Mudraci sa Istoka, Visoki Dečani (oko 1340)
U Crkvi se ništa ne čini slučajno ili bez smislenog razloga, od arhitekture preko umetnosti do same evharistijske molitve. Svaki detalj premudro je osmišljen tako da približi čoveka Bogu, koliko god je to više moguće, prihvatajući da je zauvek nemoguće prići onoliko koliko se Bog sam približio čoveku. Toga radi crkvene arhitekte pažljivo promišljaju kako da simvolički spuste nebo na zemlju, te da se čovek ne oseća isto stojeći u hramu i u kakvoj drugoj zgradi. Crkveni umetnici oslikavaju zidove hramova tako da ne liče na umetničke galerije nego na prozore ka Nebu, da prepričaju čitav domostroj spasenja u svakom fotonu koji hvata ljudsko oko. Pojci pevaju tako da ispričaju smislenu priču ali i da dodirnu strune duše i podignu duh čoveka u više sfere. Na kraju krajeva i Liturgija se slavi tako da u njoj čovek iskusi predukus Carstva Nebeskoga, ne samo da „sluša službu” ili da pasivno stoji i posmatra dok sveštenik služi već da saslužuju carsko i oltarsko sveštenstvo.
Tako većina pravoslavnih hramova kao prvi deo, onaj zapadni ili ulazni koji je neka vrsta prelaza iz jednog sveta u drugi, ima pripratu ili narteks. Svi kroz taj isti ulaz jednako ulazimo u hram. Ali nije to samo ulaz, to je ujedno i mesto predviđeno za oglašene, tj. one koji još nisu kršteni, kao za i plačuće tj. one koji su epitijom odlučeni od pričešća. Priprata je mesto na kojem su se u davnini molili oni koji su žudeli za pričešćem ali im to pričešće nije bilo dostupno dok su kraj njih prolazili oni koji su se uputili ka pričešću sa Hristom.
Iz priprate se ulazi u naos ili brod u kome narod stoji tokom bogosluženja, kao da tom duhovnom i ikoničnom Nojevom lađom plovi kroz uzburkano more ovoga sveta ka mirnoj nebeskoj luci. Nekada su se svi oni iz naosa pričešćivali a onda se priprata neko tiho ulila u brod. Hrišćanstvo je nabujalo, pojavilo se mnoštvo novih ljudi koji su ušli u brod crkve ali nisu više svi jednako žudeli za Hristom. Neki su osetili poziv i došli do hrama ali nisu progledali drugim očima od rođenih. Gledajući prirodnim očima nisu opažali nadprirodnu promenu pa su Tajnu poistovetili misterioznim a čudesno sa magičnim.
Oltar je od naosa odvojen ikonostasom, tako da narod najčešće vidi samo centralni deo oltara sa časnom trpezom pred kojom stoji sveštenik kao kapetan te duhovne lađe. U većini hramova iz broda crkve ne vidi se predloženje, odnosno žrtvenik, odnosno proskomidion, odnosno „mali oltar”… jedno čudesno mesto koje ima mnogo imena a nalazi se severno od časne trpeze, često usečen u zid hrama kao majušna pećinica.
U duhovnom smislu to skriveno malo mestašce je ikona Vitlejema i one pećine u kojoj se rodio Spasistelj sveta, drugo lice Svete Trojice, Isus Hristos. Zato se iznad mesta predloženja na kome sveštenik vrši proskomidiju, tj. prvi deo Svete Liturgije koji narod najčešće niti vidi niti čuje, slika ikona Roždestva Hristova. Narod najčešće ne opaža taj deo službe kao što je i samo rođenje Hristovo prošlo prilično neopaženo za svet pre dva milenijuma. Pa ipak, ni onda nije svima promakao taj najradosniji momenat istorije univerzuma. Tri mudraca, Magi sa Istoka, sledeći Vitlejemsku zvezdu došli su da se poklone novorođenom Caru Careva.
Magi su u Persiji bili sveštenici Zoroastrianske paganske vere koji su obožavali vatru. Poznavali su astronomiju, matematiku, vladali okultnim veštinama i uživali ugled najučenijih ljudi svog vremena. Od njihovog imena Magi dolazi i reč magija, mađioničar itd. Pojava Maga u Jerusalimu bila je daleko značajniji događaj za ondašnji narod i njegove vlastodršce nego rođenje bebe u nekakvoj pećini koja služi kao štala u jednom malom seocetu kao što je Vitlejem. Tek kada su Magi rekli Irodu šta ih dovodi u Jerusalim i on se zainteresovao za novorođenog Bogomladenca.
