Stigla je blaga, bela vest tišine i spokojstva, čistoće, reda i mirisa… Čudna su tvoja dela, Gospode. Maločas su još zjapile rupe nepopločanog grada, kostrešile se grude osušena kala, mučno se protezao sirotinjski konjić da povuče teret, videli se olinjali kaputi duhovnoga plemstva, dosadno i podmuklo su zverala oko sebe deca ne znajući čime da se zabave. I odjedared, za dve četvrti časa, završilo se čudo. Odelo je lepo i u svih ljudi jednako, ulice su čiste i ravne, deca klikću i prestaju ružno da misle, točkovi kola klize sami od sebe, i svugde miriše ničim neokužena atmosfera visina.
– Sneg nam je došao! – viču deca.
– Sneže, beli sneže, lezi mi na dušu! – misle u sebi ljudi. Po fabrikama, po tamnicama, po bolnicama, čama se smeši…
A šta vi kažete, gospodo iz Parlamenta, iz kabineta, i iz klubova? Izvolite, izađite napolje da vidite belo, čisto, lepo, da vidite čudo. Izađite i iznesite sa sobom sve. Sve rupe i grbe državnog života, sve misli i sva dela svoja. Iznesite u sneg zupce naklapanja i kavgi; izručite u sneg sve što imate u kožnim torbama, u glavama i u srcima, sve što cenite, i do čega najviše držite. Izađite, oci naroda, nosioci ideja, pisari zakona, savlađivači zadataka, izađite iz zidova i idite na Topčidersko Brdo da vidite veliki simbol, i pročitate belu poslanicu Gospodnju.
Što stojite? Što se snebivate? Je li vam žao gaziti po belom? Gazite samo, koliko god gazite, belo će ostati belo, jer je ispod belog opet belo. Ne znate put? Ovila se beloća oko trobojnih motaka i stubova, pa se bojite odlutati iz države, i naći se u carstvu nečistog duha? Ne bojte se, kao što je pala po trobojnim motkama mira i blagostanja, pala je beloća i po crvenim zastavama osvete i revolucije. Sve je belo, i svima je isti put, i samo jedan. Izađite gospodo, i jedni i drugi, i trobojni i crveni, izađite da naučite veliku lekciju, da se i bez udaraca i bola može stišati, očistiti, izjednačiti. Čudo. Svemoćno i neodoljivo, mekano i belo kao duša, srodno i poznato i starcu i novorođenome, i opšte i jedno i za seljaka i filozofa, i za šumu, selo i grad, i za sve vere i sva plemena.
Otvorite širom vrata i prozore, i pustite da veje sneg na sve ono što ste zatvorili po kasama, po ormanima za akta, po arhivama, sudnicama, školskim sobama i crkvenim saborima. Ne bojte se svežeg i hladnog, ne tuđite se od belog. Ne! Jer je belo boja budućnosti, belo je boja poslednjih čežnji. Bela politika, bela Internacionala! Dajte, staraoci države, oci crkve, glasnici umetnosti, dajte jedared jednu misao, jednu reč, jednu pobedu ili smrt, ali belu, čistu, milostivu. Izlazite iz svojih tvrđava, pretstavnici Pravde, Vere, i Prosvete, vi dosuđivači nagrada i kazni, vi veliki kapetani hleba, položaja, sigurnosti, i dostojanstva. Izlazite iz zidova uobraženosti, upornosti, oholosti, nebratstva, i bezbožnosti, i pođite u sneg i vejanje, i pogledajte, svejedno, levo ili desno, gore ili dole — samo ste vi crni! Inspirišite se, gospodo! Snegom se pospite! Belu politiku i belu prosvetu dajte! Dajte je ma samo za trenutak, ali je dajte!
Izvor: Isidora Sekulić, Stopama Hristovim, Beograd: Otačnik, 2019.
