Osam dana u Jerusalimu [dan četvrti i dan peti]

[IV]

Na putu do sledećeg cilja prolazio sam pored doline Enom (Hinom). U grčkim prevodima ova dolina se naziva Geena, na arapskom Džehenem, na srpskom – pakao. Sam pogled na ovu ne tako veliku udolinu, tu i tamo pokrivenu nekim zelenilom uopšte nije odavao sliku Ada. Pitao sam se, čemu je ovaj prostor dugovao takve predstave?

Dolina Enom (Hinom) poznata je po praktikovanju kulta Moloha koji je podrazumevao žrtvovanje dece (2Car23, 10; 2Dn28, 3; Jer7, 31). Takve užasne rituale vršili su neki bezbožni izrailjski carevi poput Ahaza, preuzevši ih iz prethodnih hananskih kultova. Inače, to je bilo mesto na kojem je spaljivano smeće, jer se nalazilo izvan tadašnjeg grada. Slika pokolja, okrutnosti, vatre i plača duboko se urezalo u ove predstave. Kako bilo, čoveka podilazi jeza kada prolazi ovim mestom. U vreme kada je Avram živeo, dakle, mnogi su žrtvovali prvorođenu decu. Međutim, Bog Avramov nije tražio ljudske žrtve (Post 22). Pripovest o Avramu je nakon prolaska kroz dolinu Enoma dobila za mene i svoj geografski kontekst. Ovo mesto ostaje i dalje nekako pusto; u njemu se ne gradi ništa iako je danas blizu gradskog jezgra.

Osnovni cilj tog dana bilo je arheološko nalazište Davidov grad, tačnije najstarije gradsko jezgro, datirano na mestu nekadašnjeg jevusejskog grada i kasnije na njemu izgrađenog Davidovog kompleksa fortifikacije i palate. Na samom ulazu mogao se videti potporni zid koji je držao palatu na vrlo strmoj steni, kao i temelje same palate i kuća nekih visokih vojnih činovnika, uništenih u požaru nakon osvajanja Jerusalima od strane Vavilona 586. pH.

Najzanimljiviji deo kompleksa su svakako vodeni tuneli otkriveni tek pre koju deceniju. Naime, David je osvojio Jerusalim od Jevuseja, tako što je svojim ljudima zapovedio da prođu kroz cevovod (2Sam 5), odnosno citadelu koja je štitila jedini gradski izvor pijaće vode – Geon (Gihon). Za posetioce su ovi tuneli otvoreni tek nedavno i svakako je doživljaj proći tuda.

Međutim, kruna ovog dana bio je prolazak kroz Jezekijin tunel dužine oko 600 metara. Car Jezekija je još krajem 8. veka pH shvatio da grad ne bi izdržao opsadu ukoliko ne nađe način da geonsku vodu zadrži unutar gradskih zidina. Zato je naložio izgradnju tunela kroz koji se voda spušta kroz padinu sakupljajući se u Siloamskom bazenu. Tako je Jerusalim opstao tokom asirske opsade. Sada, 2700 godina posle svih ovih događaja, može se ići po uskim prolazima tunela kojima prolazi voda sve do svetla na kraju u Siloamskoj banji (up. Jn 9).

U povratku pogled mi slučajno pade na tablu sa imenom ulice: Malki-Cedek. Ponovo sve postade jasno. Sveštenik i car salimski (jerusalimski), Melhisedek, sačekao je ovde Avrama sa evharistijskim darovima, hlebom i vinom, kako bi mu se zahvalio za pobedu nad hananskim carevima.

I bi veče i bi jutro, dan četvrti.

[V]

Kada je svanulo oblačno jutro pomislih, biće odličan dan za prvo putovanje po pustinji. Put je vodio ka manastiru sv. Save Osvećenog i sv. Georgija Hozevita, zatim ka Jerihonu i gori kušanja i konačno mestu krštenja Hristovog na Jordanu.

