Godine 2012. kao rezultat dugog i ozbiljnog filološkog rada objavljena je u Beogradu velika monografija pod nazivom Saborno groblje u Sentandreji. Prošlost i natpisi. Grupa filologa pod vođstvom prof. Dimitrija E. Stefanovića naporno je radila na raščitavanju natpisa na starim srpskim grobovima na sentandrejskom groblju, time ih očuvavši od propadanja i zaborava. Ovaj rad je uključivao i nefilološke aktivnosti kao što je prethodna priprema starih spomenika, njihovo čišćenje, često i bukvalno iskopavanje spomenika utonulih u zemlju tokom vremena.
Ispisnik ovih redova nije bio u prilici da učestvuje u ovom poduhvatu, ali su mu kolege iz Instituta za srpski jezik SANU prepričavale mnoge zgode i anegdote. U ovom radu prevashodni cilj je bio da se, makar u štampanom obliku, sačuva jedno slavno nasleđe, koje polako nestaje. Još je početkom dvadesetog veka jedan rođeni Sentandrejac Pavle Sofrić pisao da treba čuvati i očuvati ono malo što je od srpske sentandrejske prošlosti preživelo.
Pored natpisa sa sentandrejskih spomenika, u knjizi su date i fotografije spomenika, crkveni epitafi iz sentandrejskih bogomolja, kao i kartografski prilozi. Ovaj poduhvat, koji je u sebi povezao ozbiljan fizički rad, naučno pregnuće i želju da se u ovom konkretnom slučaju očuva sećanje na više od tri veka života srpskog stanovništva iz najsevernije srpske naseobine koja imaše „sedam slavnih crkava“, prvenstveno je rezultat dugogodišnjeg rada prof. dr Dimitrija E. Stefanovića. Njegova Sentandreja, mesto njegovog rođenja i rođenja njegovih predaka, polako nestaje i danas poprima drugačiji izgled. Duh vremena sve menja, pa se tako danas stara himna „Mi že Sentandrejci, slavni vsjego svjeta i živili spolu [zajedno] na mnogaja ljeta“, pominje samo u kontekstu te slavne prošlosti. Od nje je nama danas ostalo da iznalazimo i oblikujemo nova kulturna značenja našeg kulturnog identiteta i kolektivnog iskustva, da uživamo u jednom segmentu naše istorije.
Ali Sentandreja i prohujalo vreme i njeno groblje nisu samo predmet pesničkih slika ili naučne zainteresovanosti. Ona je nekome i mesto rođenja i mesto počinka. Jednom je, dok su mladi saradnici Instituta prilježno radili, stari profesor Dimitrije pokazao i na spomenik koji je tokom života mnogih generacija pripadao njegovoj porodici i konstatovao u vezi s njim: „Nadam se da ćete me ovde jednom posetiti.“
I ta šala, koja i nije bila samo šala, sada kada je prof. dr Dimitrije E. Stefanović preminuo, pruža nam priliku da s ljubavlju prepričavamo anegdote, ali i da ga stvarno „posetimo“ i otpratimo, puni radosne tuge, te da prisustvujemo njegovom opelu i sahrani.
Prof. dr Dimitrije E. Stefanović rođen je 20. avgusta 1936. godine u Budimpešti. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sentandreji. Studirao je u Budimpešti na Reformatorskoj teološkoj akademiji kao jedan od nekoliko đaka koje je na studije slala Eparhija Budimska. Nakon vremena provedenog na ovoj akademiji upisao je Filološki fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao, 1972. god. magistrirao, a 1977. doktorirao. Kao pravi građanin centralne Evrope, čije velike gradove Beč, Budimpeštu, Beograd ne povezuje samo lepi Dunav već i kultura koja je pod nekadašnjom austorougarskom carevinom povezivala ljude i mešala ih, i prof. Dimitrije je između ovih gradova provodio život. Školsku 1966/1967. godinu proveo je na studijama Univerziteta u Beču.
Kada je sada već davne 1969. godine osnovan Staroslovenistički odsek u tadašnjem Institutu za srpskohrvatski jezik SANU, pod rukovodstvom profesora Dimitrija Bogdanovića (kasnije akademika), Dimitrije E. Stefanović je u njemu zaposlen. Tada je i započeta ekscerpcija Miroslavljevog jevanđelja radi izrade rečnika staroslovenskog jezika srpske redakcije. Stekavši sva naučna zvanja, prof. Stefanović je u ovoj ustanovi radio do 2001. godine. Tokom desetak godina, do 1981, radio je i kao predavač ruskog jezika na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, a od 1988. do 1991. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao je istoriju ruskog jezika. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu predavao je crkvenoslovenski jezik, od 1992. do 1994. i od 1996. do 1997. godine. Nakon toga bio je lektor za srpski jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti na Katedri za slovensku filologiju.