Naš čika Žarko Vidović, mudroljubivi Svetosavac, govorio je kako je pojava Maga prvo pokajanje i da su tim pokajanjem i odricanjem od magije Magi postali Mudraci. A kao što su ondašnji učenjaci postali istinski mudraci, tako možemo a i moramo i mi danas. Odnos čoveka sa Hristom ne sme da počiva na magiji nego na pokajanju i samospoznaji pa smo tako i mi danas pozvani da se poklonimo Bogomladencu Hristu kao istinski mudraci.
Magi su Hristu doneli najvrednije darove, čiji duhovni smisao nam otkriva jedna pesma koja se poje na Božićnom povečerju: „sa Istoka dođoše magi i pokloniše se očovečenom Bogu, pa nesebično otvoriše svoje riznice i pružiše skupocene darove: čisto zlato – kao Caru vekova, tamjan – kao Bogu svega, smirnu – kao trodnevnom mrtvacu – Njemu besmrtnome. Hodite svi narodi, poklonimo se Onome koji se rodio da spase duše naše.”
Mudraci su se kroz ove darove odrekli svega zemaljskog zarad blagoslova nebeskog, pa su se tako odrekli i samog istoka. Hristovo rođenje je obasjalo čitav svet svetlošću poznanja, jer su zahvaljujući njemu čak i obožavaoci zvezda baš od zvezde naučili da se klanjaju Hristu, istinskom Suncu pravde i da u Njemu prepoznaju Istok s visine. Zato oltari pravoslavnih crkava nisu prosto okrenuti ka istoku, nego oni sami jesu duhovni Istok jer se u njima krije vitlejemska pećina u kojoj se iznova rađa Bogomladenac, polaže se na diskos kao u jasle i nad njim staje okađena zvezdica kao onomad Vitlejemska zvezda. Tako pri krsnom hodu za hramovne slave vidimo da sveštenik Jevanđelje čita uvek se okrećući prema geografskom istoku, osim kada stoji iza oltara – tada se okreće oltaru kao duhovnom istoku.
Tako će svaki čovek koji se danas raduje Hristovom rođenju, kao onomad vitlejemski pastiri, lako naći put do duhovnog Vitlejema i prineti svoje darove Bogomladencu. Umesto zlata svoje srce jer tamo gde je blago vaše tamo je i srce vaše (Lk 12:34), umesto tamjana molitvu koja se uzdiže ka nebu kao kadilo (Ps 140:2), umesto smirne um svoj očišćen, kako kaže Sv. Maksim Ispovednik „koji se odvojio od neznanja i osvetljen je božanskom svetlošću”. Ali čovek ne može darovati ono što sam ne poseduje, zato smo pozvani da se za susret sa Hristom temeljno spremamo i što više obogatimo.
Spremamo se pre i iznad svega kroz vrlinski i svetotajinski život u Crkvi, kao udovi tela Hristovog na zemlji. To znači da se odričemo magijskog predanja, verovanja u oganj, u „valja se i ne valja se”, u trgovinu sa Bogom. Hristos ne traži robove, nije sišao među ljude da bi kinjio čoveka i prisilio ga na odnos sa Bogom. Po rečima Sv. Atanasija Velikog: „Bog je postao čovek da bi čovek postao bog”, odnosno dao nam je priliku da nadrastemo svoju biologiju i ne budemo više samo prijatelji Božiji već sami sinovi.
Istinski mudraci primetiće kako se u svakom hramu, u onoj malecnoj Vitlejemskoj pećini, na svakoj Liturgiji ovaploćuje/otelovljuje Bog. Opaziće kako Crkva vazda peva jedinorodnom Sinu da se ovaplotio i nepromenjivo postao čovek baš radi našega spasenja. Mudraci će prepoznati u zvezdici na diskosu istinsku Vitlejemsku zvezdu i ako je dosledno prate ona će ih vazda dovoditi do otelovljenog Hrista. Pričešćujući se tim telom i krvlju, na svakoj Liturgiji na kojoj Hristos pozove a ne kada magi ovog sveta odluče, svaki susret sa Hristom postaje „najradosniji praznik” u kome se otkriva božić, mali bog, po blagodati uzveden iznad biologije.
U navečerje Božića srpske crkve će naložiti svoje badnjake. Širom zemljinog šara planuće ognji i buktinje na koje će se naložiti hrastove grančice kao prvi vesnici svetosavske proslave Roždestva Hristova. Ta magična vatra koja će obasjati svet najavljujući istinskog Prosvetitelja, podsetiti na Josifovu vatricu kojom je ugrejao pećinu i bljesnuti kao zvezda nad Vitlejemom, privući će poklonike sa svih strana. Plamen i buktinja privući će Mage sa svih strana i crkvene porte biće punije nego bilo kog drugog dana u godini. A kada plamen usahne i kada se iskre ugase, oni koji su na toj vatri sažežli svoje idole i badnjake, izmeniće se u istinske Mudrace koji će sa Hristom živeti cele godine a ne samo jedne večeri.