Pored autoputa mogu se videti brojne beduinske zajednice koje žive slično onako kako je Avram živeo na ovim prostorima: teraju stada po ovim predelima posne vegetacije, tek ponegde načičkanim nekim žbunom i uporno, pored sve teškoće, odbijaju da se odreknu nomadskog načina života.

Ulaskom u dubinu judejske pustinje shvatih da se ovaj krajolik nije mnogo promenio od vremena kada je Sveti Sava boravio u Svetoj Zemlji. U dubini kanjona po imenu Vadi Kelt leži manastir sv. Georgija Hozevita. Priljubljen uz stenu poput lastavičjeg gnezda, slično i Lavri sv. Save Osvećenog, neodoljivo me je podsetilo na isposnicu Sv. Save kod manastira Studenice na obroncima Radočela. Došao sam do zaključka da je, osim Svete Gore, Sveti Sava upravo ovde nalazio obrasce po kojima je gradio i druge zadužbine u Srbiji. Tako je delić Svete Zemlje još u njegovo vreme prenesen u Rašku te i mi danas osećamo duhovnu korist od njegovog onovremenog hodočašća.

Judejska pustinja u blizini manastira Sv. Georgija bila je i mesto skrivanja Davida od Saula. Smatra se da je stih iz 23. Psalma nastao ovde: „Ako prođem i posred doline smrti, neću se bojati zla, jer si Ti sa mnom“.

Dalje, ubrzo nakon manastira Sv. Georgija nastavili smo ka Lavri Sv. Save Osvećenog. Zahvaljujući dobrom prijatelju Denijelu, pravoslavnom Amerikancu, koji često posećuje i dariva ovaj manastir i koji je svoj mir našao u Svetoj Zemlji, bratstvo nam je širom otvorilo vrata. Od samog ulaza jasno se oseća da je ovo prostor molitve i podviga više od jednog i po milenijuma. Nakon silaska niz stepenice sa desne strane su mošti osnivača Lavre, Sv. Save Osvećenog. Kao mlad monah, otšelnik, krajem 5. veka odlazi u pustinju i ubrzo se k njemu stiču brojni iskušenici i bratstvo.

Manastir je sa gornje strane opasan jakim zidinama koje je izgradio car Justinijan, a sa druge strane ga od potencijalnih osvajača deli dolina Kedrona. U uskom kedronskom kanjonu i tokom leta žubori potok praćen tankom zelenom linijom žbunja i drugog rastinja. Na drugoj strmoj strani kanjona nalaze se brojne isposnice, pećine, u kojima su se monasi vekovima molili za spasenje sveta. Manastiri judejske pustinje posuti su i moštima monaha koji su stradali tokom persijske invazije na Palestinu 614. g.

U jednom od paraklisa skoro na najvišoj tački manastira nalazi se kelija Sv. Jovana Damaskina iznad koje je izgrađen paraklis. Sv. Jovan je nakon službe u Damasku i čudesnog izbavljenja Bogorodice Trojeručice, došao u ovu Lavru. Iako vrlo obrazovan, na samom početku monaškog podviga čisti nužnike i radi druge teške i reklo bi se „neodostojne“ poslove. Kasnije, piše niz himnografskih dela, inkorporirajući hrišćanski sadržaj u drevne antičke pesničke forme poput jampskog trimetra (tripesneca) i kanona. Većina naše današnje crkvene himnografije potiče sa mesta na kojem sam stajao. Prosto je neverovatno nalaziti se na mestu počivanja jednog od najvećih hrišćanskih mislilaca i pisaca. Samim ulaskom u manastir oseća se da njihova blizina ovom mestu nije iščezla i da je blagoslov njihovih molitava i dalje tu.

Bratstvo Lavre prati najstrožiji tipik. Službe počinju polunoćnicom u ponoć, nastavljaju se jutrenjem i liturgijom sve do ranih jutarnjih časova. To je tzv. savaitski tipik. Obradovao sam se kada sam čuo da su se bratstvu na poslušanju pridružila i dva iskušenika iz Srbije. Nakon prijatnog razgovora sa njima i sa jednim ruskim monahom polako smo krenuli dalje uz blagoslov igumana i njegove brojne darove.