U prof. Stefanoviću bile su skladno spojene dve osnovne profesije, naime profesura praćena izvrsnim predagoškim talentom, kao i naučni rad u Institutu za srpski jezik SANU. Profesor Stefanović nije bio samo čovek svoje profesije. U Mađarskoj je osnovao mešoviti hor „Sveti Dimitrije“, sastavljen uglavnom od studenata mađarske i drugih nacionalnosti. Ovaj hor je više puta gostovao i u Srbiji, pa je bilo lepo gledati i slušati kako na crkvenoslovenskom jeziku njegovi strani studenti poju muziku naše kulturne tradicije.
Ove godine je u časopisu Teološki pogledi (br. 52/1, 2019) objavljena anotirana personalna bibliografija radova prof. dr Dimitrija E. Stefanovića. Uvidom u ovu bibliografiju saznajemo da se profesor Dimitrije najviše bavio objavljivanjem spomeničke građe, tekstologijom i leksikom starog srpskog pisanog nasleđa, pre svega crkvenoslovenskih apostolskih tekstova. Naporedo sa ovim tekstovima, prof. Stefanović gajio je ljubav prema svome kraju, njegovom bogatom nasleđu, objavio je niz tekstova koji se tiču kulturne istorije i duhovnosti Srba u Mađarskoj. Ovo srpsko kulturno nasleđe proučavano je kako srednjovekovno, tako i ono nastalo u kontaktu srpske s mađarskom kulturom.
Profesora Stefanovića sam poznavao kao mlađi kolega iz Instituta. Njegovo ophođenje prema ljudima reprezentovalo je staru misao da hrišćanin treba da bude dostojanstven. U njegovom slučaju ta dostojanstvenost se pokazivala u njegovoj velikoj pažnji pri komunikaciji s drugima, nenametljivosti, a ipak i u čvrstini iznošenja svojih ubeđenja. Sa svakim je bio pažljiv i spreman da pomogne. Nekada bih nesvesno imao slučajni poriv kada mu se obraćam da ga oslovim s oče Dimitrije, kao da je njegova asketska figura nalikovala svešteničkoj onako kako zamišljamo da bi ona trebalo da bude.
Uvod i opis rukopisa Matičinog apostola prof. Stefanović objavio je 1979. godine zajedno s Radmilom Kovačević. Godine 1989. Austrijska akademija nauka objavila je Šišatovački apostol koji je on priredio. Bavio se proučavanjem Matičinog i Eninskog apostola, analizirao je Prizrenski, Baranjski kao i Sofijski rukopis Zakonika Cara Dušana (zajedno s Dimitrijem Bogdanovićem), ćirilske rukopise Univerzitetske biblioteke u Budimpešti, Varaždinski apostol iz 1454. godine, pisao je o crkvenom pojanju (zajedno s akademikom Dimitrijem Stefanovićem). Zajedno s Tomislavom Jovanovićem priredio je Venclovićev sentandrejski Bukvar iz 1717. Budući veliki poznavalac bogoslužbenih knjiga i začala prof. Dimitrije umeo je da slušaoca uvede u tanane analize bogoslovske misli, ali to nije radio često. Njegov sagovornik morao je da bude pomalo uporan jer je profesor bio skroman. Zaista, ako „ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko“ (Mat. 18:3). Kada sam ga jednom upitao koja knjiga Svetog Jevanđelja mu je najdraža, prvo je dugo promislio, a onda rekao: „Jevanđelje po Jovanu. Znate, kada ga čitate vi nekako osetite da je Jovan bio tamo… da je sve lično doživeo.“
Pri sastavljanju njegove bibliografije bio nam je od velike pomoći. Budući precizan i akribičan, nijedna suvišna tačka, a pogotovo pogrešna informacija nije smela u njoj da se nađe. Brinuo je da se u bibliografiji ne ubeleži nešto što je moglo da je lažno preuveliča. I tu se vidi koliko je stražio nad sobom. Tražio je da se neki članci navedu kao popularni, iako su svi, bilo da su namenjeni naučnoj ili široj javnosti, posedovali naučnu tačnost, metodičnost i akribiju, no, razlika je morala da bude načinjena.
U popularnim člancima osvetljavao je pojedina mesta iz srpske kulture na tlu Mađarske. Tako je pisao i o Petru Rimskom, parohu Ćiprovačke crkve i svome rođaku iz 19. veka. Pisao je i o bogoslužbenim knjigama iz lovranske crkve i uopšte o crkvenom jeziku, o Atanasiju Stojkoviću, o patrijarsima Arseniju III Čarnojeviću i Arseniju IV Šakabenti, episkopu budimskom Dionisiju Popoviću, o jeromonahu Isidoru Damjanoviću i dr.
Srdačna i blaga priroda prof. Stefanovića, te njegovo poštenje i predanost radu ostaće u najlepšoj uspomeni svima koji su ga poznavali.
Vječna ti pamjat.
