena kao veća od lažnosti i nasilja. Ko god je video tu lepotu zna da istina, a ne laž, jeste prava težnja sveta. Nije laž ono što je „istinsko“, već zaista, Istina.
Prisutan je, da kažemo, novi trik onog lažnog da predstavi sebe kao „istinu“ i da nam kaže: preko i iznad mene u osnovi ne postoji ništa, prestanite da tražite ili čak volite istinu; čineći tako, na pogrešnom smo putu. Ikona raspetog Hrista oslobađa nas ove prevare, koja je toliko rasprostranjena danas. Međutim, ona (ikona) nameće uslov: da dopustimo sebi i budemo ranjeni Njime i da verujemo u Ljubav koja sme rizikovati, ostavljajući po strani svoju spoljašnju lepotu, kako bi na taj način proglasili istinu lepote.
Lažnost, pak, ima još jedno lukavstvo: lepotu koja je varljiva i lažna, blistavu lepotu koja ne otvara ljudska bića u ekstazi uspona ka visinama, već ih, naprotiv, zatvara u potpunosti u sebe. Takva lepota ne budi čežnju za Neopisivim, niti spremnost za žrtvu, za napuštanjem sebe, već umesto toga uskomešava želju, volju za moć, za posedovanjem i zadovoljstvom. To je ono iskustvo lepote o kojem govori Postanje na račun prvorodnog greha. Eva je videla kako plod drveta jeste „lep“ za jelo i „divan za oči“.
Lepota, kako je to ona doživela, izazvala je želju za posedovanjem i preokret. Ko, na primer, ne bi priznao da su u reklamama slike napravljene sa vrhunskom veštinom da neodoljivo iskušaju ljudsko biće, nateraju ga da želi sve zahvatiti i radije tražiti prolazno zadovoljstvo, a ne radije otvorenost prema drugima.
Tako je danas hrišćanska umetnost u procepu između dve vatre (kao što je to možda oduvek bila): mora se suprotstaviti kultu ružnog, koji kaže da sve što je lepo jeste prevara i samo je predstava onog sirovog, niskog i vulgaranog istina, istinska iluminacija znanja. Ili mora biti u borbi protiv lažne lepote, koja ljudsko biće umanjuje, umesto da ga veliča i iz tog razloga je lažna.
Da li postoji neko ko ne zna često citiranu rečenicu Dostojevskog: „Lepota će nas spasiti“? Međutim, ljudi obično zaboravljaju da Dostojevski ovim ukazuje na spasiteljsku Lepotu Hrista. Mi moramo naučiti videti Ga. Ukoliko Ga znamo, ne samo u rečima, već smo i pogođeni strelom Njegove paradoksalne lepote, onda ćemo Ga zaista znati, i to ne jedino stoga što smo čuli druge kako govore o Njemu. Onda ćemo otkriti lepotu Istine, Istine koja iskupljuje. Ništa ne može da nas dovede u bliski odnos sa lepotom Hrista, osim sveta lepote stvorenog po veri i svetla sijajućeg iz likova svetitelja, a kroz koje Njegova sopstvena svetlost postaje vidljiva.
Izvor: Cardinal Joseph Ratzinger, The Feeling of Things, the Contemplation of Beauty, Congregation for the Doctrine of Faith, www.vatican.va. Poruka Njegove Eminencije kardinala Jozefa Racingera, upućena sastanku crkvenog pokreta Zajednica i oslobođenje, avgusta 2002. godine, u Riminiju, Italija.
Prevod: Varja i Lazar Nešić
[1] Liturgija časova (latinski: litrugia horarum) je zvanični skup svakodnevnih molitvi (dnevni krug bogosluženja) propisan od strane Rimokatoličke crkve, koje se čitaju na kanonskim časovima od strane sveštenstva, monaštva i vernog naroda. Liturgija časova se sastoji, pre svega, od psalama koji se dopunjuju himnama, molitvama i čitanjima – nap. prev.
[2] Bogosluženje druge nedelja Psaltira se, kod rimokatolika, koristi u drugoj nedelji Božićnog posta – nap. prev.
[3] Hans Urs von Balthasar (1905–1988), jedan od najvećih rimokatoličkih teologa dvadesetog veka. Njegovo najpoznatije delo, obimna triologija Eine theologische Ästhetik (Teološka estetika), Theodramatik (Teodramatika), Theologik (Teologika) – nap. prev.
[4] Leonard Bernstein (1918–1990), čuveni američki kompozitor, muzičar i dirigent svetskog renomea; šef Njujorške Filharmonije – nap. prev.
[5] Karl Richter (1926–1981), nemački orguljaš, jedan od najboljih izvođača dela Johana Sebastijana Baha – nap. prev.