Spuštanje sa judejskog pobrđa u dolinu Jerihona pratilo je i naglo povišenje temperature. Jerihon se nalazi ispod nivoa mora i predstavlja „džep“ zarobljenog toplog vazduha. Preko cele godine topliji je od većine palestinskih gradova u proseku od nekoliko stepeni. Međutim, pošto je bogat podzemnim izvorima, odnosno, pošto je samo područje oaza, ukusne urme iz ovog kraja poznate su u čitavom svetu. Iz podnožja ruševina drevnog Jerihona pogled se pruža na Goru kušanja.

Kako je dan odmicao vrućina je u pustinji bila sve intenzivnija. Jara se dizala od vrućeg kamenja dok je sunce nemilosrdno pržilo. Svaki korak ka manastiru na vrhu Gore bio je sve teži. Upravo je ovo bilo mesto četrdesetodnevnog posta Gospodnjeg. U neizdrživoj žegi kao da se ponovo čuju reči: „reci da kamenje ovo hlebovi postanu“.

Prvi vrhu Gore kušanja, priljubljen uz strmu stenu nalazio se pravoslavni manastir. Popevši se na Goru, pogled sezaše ka veličanstvenoj Jerihonskoj dolini, a u izmaglici pustinjske žege titrali su vrhovi okolnih dalekih bregova. Primio nas je sredovečni monah i podsetio na jevanđeljske reči: „Opet uze ga đavo i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu i reče mu: sve ovo ću ti dati ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče njemu Isus: idi od mene sotono, jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu klanjaj se i njemu jedinome služi“ (Mt 4).

Boravak na Gori kušanja ostavio je veliki utisak, ali i umor. Ipak, ostao je još jedan cilj pred nama: mesto krštenja Hristovog na Jordanu. Do mesta vodi autoput ka prestonici kraljevine Jordan i nekadašnjem poprištu rata između Izraela i Jordana (1967), koji je sa leve i sa desne strane okružen nepotpuno očišćenim minskim poljima. Na samom mestu krštenja nalazi se granica između Izraela i Jordana. Prilaz vodi postoji sa obe strane i čuvaju ga vojnici. Mesto u reci je označeno konopom sa bovama a preko njega se ne sme preći, jer bi se time prešlo preko državne granice. Danas više crkava ima sa jordanske nego sa izraelske strane, jer jordanske vlasti dozvoljavaju gradnju zbog mnogih hodočasnika.

Sama reka Jordan bejaše nekad moćna, danas, pak, drastično manjeg obima i protoka. Ova pijaća voda koja ističe iz Tiverijskog jezera propala bi ukoliko bi se ulila u Mrtvo more, te je Izrailjci iskoriste za piće i poljoprivredu mnogo pre nego što oteče. Od nekadašnje reke ostalo je, reklo bi se, omanje jezerce koje se puni kada Izrailjci puste neku od brana. Brojni hodočasnici, naročito pravoslavni, pogružavaju se u reci podsećajući se na biblijske događaje, kao i na događaj sopstvenog krštenja. U obližnjoj radnji može se kupiti beli stihar za pogružavanje. Mnogi sveštenici pevaju tropar Bogojavljenja dok hodočasnici trokratno uranjaju. Zanimljivo je da se upravo nekih dvadesetak kilometara od ovog mesta nalazio Hirbet Kumran, odnosno nekadašnja esenska zajednica poznata po mnogim ritualima očišćenja kojih su se držali, a takođe ovo je bilo i često mesto propovedi Sv. Jovana Krstitelja.

U tom vrelom letnjem danu malo šta je pričinilo takvo zadovoljstvo kao uranjanje u vodu Jordana. Osvežen pogružavanjem, primetih da sunce polako zalazi i da grupa lagano kreće. Pođoh sa nekim osećajem mira.

I bi veče i bi jutro, dan peti.